Promenljiva logika zapadnih medija – slučaj Ukrajine, Sirije, Iraka i Jugoslavije
Kako to da zapadni mediji negde vide a negde ne vide „lažne povode“ za rat
Rat Rusije i Zapada je odavno počeo. On se ne vodi konvencionalnim oružjem (barem ne još ili ne da mi znamo) ali se vodi medijski – i to decenijama. Zapadni mediji su prvi u tome da optuže druge medije da rade „u službi režima“ a svoju ulogu u tome uvek zaboravljaju.
Od kada je Rusija posle 2000. godine – provevši deceniju u traumi od posledica raspada SSSR – ponovo počela da aktivnije istupa na međunarodnoj sceni, traživši da Zapad prepozna i njen pogled i interese (a u tome Rusija nije jedina, sve zemlje sveta – male i velike – žele to), tako je počeo razlaz i kraj romanse zapadnih medija i Moskve. Od toga da je Putin partner i reformator, do toga da ga godinama predstavljaju kao diktatora, pa čak i ubicu.
Ni Rusi, kao ni drugi koji su se našli na medijskom udaru Zapada – nisu ostali dužni: odgovorili su svojim kritikama i kampanjama. Razlika je ipak u tome što je Zapad daleko sofisticiraniji u svojoj medijskoj kampanji – koja ne uključuje samo medije koje je decenijama promovisao svetu kao nezavisne i slobodne, „zlatne strandarde“ profesionalnog novinarstva, već deo tog arsenala predstavljaju i naučne institucije, nevladine organizacije, eksperti (pravi i lažni), filmske zvezde, javne ličnosti…
Tako medijska kampanja Zapada prema nekom cilju ne počinje i ne završava se medijskim napisima u štampi i državnim glasilima, već, ima mnogo duži ciklus: od „analiza“ i „izveštaja“ nevladinih organizacija, meke moći ostvarene preko finansiranja „projekata“ namenjenih „demokratizaciji“ i sličnim temama, do filmova i emisija koje nameću određene kulturne stereotipe i prave okvir da se o nekom društvu, državi ili pojedincu misli na odrđeeni način. Na kraju, naravno, istupe državni zvaničnici sa „proverenim informacijama“ koje se potpuno uklapaju u steretip koji je građen godinama i to se prenosi bez rezerve.
U tom smislu, razlika između programa Sputnjik i Rusija danas, koji su evidentno deo državnog aparata Moskve (u statusnom smislu, poput Bi-bi-si-a u Bitaniji čiji je „Svetski servis“ finansiran od britanskog ministarstva spoljnih poslova), jeste u tome što je Zapad sofisticiraniji u medijskoj propagandi od ostalih. A to je iz razloga što imaju mnogo iskustva u ovom poslu.
Jedan primer toga se sada vidi i u Ukrajini. Naime, zapadni mediji odbacuju spekulacije Moskve o tome da Ukrajina ima namere da napadne Donbas ili isprovocira Ruse činjenicom da je Kijev toliko slab da bi takav korak bio ravan samoubistvu i da nema nikakve logike da to rade. Tako, prvejava u medijskim izveštajima Zapada, svaki akt koji bi ličio kao napad ukrajinske strane na rusku može samo da predstavlja rusku „kontraobaveštajnu“ aktivnost, „lažan povod“ za rat koju sprema Rusija.
Ova tvrdnja, čini se, ima smisla. Međutim, jedan paradoks je ovde zanimljiv: pogledajmo primere Jugoslavije 1999, Iraka 2003. i Sirije 2013. (u kojoj je građanski rat počeo 2011). Ono što vezuje sve tri zemlje jeste da su sve tri bile napadnute od Zapada i to posle „pouzdanih informacija“ o zločinima koje su te zemlje navodno izvršile ili planiraju. Za Jugoslaviju povod je bio ubistvo civila u Račku, za Irak stvaranje „oružja za masovno uništenje“ a za Siriju – navodno korišćenje smrtonosnog gasa sarina protiv civila.
Za sva tri slučaja se ispostavilo da su laž – od Račka (gde je, istina, utvrdeno da je deo civila stradao ali da su mrtvi većinom imali barut na rukama što znači da su koristili oruže i, stoga, verovatno bili teroristi ubijeni u borbi), do Iraka, koji predstavlja najveću sramotu Zapada koju i sami priznaju (gde su izmislili oružje za masovno uništenje) do Sirije gde se naknadnom analizom ispostavilo da nema nikakvih dokaza da su sirijske vlasti koristile sarin (a tvrdnja o tome je, gle čuda, došla od predstavnika „Belih šlemova“ – kontroverzne „nevladine organizacije“ čiji je čelnik pod sumnjivim okolnostima stradao u Siriji i koja je finansirana od zapadnih vlada i ima sedište na Zapadu).
Šta je u ova tri slučaja zanimljivo a što ima veze sa Ukrajinom?
Pa, zanimljivo je to da su ove tri zemlje bile u odnosu na NATO i Zapad u još goroj poziciji nego Ukrajina u odnosu na Rusiju danas. Za razliku od Ukrajine koja ima NATO i Zapad da joj otvoreno „drže leđa“, ove tri zemlje nisu imale nikog. Imajući to u vidu, potpuno je logično da bi ubistvo civila u pomenutim slučajevima u Jugoslaviji i Siriji, ili stvaranje oružja za masovno uništenje u Iraku – koje nema nikakav vojni/strateški značaj – samo moglo da posluži kao izgovor na napad Zapada. A upravo je tako i bilo.
Tada, međutim, zapadni mediji nisu postavili pitanje – da li se možda radi o „lažnom povodu“ i nameri Zapada da nađe izgovor za rat, kao što to sada rade u slučaju Ukrajine i Mosvke.
Ovo je samo jedna u nizu nelogičnosti u ponašanju zapadnih medija kada je reč o tome kako prave sliku o dešavanjima.
Ne budimo naivni – niko ovde nije naivan, a pogotovo Zapad i njihovi mediji.
AFERA/A.C.
Foto: Pixabay.com
