Svi ga znaju po nadimku Ljuba Šiptar. Ima život vredan romana, jer tu ima svega – od velikog novca, uticaja i moći, preko politike, pa do kontroverznih likova, spletki i ubistava.
Ljubomir Mihajlović je, kažu, devedesetih godina – kao direktor Komercijalne banke – bio moćniji i od tadašnjeg predsednika Slobodana Miloševića. Stvorio je mnoge srpske tajkune i zbog toga se, kako sam priznaje, nimalo ne kaje. Imao je i širok krug prijatelja među političarima – od Staneta Dolanca i Borisava Jovića do Ivana Stambolića i Zorana Đinđića. Vojislav Koštunica je među retkima s kojim nije drugovao, štaviše – odbio je da finansira njegovu stranku.
Poznato je i to da je bio u društvu Željka Ražnatovića Arkana nekoliko minuta pre nego što će kontroverzni vođa Srpske dobrovoljačke garde biti ubijen.
O svemu tome Ljubomir Mihajlović Šiptar govori u velikoj ispovesti za Kurir.
Šta kažete na ocene da ste devedesetih bili moćniji od Miloševića, u to vreme neprikosnovenog predsednika države?
– Devedesetih ne da sam bio moćniji, nego sam bio država. Prvi put ću otkriti tajnu i zbog čega je tako bilo. U velikoj Jugoslaviji sam bio direktor predstavništva Jugobanke u Frankfurtu od 1987. do kraja 1991. Sticajem okolnosti, moj sin se tamo družio s Turčinom, Albancem i Amerikancem. E, taj Amerikanac je bio sin jednog uticajnog čoveka. Na roditeljskom sastanku upoznam tog čoveka i kaže mi on kako treba da se družimo i mi pošto nam se deca druže. I bude tako. Jednog dana mi, pred moj povratak u Srbiju, kaže da bi da mi da savet kako da budem najmoćniji u državi.
Pa šta vam je rekao?
– Kaže: “Hrvatska je izašla iz države, ima ogromne dinare, a uvešće svoju valutu, Slovenija isto, Makedonija isto, Bosna i Hercegovina isto, svi oni žele da se oslobode tih dinara, nije im bitno kako. Zato sad u Srbiji kupuj marke, posle možeš svima njima da prodaš za koliko god hoćeš.” I ja tako prvo krenem da kupujem marke – ogromna suma je tako prikupljena – i ubrzo posle otkupim sve dinare od Hrvatske, Slovenije, BiH i Makedonije. Bilo je nekoliko stotina miliona dinara. Velika zarada, veliki novac… Eto kako sam bio gazda Srbije. A zapravo sam sve to finansirao novcem tih bivših republika. To je bilo ono vreme inflacije kad kod nas nije bilo nigde dinara. Sve sam ja finansirao – od vojske, policije, zdravstva, školstva… Sve te plate su išle iz banke koju sam vodio. Inače, moj trezor je čuvala specijalna jedinica MUP, dežurali su ispred s “kalašnjikovima”, trezor ispod zemlje zgrade u Ulici Radivoja Koraća 6 bio je pun maraka.
Izdvojili ste 1992. godine Komercijalnu banku iz sistema Jugobanke i vodili je do 2004. Ko vam je najčešće tražio novac? Je l’ su vas zvali ljudi iz vlasti?
– Nikad niko iz vlasti me nije pozvao da me pita šta to radim, kome dajem pare ili da traže da nekome dam. Davao sam pare po svom ubeđenju i nahođenju, uz savete svojih saradnika, naravno. Podržavao sam mala preduzeća, privatnike… Sve što je vredelo u privredi iz tog vremena – ja sam napravio.
Da li se kajete što ste – dajući povoljne kredite i pozajmice – stvorili mnoge srpske tajkune?
– Ne, ne kajem se. Ponosan sam.
Je l’ Milošević tražio novac za finansiranje rata?
– Nikad, nijedan dinar.
Kako uopšte upoznajete Miloševića?
– Miloševića sam sreo samo dvaput. Prvi put sam ga uživo video na sastanku na koji je on – povodom ekonomskih reformi i na inicijativu tadašnjeg guvernera Dragoslava Avramovića – pozvao tridesetak najuglednijih bankara i privrednika. Tu sam prvi izložio šta sam imao, a na kraju je Milošević rekao: “Da imamo deset ovakvih kao što je Mihajlović, Srbija bi mogla da bude kao Švajcarska.” Drugi put uživo smo se videli kad mi je sin poginuo – juna 2000. godine, tražio je da mi lično izjavi saučešće. Tad mi je rekao i da sam amnestiran od svega.
Kako – amnestiran?
– Pa Milošević je u to vreme hteo da me likvidira. Finansijski da me likvidira. Jedan ugledni i u to vreme Miloševiću veoma blizak političar me je krajem aprila 2000. godine upozorio na to – uveče mi je to poverio, a ujutru su već sva državna preduzeća počela s povlačenjem novca iz Komercijalne banke i prebacivanjem u centralnu banku. Odliveno je 85 miliona maraka, ogroman novac… Onda sam kazao – nećete mi tek tako uništiti sve što sam stvorio. Odmah sam pozvao jednu banku u Nemačkoj, jer sam imao kontakte širom sveta i ugled među bankarima, i zatražio kredit od 90 miliona maraka na šest meseci. Odobrili su mi za nekoliko minuta, preneli su mi 100 miliona maraka, na godinu dana s minimalnom kamatom. Tad su u vlasti videli da mi ne mogu ništa, da sam kralj… Sve su zaustavili.
A zašto je Milošević hteo da vas uništi?
– Tri su razloga. Prvi – Borka Vučić (direktorka Beobanke tokom devedesetih, prim. nov.) vršila je veliki uticaj na njega. Govorila mu je da sam falsifikator i da nisam neki bankar. A sve zato što se ona, pored mene, nigde nije videla u bankarskom svetu. Htela je, dakle, da me odstrani da bi ona cvetala i da bi radili šta hoće. Smatrali su je, kao, najboljim bankarom, a svaka banka gde je bila otišla je u stečaj. Druga stvar, još krupnija – bio sam dobar prijatelj sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, bio sam mu kao otac, radio je sve što mu kažem, ako mu kažem da puzi, on će da puzi. E, a on je u jednom trenutku došao u sukob s Miloševićevim sinom Markom. Marko je sreo Arkana u Knez Mihailovoj i rekao mu: “Dosta je bilo tvog carstva, pusti malo i nas da radimo, da uvozimo robu…”, jer Željko je tada imao unosne poslove s uvozom akcizne robe, koja je bila skupa i tražena, dobro je zarađivao na tome. Tu je došlo do svađe između njih dvojice. To se ne zaboravlja. I treća stvar – kad je Milošević trebalo da se kandiduje za predsednika, Milo Đukanović je u Crnu Goru pozvao Arkana, Borislava Pelevića i Slavka Mijovića, koji su se dogovorili o agitovanju protiv Miloševića. A sva trojica su bili moji prijatelji.
Šta mislite, ko stoji iza Arkanovog ubistva?
-Imam predosećaj da je u ovo ubistvo umešana država. da iza ovoga stoje državne službe a na vlasti je tada bila porodica Milošević. Razloga je nekoliko. Prv je što je Arkan često dolazio u sukob sa Markom Miloševićem zbog određenih poslova. Drugi razlog je što je Srkan mnogo voleo Mila kojeg je podržavao u svim akcijama.
Možda ste i vi izbegli smrt tog dana kad je Arkan ubijen?
-Ne, ne.. Ja sam u stvari Arkanu šrodužio život od devet ujutru do pet popodne koliko smo sedeli zajedno u Interkontinentalu.Ovi su čekali da ja odem pa da ga ubiju. Nisu hteli da pucaju dok sam ja bio tu. To su mi posle i iz policije rekli.
Izvor: Kurir
Foto: Fb
