Piše: Miodrag Janković, ratni veteran sa Košara
Kao i mnogi moji drugovi i vršnjaci, otišao sam te 1998. na 99. godinu, 24. marta, na redovno odsluženje vojnog roka u Peć kao pripadnik martovske klase.
Trebalo je da budem u tehničkoj službi ali sam precrtan odmah i poslat u pešadiju.
U kasarni u Peći smo proveli oko mesec dana i niko tada nije slutio da će doći do rata.
Čim smo završili obuku poslati smo na teren , kao deo 125. motorizovane brigade.
Već je tada bilo šiptarskih terorista u obližnjim selima i situacija je bila veoma napeta i opasna.
Osvanuo je i 24. mart 1999. kada je trebalob da se “skinem”, tojest da mi se završi vojni rok i da idem kući.
Međutim, počeo je rat i produžen mi je boravak u vojsci za još tri meseca.
Prvi udar OVK i NATO bio je na graničare na karauli Košare i mi iz 125. motorizovane smo prvi pritekli u pomoć našim drugovima.
Gledao sam tad oko sebe, samo sneg, planine i granica sa Albanijom.
Kada sam bio na mrtvoj straži osetio sam snajperski metak koji mi je bukvalno prošišao na milimetar iznad glave.
Bili su to teški dani borbe za otadžbinu, borili smo se sa šiptarskim teroristima prsa u prsa.
Svoj 20. rođendan dočekao sam na Košarama, opkoljen neprijateljem.
Rano ujutro. 11. maja 1999. začuo sam zvuk aviona a onda su nas zasuli kasetnim bombama.
Geler me je pogodio u lumbalni deo leđa i uopšte se ne sećam kako su me preneli do poljske bolnice. Kasnije sam saznao da su me dva vojna policajca spustila do vojne bolnice.
Tamo su mi na živo, dakle bez anestezije, izvadili geler i zašivali rane.
Posle su me prebacili za Kruševac i na kraju na VMC u Beograd.
Za mene se dakle rat završio u maju, nakon smeštanja na VMC.
Branio sam otadžbinu sa mojim drugovima i odbranili smo je.
Bogu dragom hvala što nismo dozvolili da zlikovac prodre u našu Srbiju.
Meni međutim, ni u miru nije bilo lako.
Kao rannjenik sa Košara, kao neko ko je branio ovu zemlju morao sam da radim razne poslove da bih sebi obezbedio egzistenciju.
Prodavao sam robu i radio na crno kod Kineza u Bloku 70 na Novom Beogradu.
U radnoj knjižici imam možda samo godinu dana radnog staža i to upisanih pre odlaska u vojsku.
Rodom sam iz Beograda ali sam zbog nemaštine bio prinuđen da prodam stan, nisam imao para da platim struju, dolazili su mi izvršitelji…
Supruga me je napustila, otišla u Nemačku i kao samohrani otac sa dvoje dece, morao sam da odem da živim u selo Žarkovac kod Rume.
Invalidnina mi je mala a imam tri kredita na vratu.
Kada sam odlazio u vojsku želja mi je bila sa jednog dana zasnujem porodicu i da budem autoelektričar jer sam se za to školovao.
Beskrajno sam ponosan što sam branio moju Srbiju i osećam se kao pobednik na NATO paktom i šiptarskim teroristima.
Ipak, ne prođe dan a da ne pomoslim da li bih kao pobednik i ratni veteran, trebalao da živim životom dostojnim čoveka, da imam posao od kojeg ogu da sebi i svojoj deci obezbedim normalan život.
Ne tražim kule i gradove i ništa što nisam zaslužio.
Trenutno za život zarađujem tako što čuvam jednog dečka koji boluje od Parkinsonove bolesti, ima 35. godina i oboleo je tako što je kao vojnik pod ugovorom nosio toksične otpade u Batajnici.
Nadam se boljim danima za sve nas, pogotovo za našu decu.
Jer za njih smo se borili.
Tekst je nastao u okviru projekta “Veterani pišu”
