Bezvremenski intervju (Svedok 561/62, 24. april 2007.)
Akademik prof. dr Dejan Medaković:
U Srbiji sladostrasno i mazohistički volimo
da slušamo kako nas pljuju
Postavljanjem(7.jula) spomen biste akademiku Dejanu Medakoviću, znamenitom đaku Karlovačke gimnazije, najstarije i najlepše u Srpstvu (1791) započeće Dejanov simboličan “povratak” u gimnazijske dane i Karlovce koje je do poslednjih dana svog plodnog života pohodio…
Bista u holu škole slavnom đaku je prva od tri (osim u Sremskim Karlovcima po jedan bista stajaće i u zgradi SANU i u Vukovoj zadužbini) ujedno biće i početak obeležavanja veka od rođenja Dejana Medakovića (Zagreb, 1. jula 1922.- Beograd, 1. jula 2008.).
Sve tri su replike bronzane statue visoke 37 santimetara koje je 2006. godine ugledni akademik MANU i SANU Tome Serafimovski (1935 – 2016.) darovao svom prijatelju, akademiku Dejanu Medakoviću…
Prema rečima Pavla Medakovića, sin i jedan od članova Odbora za obeležavanje stoleća od rođenja njegovog oca, porodica Medaković će original pokloniti Matici srpskoj…
Listajući stare rukopise setih se TV intervjua na “Palmi plus” sa akademikom Dejanom Medakovićem sredinom aprila 2007. godine koji po tadašnjim percepsijama (i sadašnjim događanjima), odgovorima, predlozima i poukama srpskog mudraca Dejana Medakovića – da se ne zna kada je pravljen – mogao bi gotovo da prođe kao da je rađen “ovih dana”.
Razgovarao: Vladan Dinić
Ima ljudi koji mogu, umno, da odgovore na svako pitanje.
Samo ako novinar ume da pita.
Jedan od njih, svakako je (bio) prof. dr Dejan Medaković, akademik, bivši predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti, pisac, književnik… Čovek jednostavno, talentovan i za druge oblasti, muziku recimo…
Za književnost, takođe…
Da pomenemo samo čuveni „Efemeris“, a ostale naslove knjiga koje su nastale iz pera akademika Medakovića, dali smo u antrfileu, uz ogradu, da ih možda nismo baš sve pomenuli.
Razgovaramo i s čovekom, koji svakodnevno vodi svoj dnevnik događanja na ovim prostorima u vremenu sadašnjem i s eruditom za mnoge oblasti. Ali, pre svega s čovekom, koji zna, može i hoće i da odgovori o najvrelijim temama…
Dakle, razgovaramo s jednim od najumnijih Srba, koji poslednjih nekoliko godina, nikako da dobije šansu da se pojavi, recimo, na Javnom servisu TV Srbije, čak iako je na čelu UO RTS njegov kolega akademik…
Ali, danas su drugaćija vremena, mnogo bolju prođu imaju oni koji pljuju po Srbiji, nego oni koji argumentovano brane interese Srbije…
Svedok: Da li javnost Srbije previše očekuje od SANU – da se aktivno uključi u teme od kojih zavisi budućnost Srbije, ili se nešto u toj najumnijoj, po definiciji, instituciji događa i da li su akademici zanemeli, što nemaju šta da kažu, ili… došlo je vreme da pametni ćute?
Dejan Medaković: Želeo bih da se Srpska akademija nauka i umetnosti usmeri na ključna pitanja nacije – na egzistencijalna pitanja nacije i da se ne (iz)gubi u dnevno-političkim čarkama koje nisu vredne da jedna akademija, koja je i po zakonu, najviša naučna institucija u srpskom narodu, potone u tim malim čarkama. Te čarke, naravno, uvek ugledaju svetlo dana, novinari ih se uvek dočepaju, jer je atraktivnije pisati o aferama nego o ozbiljnim stvarima.
Svedok: Čini se da je toga bilo oduvek?
Dejan Medaković: Naravno, moramo poći od vremena kada je ona osnovana. Akademija je prvi primer državnog interesovanja za nauku i širenje nauke. Mala kneževina Srbija, poluvazalna… Svakako je tu Sterija igrao veliku ulogu, akademija se tada usredsredila na jezik, istoriju. Daljim tokom istorije i razvoja srpske države, a naravno i nauka koje su tu postojale, ili su počele da se formiraju – i Akademija se širila. Međutim, osnovni zadaci njeni moraju počivati na nacionalnoj problematici…
Svedok: Nacionalnoj?!
Dejan Medaković: Da, kad to kažemo sada, onda se ništa nije izmenilo od vremena kada je jezik bio problem. U onoj prvoj fazi možda je tu bilo kolebanja između vukovskog i crkvenoslovenskog i bilo je nekih nejasnoća. Ali, to je Vukova pobeda definitivno skinula s dnevnog reda i Vukov jezik je ostao.
Svedok: A, istorija?
Dejan Medaković: Što se tiče istorije i tu je jako interesantan put do – kritičke istorije. E, sad… dalji tokovi su Akademiji priključili druge struke koje nemaju uvek istu težinu, istu nosivost, a neke su još u formiranju. Vi ne možete uporediti tradiciju istorije kod Srba, kad vi znate da već u 18. veku Srbi imaju debele istorije… da ne pomenem drugog osim Jovana Rajića… I pitanje jezika je ogromna problematika koja se vuče iz 18. veka od dositejevskog jezika, koji je već jedan veliki korak ka Vuku.
Svedok: Jedno obrazloženja koje se čulo na poslednjoj izbornoj skupštini SANU, kada ste se opredeljivali između Hajdina i Krestića je bilo: da SANU ne sme da bude sluškinja politike?
Dejan Medaković: Ja sam valjda jedini koji je javno rekao, napisao, to je i štampano, da SANU – nije servis Slobodana Miloševića. I to sam napisao i objavio u njegovo vreme. To je mogao i da čuje i da pročita. To jeste bilo moje stanovište, ali to naravno ne bi isključivalo nekakvu saradnju. A oni, koji su tada agitovali protiv mene, govorili su da sam ja, nekakva, desna ruka Slobodana Miloševića.
Svedok: Pa, jeste li bili…?!
Dejan Medaković: Čoveka sam video tri puta u životu.
Svedok: Čekajte, nije bilo samo to, pominjala su se i nekakva priznanja?
Dejan Medaković: Lagali su da sam ja od njega dobio sedmojulsku nagradu. Ne tu nagradu mi je dodelio žiri na čelu sa rektorom Pjanićem. Milošević je prisustvovao u sali Predsedništva i čestitao je laureatima, među kojima je bilo nekoliko akademika, a podvala je da mi je on dao nagradu…
Svedok: Kako objašnjavate danas, sad kad je dr Hajdin ponovo izabran na mesto predsednika SANU, da godine nisu problem, kad su ovi isti koji su podržali Hajdina, prilikom Vaše kandidature pominjali da imate mnogo godina, a Vi ste tada bili mnogo mlađi nego Hajdin danas?
Dejan Medaković: Pa znate šta, ja verujem i u medicinu. Možda se čovek – podmladio.
Svedok: Video sam čoveka kako trči, istina na TV ekranu?
Dejan Medaković: To je stari snimak.
Svedok: Vi ste, vidim, ipak optimist da će Akademija ipak da progovori, da neće ostati gluva i nema, iako je izabran „stari“ predsednik za novog predsednika?
Dejan Medaković: Nadam se.
Svedok: Svojevremeno je g. Hajdin „obalio javnost s nogu“, kad je na pitanje novinara o Kosovu i Metohiji rekao – ja gradim mostove.
Dejan Medaković: Rekao je tada saradniku „Politike“ i: „Ja nisam stručnjak, pitajte Medakovića“. Nisam tada hteo da reagujem, ocenio sam nepotrebnim, a to bi bilo i protiv mog ubeđenja – uvlačenja SANU u dnevne čarke. Ali, i sad kažem, to nije bilo lepo…
Svedok: Kosovo i Metohija?
Dejan Medaković: Kad je reč o Kosovu i Metohiji onda treba imati i određenu dozu vrlo velike ozbiljnosti. Ne mogu se o drami jednog naroda praviti nekakve dosetke i šale. To su ozbiljne stvari.
Svedok: Da li je SANU poslednjih 15-20 godina opravdala pamet za koju narod misli da je ima?
Dejan Medaković: Da je opravdala? To je teško reći. Po mnogo čemu mislim da je opravdala… Hteo bih da podsetim na jednu malu, ali vrlo bitnu činjenicu, a to je da sam bio na čelu SANU u doba sankcija, posle je došao rat, znači da sam imao neredovne uslove za rad, sve što je moglo ometalo je…
Svedok: Memorandum?
Dejan Medaković: Tada sam imao hipoteku, a i sad se ona pominje.
Svedok: Zašto, hipoteka?
Dejan Medaković: To je jedna hipoteka koja je vrlo karakteristična – upotrebljivost memoranduma. Imao sam prilike da u stranim političkim sredinama na tu temu odgovaram.
Svedok: Zar nismo, u prvom momentu, za taj dokument dobili „aplauz“ na svetskoj sceni, a kritike na domaćoj?
Dejan Medaković: Tako je, ali… Ja sam bio s Kanazirom na razgovorima gde smo pokušali da Vukoja Bulatovića i Ivicu Stambolića ubedimo da je jako r|av potez – da se uslovi davanje državne pomoći za jednu proslavu (100 godina SANU, primedba autora) za koju su inače pripreme bile poodmakle. Mi smo, tada, imali pristanak 26 predsednika Akademija iz celog sveta, od Kine do Amerike, koji su pismenim putem potvrdili da dolaze, ali… Beograd i srpski narod su tada izgubili mnogo, i ogromnu šansu…
Svedok: Koliko se sećam, ipak je Ivica Stambolić zabranio proslavu – sto godina SANU?
Dejan Medaković: Da, oduzeta su sredstva. On je (Stambolić) na tom sastanku od Kanazira i mene je zahtevao da ceo Izvršni odbor da ostavku. „Svi morate otići“, glasila je poruka… Tada sam mu odgovorio, to je bio moj stav i na Upravnom odboru: „Mene nije birala Vlada Srbije, već su me na tajnom glasanju birali akademici. Ono što imam da predložim je – da dam račun, da položim račun i da na isti način na koji sam biran treba akademici da se izjasne. Ako ne dobijem poverenje, naravno odmah odlazim“. I na Izvršnom odboru prvi mi je podršku dao Lule Isaković, koji je posle mene govorio, pa Despić…
Svedok: Bilo je glasanja, ipak?
Dejan Medaković: Održali smo Skupštinu SANU, vanrednu, na kojoj sam referisao o zbivanjima. Gospodin Vukoje Bulatović je bio prisutan, dao sam mu reč i on je govorio. Bolje da nije.
Svedok: Rezultat?
Dejan Medaković: Tajno glasanje. Za svakog. Četiri kutije. Prisutno 118 akademika. Kanazir je dobio 101 glas, ja – 100. Prvi put u istoriji SANU neko je dobio preko sto glasova podrške.
Svedok: Što bi saobraćajci rekli, prešli ste „stotku“.
Dejan Medaković: Jeste. Lule je dobio osamdeset i nešto glasova i Despić mnogo. I onda je sve bilo jasno. Mi smo tada, da tako kažem, izdržali tu političku ofanzivu, da moramo da odemo. Tada je Kanazir rekao: „Ovi rezultati nas obavezuju…“
Svedok: Pripremajući se za ovaj razgovor, čitajući ono što ste izjavljivali, sad sa ove distance mi je jasno, “izvukli ste se” jer tada nije bilo ovih naših NVO?
Dejan Medaković: Znate šta, meni su te nevladine organizacije potpuno jasne, i nema šta tu posebno da izjavim. One su se dovoljno same predstavile. Vrlo često ih slušam na TV i primećujem jednu vrlo zanimljivu pojavu „da se ti junaci iz NVO vrlo rado zovu, pa i odazovu na TV“…
Svedok: Kako to tumačite?
Dejan Medaković: E, to je vrlo komplikovana pojava. Znate, čini mi se da je to opšti kurs jednog okretanja ka zlu. Mi imamo jedan opšti kurs da se okrećemo skoro sladostrasno, skoro mazohistički – da hoćemo da čujemo i slušamo kako nas pljuju. Znate, taj narušeni kodeks, mislim da to poebno ne treba dokazivati, da smo mi zemlja koja nema moralni kodeks i to je rezultat ovog javnog ponašanja – ispada da je najnormalnija stvar na svetu da je 23 profesora u Kragujevcu uhapšeno i da to, bar po komandnoj odgovornosti, ministra ne dotiče, odnosno od smatra da ga ne dotiče.
Svedok: Nije tako. Oglasio se ministar i rekao: „Sveti Sava zna da sam ja radio dobro, i to mi je dovoljno“…
Dejan Medaković: Ja bih bio vrlo oprezan u pozivanju na Svetog Savu. Mislim da se mi tek nalazimo u nekom predstanju razumevanja Svetog Save i njegovih poruka. Uz to mislim da je onaj Sveti Sava, koji je ušao kao školski patron još početkom XIX veka jedan krivi lik kada je reč o prosvetitelju… On nije učio čitati i pisati… On je bio čovek koji je imao drugu viziju prosvećivanja. To je pre svega bila unutrašnja vrednost i koralne vrednosti… Dakle jedna duhovna dimenzija koja nema mnogo veze s ovom prvom dimenzijom: dobroćudni školski patron… „Uskliknimo s ljubavlju“…
Svedok: Svojevremeno ste za NVO izjavili – da ljudi „jednostavno zarađuju svoj lebac“?
Dejan Medaković: Da. Mislim da to nije tajna. Uostalom, ja se pozivam na američ~ke izvore, koji govore da su uložili novac. To je jedna investicija koja je duboko ideološ{ka. Oni stvaraju jedno društvo, rušeći jedno drugo društvo. A za to stvaranje tog drugog društva mora se dati novac. To je vrlo pragmatično…
Sveddok: Razočarao sam se kad sam čuo s koliko malo para su nas rušili?
Dejan Medaković: Ne radi se to o onima koji su dali pare, već o kapacitetu domaćih ljudi koji pristaju da za male pare igraju. Verujem da su skuplji ruski zahtevi ovakvih i sličnih organizacija koje je ukinuo, praktično, Putin jer je shvatio – šta je njihov glavni zadatak.
Svedok: Šta je?
Dejan Medaković: Jedna kompletna destabilizacija. To je osnovni zadatak, a onda ga svim linijama, od pijace, od krompira i salata, sprovodite.
Svedok: Mi, opet, izgleda, ne možemo da pružimo odgovor, a ni sebi, kako je moguće da ti ljudi često na nacionalnoj TV dobijaju prostor, mnogo više, nego Vi, recimo? Natašu Kandić, Biljanu Kovačević viđamo češće nego Vas?
Dejan Medaković: To sam i ja pitao. Voleo bih i ja da znam. Ne mogu očekivati da će bilo koja od tih dama, koje su meni vrlo simpatične, lepuškaste, nekog od nas pozvati, evo recimo da upotrebim Krestića…
Svedok: Zar je dotle došlo da one određuju programe i goste?
Dejan Medaković: Ali, vidite mi na nacionalnoj televiziji imamo predsednika Upravnog odbora, dakle prvog čoveka Javnog servisa Srbije koji je iz Akademije. A mislite da se odnos nešto promenio? Nije. Akademik Stipčević tačno zna šta treba da radi i koja melodija se od njega očekuje. Znate, ne smete potcenjivati moć novca, to bi vam bila velika greška. Jer, ono što se klasično zove korupcija to se ne može više podvoditi na stare dobroćudne primere kada je neko dobio neke dolare i bio kupljen. Kao što je i prošlo staro dobro vreme tih tajnih agenata, špijuna, koji fotografskim aparatom vas prate i snimaju neke mostove. To je bilo romantično doba.
Svedok: Pomenuste neke pare, ali čini mi se da je mnogo intelektualaca, umetnika, književnika koji žive na ivici egzistencije?
Dejan Medaković: Da, sigurno.
Svedok: Istovremeno, kad hoće da ospore Vas ili Krestića kažu:“Da, da, ali akademici imaju brojne privilegije…“ Koje Vi privilegije imate?
Dejan Medaković: Mi imamo takozvani akademski dodatak koji se menja od proseka LD, to je neka matematika koja je daleko od mene i koja može onda da dovede do variranja, taj dodatak može da bude plus minus hiljadu dinara, ali u suštini to je nadoknada, mada postoje i duhoviti akademici koji to nazivaju – „hranarina“. Mi akademici nemamo iste penzije. Imamo akademike, ja još pamtim, a jako dugo sam u Akademiji, bilo je akademika koji su bukvalno bili na ivici gladi, bukvalno. Negde njih 10-15 ljudi. Tu su čak bili nekakvi fondovi, neke pozajmice, da se premosti… Evo da pomenem akademika Jovana Radovića, jedan od najve}ih istoričara srpskog naroda… On je dugo vremena potrošio u politici kao Pašićev sekretar, i onda je bio u Glavnom odboru radikala i on je imao staž univerzitetskog profesora, kad se to sabralo, ispalo je da je bio desetak godina profesor. A penzioni osnov mu je bio profesorski staž i on je imao jednu bednu penziju. Tako da je ta priča o akademiji i basnoslovnim prihodima koješta. Drugo, Akademija je poznata po tome što veoma malo plaća tekstove, honorare, redakcije… Bedno, tako da jedan broj ljudi izučava program Akademije i prima neku pomoć… A onda, mahom ode kod nekog izdavača koji daje pet puta više novca.
Svedok: Imam utisak, mada nije preterano pametno pouzdavati se u sećanje, da je u Srbiji, u kojoj su svima danas puna usta demokratije, jedino pravo demokratsko doba bilo od dolaska Petra Prvog Karađorđevića do početka Prvog svetskog rata?
Dejan Medaković: To je otprilike tako. Znate taj proces stvaranja srpske države bio je jedan bolan proces. I to iz više razloga, jer sve što se stvaralo u jednom malom narodu iziskuje druge napore. Uz to taj mali narod je uklješten u interesne sfere velikih koji ga onda ćuškaju i muvaju, čas podržavaju, čas su protiv. Sve naše dinastije su bile nepripremljene za vladaraski poziv.
Svedok: Kako?
Dejan Medaković: To su sve bili uglavnom, evo kralj Milan je došao kao dečko iz Pariza… Aleksandar Obrenović je bio dečko. Karađor|evići su se potucali po svetu. Ruski car ih je finansirao i školovao u vojnom pravcu… Knez Pavle je bio odgojen u Kembrižu i on je trebalo da bude onaj koji će u dinastiji biti zaštitnik umetnosti.
Svedok: Kad pomenusmo dinastije, da podsetimo čitaoce, naročito one mlađe, svojevremeno Vam je nuđeno da uđete u Krunski savet Karađorđevića, a Vi ste odbili lakonski: „da je čitava Vaša porodica bila za Obrenoviće“!?
Dejan Medaković: Njegovim izaslanicima sam se zahvalio, rekavši da je to za mene počast, ali ja ne bih mogao da u|em u taj savet pošto je cela moja porodica tradicionalno bila obrenovićevska. To je tačno, nisam tu ništa lagao, jer tako je bilo… Moj pradeda je bio sekretar kneza Miloša, dolazio u Srbiju 1836. u Kragujevac. Jahao je na kupljenom konju, kod Šapca je prešao skelu, tu je kupio konja i stigao u Kragujevac. Onda je bio sekretar knjeginje Ljubice, pa je pratio Obrenoviće u emagriciji, pa je onda jedno vreme bio vaspitač kneza Mihajla, pa mu je Mihajlo nudio da bude popečitelj prosvešćenija, što je odbio, ali je doktorirao čistu filozofiju u Berlinu. Opet novcem Obrenovića, i dobio je štampariju, štampao je prve novine Vukovim pravopisom… A onda dalje svi su bili… Moj deda je imao kontakte, završio je karijeru u Austrougarskoj kao predsednik Sabora Hrvatskog… I on je dolazio na konsultacije kod kralja Aleksandra i nisu našli zajednički jezik…
S: Poznato je da ste svakodnevno vodili svoj lični dnevnik. Da li ga i dalje vodite i šta sad zapisujete?
Dejan Medaković: Pa vodim dnevnik. Premet mog interesovanja je sve ono što smatram da je to jedna plastična, živa ilustracija vremena u kojem živim. I moja želja je da budem svedok vremena… Naravno, taj dnevnik vodim kritički, recimo juče ili prekjuče dao sam jedan opširniji prikaz situacije u Crnoj Gori. Imam tekstove gde sam tokove crnogorske istorije predvideo. Nisam prorok, prorok je neka sveta ličnost. Ja to nisam.
Svedok: Kad rekoste prorok, ja se u poslednje vreme ubijam čitajući knjige aktuelnih političara… Čitate li poneŠto od toga?
Dejan Medaković: Čitam. Znate po čemu se razlikujem od njih, po tome što ne patim od naknadne pameti kao neki. Neki događaje koji danas postoje ubacuju u vreme u kojem oni nisu postojali. Kako bi se pokazalo da su vizionari, a nisu… Svedok je za mene jedna pozicija koja zahteva veliku objektivnost, neostrašćenost i kada je u pitanju istina – nepotkupljivost.
Svedok: Mnoge knjige liče na „veš mašinu“ za pranje biografije?
Dejan Medaković: Sad su svi naknadno pametni, pa se ne kaže za džabe naknadne mudrosti puna groblja. I meni je lako kad čitam, znam koliko je to tačno. Kad se uzme, na primer, Simina 9A, bilo je to lepo romantično vreme moje mladosti. Meni je jasno šta je to bilo, i meni je jasno koliko smo mi težili da proširimo jedan prostor slobode. I koliko nam to nije uspevalo…
Svedok: Da pređemo malo u blisku prošlost, a i budućnost. U medijima smo imali termin za SCG „Solanija“, a Vi ste ga dopunili sa „Crna Solanija“?
Dejan Medaković: Imam ja još neke takve kovanice… Solana, propali inkvizitor… On je tražio bombardovanje, kao što su Havel i Ginter Gras tražili… Imamo mi puno tih tražitelja, kao advokat Srđa Popović…
Svedok: Kako objašnjavate činjenicu da imamo i parlamentarnu stranku koja se zalaže za otcepljenje Kosova i Metohije? To bi u svakoj normalnoj zemlji bilo, da budem blag, bar protivustavno?
Dejan Medaković: Pa to jeste protiv ustava. I mislim da je to jedan težak poraz onih koji su dali glasovi toj stranci (LDP, primedba V.D.). Jer, to je jedna stranka koja se ni po čemu ne može uklopiti u jednu ozbiljniju državnu politiku koju zahteva situacija srpskog naroda…
Svedok: Dobro njihov slogan je…
Dejan Medaković: Kad te ljude vidim i ovu političku situaciju ocenjujem, meni pada, ja sam to i zapisao, Jovan Sterija Popović je napisao jednu romantičnu dramu: „San Kraljevića Marka“, nikad se to više neće igrati… To je prošlost. Ali tu ima jedna ličnost, vila koja govori: „…Tako s cela Srbija zabuni što razumu nehte sledovati…“ Sjajno, skoro njegoševski. Zabunila se ta Srbiji, što razumu ne hte verovati…
Svedok: Da Vas pitam, kao građanina Medakovića: Bili su izbori 21. januara, proće februar, mart, april, evo sad će i maj… Da li Vi mislite da neka zemlja može da funkcioniše bez vlade, kao naša?
D.M: Uz pomoć duha svetog, koji je sigurno jedan ozbiljan arbitar, uostalog crkveni sabor ga uvek saziva pre nego što počne rad, ako se taj duh sveti umilostivi da do|e i pomogne da to profunkcioneše, bez svega toga što treba da ima osim parlamenta. Ja o parlamentu nemam velike iluzije iz prostog razloga jer su me prisilili da ga gledam na TV i ja sam jedno vreme to pratio, čak sećam se nekih detalja, kao humorističkih priloga. To je jedan jako slabo obrazovan svet sa niskom političkom kulturom…
Svedok: Tu je, čini mi se problem, što se biraju stranke, a ne konkretni ljudi?
Dejan Medaković: Ali to je problem i vlade i ambasada i ambasadora… Dosta sam putovao i imam dosta iskustava sa našim ambasadorima, sad ću da vam kažem jednu, za ovo vreme, jeretičku misao, neuporedivo veći ljudski i intelektualni kvalitet u našim ambasadama bio je u doba Josipa Broza…
Svedok: Što je to jeres, pa danas zaista svako može da bude ambasador, i ginekolog, i novinar i… Demokratija je…
Dejan Medaković: Čudiće se ljudi što ja ovo pričam, a neki će me optužiti da sam ja desna ruka Josipa Broza… Ali, činjenica je, a ja sam znao i znam mnoge od tih ambasadora, to su ljudi…
Svedok: Prvo mnogi ne znaju jezik?
Dejan Medaković: Jezička barijera prva. Pa slali su čoveka koji nije znao da kaže „bon žur…“ Dobio je centar u Parizu. Orevuar. Znači, tragdedija je što je partijska pripadnost i odanost preduslov za funkciju. I naravno, pošto ne možete u jednoj partiji zadovoljiti tako veliki broj apetita, jer svi hoće vrh, jer tu je najveća zarada, zašto da se lažemo, jer tu su pravi prihodi. I onda šta dobijamo, jednu gomilu partijskih nezadovoljnika koji se smatraju prikraćenim… Jer, zašto je Pera otišao u Brisel, a Mika u London, a mene u Indoneziju, onda neću da idem… To je jedno cenjkanje koje nije rezultat jedne promišljene politike… Ja znam neke ambasadore, čak su mi neki simpatični, koji su notorni alkoholičari… Koje policija hvata i vadi iz nekih jendeka…
Svedok: Da li je samo utisak, ili magla, da Srbija zaista vodi diplomatsku ofanzivu oko Kosova i Metohije?
Dejan Medaković: Pa jeste nešto, ima nekih gibanja. Ali kod takvih ofanziva trebalo bi uvek razlikovati da li postoji neka glavna ofanziva, mimo nas… Ja bih rekao da je jedna takva ofanziva, da tako kažem, nas naterala da i mi malo mrdnemo… Znate ono, „Sveti Nikola, pomozi, pomozi…“ a Sv. Nikola kaže: „Hoću, al’ mani rukama malo…“ Tako da ovo razmrdavanje pomera onu situaciju „pata karte“, tako da ima tu čitav niz blokova koji predstavljaju veliki problem. Ja se uvek čudim kad se naša unutrašnja politikka scena ocenjuje kao demokratski blok, znate.
Svedok: Na šta mislite?
Dejan Medaković: Sve ono što nije u bloku te tri partije, koje sebe nazivaju demokratskim blokom, po njima nije – demokratsko. Pa ne može tako, jer narod najveći broj glasova daje jednoj partiji, nedemokratskoj stranci. Po čemu i oni nisu demokrate, jesu i zašto su oni ostavljeni i zašto su oni ocrnjeni na Zapadu, sistematski… I oni imaju unapred jednu hipoteku koja je strašna, koja u stvari ide protiv narodne volje… A narod ima pravo da nekog izabere, ako hoćemo da ostanemo dosledni u nekim demokratskim okvirima. Drugo rešenje je vojna diktatura…
S: Ne vredi, više nemamo ni vojsku?
Dejan Medaković: Ma, da…
Svedok: Od mnogih sagovornika, s kojima ovih dana pričam, tražim logičnu definiciju jedne nelogične, po meni, varijante… Od Rusa očekujemo VETO – a hoćemo u NATO. Kako je to moguće?
Dejan Medaković: To je, znate, jedan paradoks. Tu se mi oslanjamo, ne toliko na bratsku ljubav, koja se ponekad provlači, kao neki recidiv starih vremena, a deluje jednostavno očekivanje da će ruski cilj i ruski interesi zakačiti i nas. Jer, Rusija je na Balkanu, to je jasno, poražena. Jer, iako su bili na aerodromu Slatina, uspeli su da ih oteraju… Znači, tu je došlo do mogućeg konflikta većih razmera i Rusi su tada sa svojim vlastima bili oni koji su se uključili u destrukciju Rusije. Dakle, Jeljcin i Gorbačov – Gorbi, oni su de fakto likvidirali Rusiju koja je tada pukla po dva glavna osnova.
Svedok: Koja?
Dejan Medaković: Još od Lenjinovih vremena, nacionalno pitanje, rešeno kako je rešeno i seljačko pitanje koje je išlo s parolom „zemlja seljacima“, a kada je došla nova vlast oduzela im je malte ne i okućnice… Išao je protiv svog naroda. NKVD je skupljao žetvu… Dakle to je sve bila linija destrukcije Rusije kao što je bio vrlo vidljiv i gubitak onoga što je Crvena armija ostvarila u ratu. Dakle, ta linija Berlin – Trst ode… Pad Berlinaskog zida je preoktrenuo kartu. Dakle, Rusija treba, ali sad i radi, Putin čini velike napore da tu zemlju, Rusiju, danas vrati na jedan partnerski nivo.
Svedok: Kako?
Dejan Medaković: Da ima bolje naoruranje od američkog, da ima ubojitije rakete od američkih, da ruske raketre duže lete od američkih… Ako Amerikanci imaju prestretače, Rusi mora da imaju bolje…
Svedok: Sad se tu, nedavno, i Kina pojavila kao vojna sila oborivši neki satelit u vasioni, čini se samo da pokaže da i ona to može?
Dejan Medaković: E, tu je jedan ključ koji se u ovoj političkoj situaciji još ne može jasno sagledati i da li tu postoji šansa Kina – Rusija, ali tu je jedan novi problem…
Svedok: Koji?
Dejan Medaković: Teritorija. Jer Kinezima ne treba ništa više, oni sad imaju sve, osim teritorije. Čim je jedna zemlja primorana da „kastrira“ svoje građane, kao i Indija…
Svedok: Ili da im plati da odu iz zemlje…
Dejan Medaković: Hrana je problem, pa mora se u državnom interesu ograničavati natalitet…
Svedok: Vi ste dugo sve ovo izučavali: Da li Vi mislite, da li je moguće da svet uopšte može da stoji i opstane na jednoj nozi, ili na jednoj sili?
Dejan Medaković: Ne. Cela nesreća je počela onog časa kada je od svih koji su „konkurisali“ da postignu jedan nivo svetske sile… Znači, jedna univerzalna vlast, to je Hitler, to je Musolini… Tu su, naravno, i Englezi koji su to tradicionalno shvatili da je njima Bog dao imperiju, a tu je na kraju i Francuska… Dakle, od šest učesnika u toj igri ostala su još dva, Kina još nije igrala… Znači, Amerika i Rusija, a Rusija je zahvaljući unutrašnjim razaranjima pala. Na kolena. I oni su to iskoristili, sećam se jedne izjave Madlen Olbrajt koja je usred Kremlja, pred Jeljcinom, rekla: „Vi imate preveliku zemlju, Vi morate smanjiti Vašu zemlju“. Jeljcin se nešto smejao, ali na tome je ostalo. Ali ta izjava nije bez veze… I ona je vrlo efikasno sprovedena oduzimanjem ratnih tekovina… Sve su izgubili, baltičke države, čak i jednu zemlju u kojoj su Rusi većina…
Svedok: Nama, Srbiji, istina nisu rekli da nam je zemlja prevelika, ali bi ipak da otmu 15 odsto teritorije?
Dejan Medaković: Vidite, to je jedno pitanje, vrlo staro. Toga je već bilo. Podsetio bih samo na stavove Kominterne, kada je reč bila o Jugoslaviji, ona je dvaput donosila odluku – da se ona mora razoriti.
Svedok: Kao Kartagina?
Dejan Medaković: I sklopljen je u Mitrovici sporazum između ustaša, VMRO i komunista, sve organizacije koje imaju za cilj rušenje Jugoslavije, bez obzira na ideologiju. Tada je stvorena i floskula da je Kraljevina Jugoslavija tamnica naroda. Te stavove Kominterna menja, uoči rata, odlučeno je branićemo zemlju…
Svedok: Ima li spasa Srbiji?
Dejan Medaković: Ima.
Svedok: Kako?
Dejan Medaković: O tome sam mnogo razmišljao i tu mi je mnogo pomogla i koristila moja profesorska prošlost, 35 godina… Prošao sam sve te generacije i od anarhista i revolucionara, ne znam kako su se sve zvali… Bio sam dekan fakulteta 1968. i onih godina kada je bilo vruće, kada su se tražile „glave“ osam profesora… Moje jedino ohrabrenje počiva na činjenici, a ne na pretpostavci, da je Srbija kao retko kada, došla do jednog stepena izuzetne darovitosti omladine… Zanemarimo destrukciju, razne egzite i slično, gde se valjaju drogirani, samo se čudim da nije dozvoljena legalna prodaja droge, heroina… Dakle, jedan talenat, i to skoro u svim oblastima. Teško ćete naći oblast za koju naši mladi nisu talentovani, od matematike, šaha, govorništva… Matematička olimpijada, koncerti, daroviti umetnici, sportisti… Dakle taj talenat, koji je sad u jednoj nesrazmeri društvene moći da prihvati svoju decu, otud dolazi i neimanje nacionalnog programa. Bez nacionalnog programa nema budućnosti, mora se imati… Znate, nije svaki vetar povoljan vetar koji tu malu brodicu vodi negde. Mora se znati cilj, ne smeju se majmunski prihvatati sve tekovine Zapada, kao recimo potpuno istumbati školstvo… Suprotstavljao sam se tome, izvesnom gospodinu ministru, Domazetu, iz Niša, čoveku minimalnog znanja. To je bio čovek koji je manje znao nego što je potrebno da se malo zna, a on je odlučivao o prosvetnoj reformi. Kao što je jedno vreme ovde vladala konfuzna reforma Stipe Šuvara, koja je gasila elitističke škole, sve u životu je elitizam. Život je napravljen na elitizmu. Meni je bio san da skočim više od Topića, ali ne mogu.. Dakle, ja bih trebalo znači da mrzim Topića? Znači nacionalni program mora da postoji, da se oslobodimo straha od prideva nacionalizma. To je komunističko nasleđe. Pa za{to Francuzi svoju najveću biblioteku zovu nacionalna biblioteka?!
Bogata karijera
Dejan Medakovič rođen je u Zagrebu 7. jula 1922. godine, umro je 1. jula 2008. u Beogradu. Gimnaziju je završio u Sremskim Karlovcima 1941. godine. Za vreme rata živi kao izbeglica u Beogradu, gde je 1942. godine stupio kao asistent-volonter u tadašnji Muzej kneza Pavla (današnji Narodni muzej).
Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti. Na istom fakultetu je odbranio doktorsku disertaciju i držao predavanja do 1982. godine, kada je otišao u penziju.
Predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti bio je od 1998. do 2003. Za redovnog člana Evropske akademije nauka i umetnosti sa sedištem u Salcburgu izabran je 1995. godine. Redovni član društva Leibnicz societe i Honoris causa Rumunske akademije od 2001. godine.
Predsednik je Vukove zadužbine od 1997. godine. Živeo je i radio u Beogradu.
Pisac i književnik
Pored niza studija i priloga iz struke, Medaković je objavio i knjige: Beograd u starim gravirama, 1950; Grafika srpskih štampanih knjiga XV–XVII veka, 1958; Srpski slikari XVIII–XX veka, 1968; Putevi srpskog baroka, 1971; Tragom srpskog baroka, 1976; Manastir Savina, 1978; Hilandar, 1978. (kao koautor sa Dimitrijem Bogdanovićem i Vojislavom J. Đurićem); Srpska umetnost u XVIII veku, 1980; Srpska umetnost u XIX veku, 1981; Sentandreja, 1982. (sa Dinkom Davidovim); Svedočenja, 1984; Istrazivači srpskih starina, 1985; Letopis Srba u Trstu, 1987. (sa Đorđem Miloševićem), Izabrane srpske teme, 1996; Pisma, 1996…
Objavio je knjige pesama: Motivi, 1946; Kamenovi, 1966; Umir, 1987; Niska, 1989, i Znak na kamenu, 1994, kao i knjigu izabranih pesama Zaveštanje, 1995. Pod zajedničkim naslovom Efemeris objavio je pet knjiga autobiografske proze.
Brojne nagrade
Dobitnik je Sedmojulske nagrade za životno delo, austrijske Gindeldz nagrade i Herderove nagrade za 1990. godinu, Oktobarske nagrade grada Beograda za 1990. godinu, nagrade „Miloš Crnjanski“ i BIGZ-ove nagrade.
Dobitnik je nagrade „Jakov Ignjatović“ iz Budimpešte. Godine 1994. dobio je izvanredni „Zlatni beočug“ Beograda i nagradu Narodne biblioteke za najčitaniju knjigu u Srbiji. Izabran za počasnog građanina Sremskih Karlovaca…
