Meka moć, šta je to? Termin koji je sve više prisutan na javnoj sceni.
u Oksfordskom rečniku engleskog jezika, termin „meka moć” definisan je
kao: „moć (od strane nacije, države, saveza, itd.) koja se izvodi ekonomskim
i kulturnim uticajem, a ne prisilom ili vojnom moći; ovaj koncept postaje popularan
od druge polovine osamdesetih”.
Po Kembričkom rečniku, definiše se kao: „upotreba kulturnog i ekonomskog uticaja
jedne zemlje kako bi ubedila druge zemlje da urade nešto, pre nego korišćenje
vojne moći”.
Tvorac ovog koncepta je Džozef Semjuel Naj (Joseph Samuel Nye), koji je na
Univerzitetu Harvard, u Sjedinjenim Američkim Državama, radio kao direktor
Centra za nauku i međunarodne odnose Škole za javnu upravu „Džon F. Kenedi”
od 1985. do 1990. i kao pomoćnik direktora za međunarodne odnose Univerziteta
Harvard od 1989. do 1992. Samim tim, koncept kao takav ne samo da je ponikao na
naučnim osnovama, već je i razrađen kao praksa međunarodne politike u zemljama
zapadne hemisfere.
Administracija Ronalda Regana je ovaj koncept vrlo brzo primenila u poslednjim
godinama Hladnog rata, i tako pridobila većinu populacije istočne Evrope za
koncept Evropske unije i NATO-a, što se realizovalo nekoliko decenija kasnije, u
vreme administracije Bila Klintona i Džordža Buša mlađeg.
Sa druge strane Rusija prepoznaje ovaj koncept isključivo kao termin propagande,
čiji je zadatak da ponudi Potemkinova sela i nakon toga upotrebi koncept tvrde
moći, odnosno vojne ekspanzije. Ovaj koncept je više od jednog veka razrađivan u
hodnicima Kremlja, gde je Kominterna, nakon boljševičke revolucije, razvila svoj
koncept čelične pesnice za svetsku revoluciju.
Meka moć, kao koncept razvijenog napada, podrazumeva ekonomsku pomoć;
ulaganje u intelektualni potencijal drugih nacija; donacije i povlašćeni tretman u
trgovini i poslovanju u javnom, društvenom i privatnom sektoru; kao i ulaganje u
institucije društva i razvojne programe. Uticaj meke moći osećaju svi slojevi društva
u jednoj zemlji i ona je namenjena razvoju, samoodrživosti i širokoj akumulaciji
kapitala po celoj društvenoj lestvici. Po prirodi stvari, očekuje se da će se sa širenjem
ekonomskih rezultata uticaja meke moći povećati baza podrške za politički koncept
koji nudi zapadni uticaj, a to je, u našem slučaju, pristupanje EU i NATO-u, kao
okvirima za ekonomski prosperitet i bezbednost.
Sa druge strane, koncept propagande, kao koncept Kremlja, podrazumeva emotivnu
manipulaciju nad masama, igra se na kartu straha i širenja panike, kao glavnog
motiva narativa koji se širi u jednom društvu; kao i na razvijanje podela u samom
društvu, kako bi se dovelo do njegove polarizacije i dovođenja na granicu konflikta.
Razlog za ovo je stvaranje okruženja povoljnog za lakši rad subverzivnih agenata
koji su kreirani u jednom društvu, kako bi se dovelo do stanja u kome je upotreba
tvrde moći prihvatljiva i percipirano poželjna.
Upravo iz ovog razloga, u poslednjim
dešavanjima u Africi vidi se sve veći uticaj grupe „Vagner”, koja isplivava u državama
u kojima je došlo do vojnih prevrata. Rusija nema ekonomske kapacitete da
investira u razvojne projekte u Africi, niti u obrazovnu, zdravstvenu ili komunalnu
infrastrukturu. Niti ima dovoljno novca da investira u resursnu bazu afričkih
zemalja i da kupuje rudnike ili resurse iz Afrike. Ono što ima jeste investicija u
Mdruštva plaćenika, poput grupe „Vagner”, koja korupcijom, pretnjama i silom dolaze
besplatno do rudnika u Africi i potom koriste te resurse i radnu snagu u njima da bi
došli do kapitala, kojim mogu da korumpiraju vojne starešine u afričkim zemljama
i kupuju usluge od njih. Zauzvrat ti korumpirani vojni lideri, kada preuzmu vlast u
svojoj zemlji, dobijaju promociju kanalima ruske propagandne mašinerije i iskaču
na međunarodnu scenu kao promoteri političkih veza Rusije sa Afrikom. Na ovaj
način se spirala propagandnih manipulacija Kremlja hrani, dok afrička društva
zauzvrat dobijaju: nestabilnost, vojne diktature, nasilje nad slabima i još veću
eksploataciju svoje radne snage.
Posmatranje Češke i Slovačke u odnosu na Srbiju i Bosnu i Hercegovinu je najbolji
primer razlike uticaja meke moći Zapada i propagande Kremlja. Meka moć Zapada
je nakon 1991. godine ponudila Češkoj i Slovačkoj, ali i Rumuniji i Mađarskoj, niz
razvojnih projekata, ulaganja u privredu i pomoć pri modernizaciji oružanih snaga,
kako bi ta društva što lakše prošla kroz tranziciju sa sovjetskog modela na koncept
liberalne kapitalističke privrede. Rezultati su danas dosta vidljivi i ove zemlje su
daleko ispred zemalja bivše Jugoslavije, za kojima su tada, 1991. godine, zaostajale.
Jugoslavija je dobila istu takvu ponudu prilikom posete državnog sekretara Džejmsa
Bejkera 24. juna 1991. godine, neposredno pred proglašenje nezavisnosti Hrvatske i
Slovenije. Američki državni sekretar tom prilikom ponudio je pomoć od pet milijardi
dolara za privredne reforme, kako bi se nastavilo ka članstvu Jugoslavije u tada
Evropskoj ekonomskoj zajednici i kako bi se sprečili dalji međunacionalni sukobi,
te kako bi samim tim opstala Jugoslavija. Ovo je i vreme poslednjih dana SSSR-a,
koji se tada zdušno trudio da konačno sprovede u delo davni plan Kominterne
da sruši Jugoslaviju, kao versajsku tvorevinu i, kako su je zvali, tamnicu naroda.
Agenti SSSR-a su se svesrdno potrudili da, zahvaljujući saradnicima svoje mreže
u Jugoslaviji, propagandom rasplamsaju stare animozitete između Srba i Hrvata,
da pomognu da HDZ dođe na vlast, da svojim radom sa ekstremnom hrvatskom
emigracijom i hrvatskom službom dovedu do formiranja paravojnih formacija i
potom preko Mađarske naoružaju te iste formacije u Hrvatskoj „kalašnjikovima” iz
magacina Crvene armije. Jugoslavija se pokazala kao poligon za sukob dva koncepta,
meke moći Zapada i tvrde kuhinje Kremlja.
Kako je bilo te 1991. godine, tako je i danas. Koncept Kremlja da igra na emocije,
budi animozitete i kreira poligon za svoju tvrdu kuhinju ponovo je, više nego ikad
pre, prisutan na Balkanu. Taj koncept se najbolje pokazuje danas u Ukrajini, ali je
primenjen u Gruziji, u Pridnestrovlju i sada širom Afrike. Uskoro bi mogao da dobije
svoju kulminaciju i na belorusko-poljskoj granici. Ovi poligoni ruske tvrde kuhinje
su najbolji pokazatelj da Rusija u svojoj doktrini i koncepciji geopolitike nema meku
moć kao koncept rada. Rusija ne investira u destinacije gde želi da ostvari svoj uticaj.
Postoji mišljenje da Rusija u Ukrajini nije uspela da kapitalizuje aktivnosti svoje
meke moći i da tako pridobije Ukrajinu u svoj tabor. To sve pod pretpostavkom da
Rusija uopšte prepoznaje koncept meke moći kako ju je definisao njen utemeljivač,
sa početka priče. Ono što analizom dešavanja na teritoriji bivše Jugoslavije možemo
da zaključimo jeste to da je koncept ruske meke moći u stvari propagandna tvrda
kuhinja, čiji je cilj da dovede isključivo do upotrebe tvrde moći. Najbolji primer
toga su, pored Jugoslavije, Pridnestrovlje i Gruzija, ali i sada Ukrajina. Predsednik
Putin je u svom intervjuu Oliveru Stounu taj pristup ovako obrazložio, vezano za
razvoj raketnih sistema ruske vojske: „Rusija nema novac da investira u isto vreme
i u defanzivna i u ofanzivna sredstva. Ulaganjem samo u ofanzivna sredstva i
dovođenjem njih do najvećeg stepena tehnološkog razvoja, mi dobijamo sredstva
koja odvraćaju neprijatelja od toga da ikada ratuje sa Rusijom.” Ova rečenica
najbolje ilustruje strategiju po kojoj je tvrda kuhinja Rusije samo još jedno ofanzivno
sredstvo za kreiranje kriza, kako bi se sprečilo da kriza dođe na tlo Rusije. Upravo
iz ovog razloga prapagandu, kao deo arsenala tvrde kuhinje Rusije, ne treba olako
shvatati, jer je ona deo ofanzivnog oružja Rusije za kreiranje kriza, u zonama koje
ona definiše kao zone svog interesa.
Izvor: IPESE
