Piše: Vladan Dinić
Od samog početka, od nestanka Ivana Stambolića, znali smo da takvi ljudi ne nestaju da bi se opet pojavili. Njih, kako se u našem narodu kaže, guta mrak. A u Srbiji noć, koja je i njega progutala, bila je – mračna i duga.
Nismo mogli, nismo smeli, da ostanemo ravnodušni. Utoliko pre, što ni posle oktobarskih promena nije bilo političke volje da se nestanak Ivana Stambolića rasvetli. Okupili smo se i sve ovo vreme ostali na okupu ne iz ideološke solidarnosti, već iz dubokog uverenja da je u Srbiji pogaženo osnovno pravo svakog ćoveka – pravo na život.
Sada, kada su naše slutnje dobile čudovišnu potvrdu, jasnije je i ono što smo takođe znali od samog početka: tragična sudbina Ivana Stambolića istinska je drama u našoj nacionalnoj istoriji. Njegovo mućko ubistvo, zajedno sa ubistvom Zorana Đinđića, dublje useca u biće Srbije granicu između dobra i zla, svetlosti i tame, dubokih i plitkih ljudi. Ali, ono opominje da su u srpskom narodu jos žive stare deobe koje se održavaju hraneći se krvlju. Koliko još ljudi koji su shvatili da se istina mora pretpostaviti obmani i samoobmani, stvarnost mitu i da nema mnogo vremena – treba to saznanje da plati glavom?
Ivan Stambolić je ubijen zbog svojih političkih uverenja. Morbidnost ubistva srazmerna je opasnosti koju je predstavljao kao politički protivnik. Vezali su mu ruke i noge da bi mu zatvorili usta. Bacili su ga u jamu i zasuli živim krečom da bi mu zatrli trag. Ogradili ga zidom ćutanja da bi ga predali zaboravu.
Za sve ovo bili su potrebni inspiratori, nalogodavci, organizatori, izvršioci. Ali i simpatizeri. To nije samo jedna zločinačka struktura. To je državni sistem, sa zastavom i programom, koji se zasniva na zloćinu.
Šta su mogli da očekuju drugi od države, čemu je mogao da se nada građanin države, u kojoj su bila dopustiva najteža ogrešenja o čoveka koji je bio na njenom čelu? Zato i počast koju srpska država danas odaje Ivanu Stamboliću hoćemo da razumemo kao znak njene rešenosti da se ne samo obračuna sa posledicama zločinačkog sistema, već i da raskine sa samim sistemom. Sve drugo bilo bi uvredljiva farsa i okrutni cinizam.
Ostaje pitanje kome je sve bilo potrebno ubistvo Ivana Stambolića i zašto je on ubijen? Srpska država i dalje duguje odgovor njegovoj hrabroj i dostojanstvenoj porodici: njegovoj supruzi i deci, njegovoj braći. Ali, taj odgovor je potreban i svima nama. Potreban je Srbiji zbog njene budućnosti.
Ivan Stambolić je zaslužio istinu, a ne osvetu. Ne sme se zaboraviti da je on iz političkog života uklonjen zato što nije pristao da Srbiju povede na put u bespuće. Ni da je morao biti zauvek ućutkan zato što je baš on, ponovo progovorivši, oslobađao Srbiju i od straha i od stida.
U vreme ratova koji su razorili zajedničku državu, Ivan Stambolić je bio jedan od retkih Srba čiju su ruku prihvatali ljudi dobre volje u celoj bivšoj Jugoslaviji i u svetu. Njemu se verovalo, jer je njegova reć imala moralno pokriće.
Ne znam nikoga iz Ivanove generacije, pune sposobnih i obrazovanih ljudi, ko je više od njega učio i iz života i iz knjiga. Ubijen je na vrhuncu svoje političke i ljudske zrelosti.
Ne znam nikoga od političkih ljudi u Srbiji kod koga se, kao kod Ivana, dobrota graničila sa naivnošću. On nije bio u stanju da učini zlo, ali nije mogao ni da ga pretpostavi.
Posle jednog od naših mnogih susreta, umesto pozdrava, rekla sam mu – ćuvaj se. Odmahnuo je rukom i prošaputao – Posle Bojane… A ja sam u sebi dovršila – čega da se čuvam? To nije bio stav očajnika, već jakog i hrabrog čoveka, u kome je opšta nesreća prigušila i najveći mogući lični bol.
Dragi Ivane,
Dolaziš Bojani, svom voljenom detetu i mudrom sagovorniku. Kad biste mogli, vas dvoje biste imali šta jedno drugom da kažete. Ali, tako zajedno, svima nama govorite mnogo.
Mi, tvoja porodica i tvoji prijatelji, ne vidimo tebe u onome što su pokazali kao tvoje ostatke. Neka tu jezivu sliku, kao svoju večnu moru, zadrže tvoji dželati. A u svima nama ti ostaješ ceo – uspravan i plemenit, nasmejan i drag.
Verovao si u razumevanje među ljudima i sporazumevanje među narodima. Pripadao si svetu rada, slobode i mira. Tu si pripadnost platio najvišom mogućom cenom. Zato ćeš ostati u večnom pamćenju one Srbije koja ima časti.
Usuđujem se da kažem da bi ti i u ovom času, i nakon svega, pozvao Srbiju da se zamisli i poččne da uči na najvećem porazu u svojoj istoriji. Sigurna sam da bi joj ti, opet, svom snagom pomogao da iz sebe iščupa koren zla.
Mile Isakov: Bio je svestan smrtne opasnosti
Nekadašnji potpredsednik Vlade Srbije i lider Reformista Vojvodine Miodrag Isakov izjavio je da oseća grižu savesti zato što je 2000. godine predložio Ivana Stambolića za protivkandidata Slobodanu Miloševiću na izborima za predsednika SRJ i dodao da je Stambolić bio svestan smrtne opasnosti.
– Ubeđivao sam Stambolića da prihvati tu kandidaturu, verujući da on može da pobedi Miloševića pre nego Koštunica. Stambolić je bio svestan opasnosti po sopstveni život ukoliko bude protivkandidat Miloševiću, ali je ipak prihvatio taj rizik. Ako je ikakva uteha, ovim otkrićem maske su konaćno pale. Ispod maski patriota i heroja izronila su lica ubica i zločinaca. Uveren sam da ćemo imati snage i odlučnosti da se sada jednom zauvek obračunamo s time, i u ime žrtava koje su za to dali Ivan Stambolić i Zoran Đinđić – rekao je Isakov.
Ovde imam malu dopunu, istine radi. Moj dugogodišnji kolega, vrstan novinar Mile Isakov, iskreno se zalagao da Ivan Stambolić bude predsednički kandidat, ali…Ivan je bio neko vreme MOGUĆI kandidat Lige za Šumadiju, ali je ta ideja zvanično odbačena kao mogućnost i Ivan Stambolić NIKAD NIJE BIO KANDIDAT za predsednika Srbije!!
Mira Marković: Bio je prijatelj mog muža
U jednom od intervjua koje sam objavio u nedeljniku „Svedok“, negde sredinom marta 2001. godine, Mirjana Marković, supruga Slobodana Miloševića je odgovorila na većinu medijskih otpužbi da je, recimo sa svojim suprugom organizovala atentate na političke protivnike.
– Ivan Stambolić je posle Osme sednice napustio politiku i moj Sloba mu je, na njegovu želju, pomogao da bude direktor Jubmes banke. Ivan je bio Slobin prijatelj, ali se nismo baš porodišno družili. Nije više sa njim održavao bliske lične kontakte. Političke nije, jer se Ivan politikom više nije bavio. Kad smo čuli da je Ivan nestao Sloba je pozvao ministra unutrašnjih poslova Srbije i zamolio ga da učini sve da se Stambolić pronađe i da se bar sazna gde je i o čemu se radi. Dok je bio na funkciji predsednika države, nikakkvu informaciju nije dobio…
Ko je Ivan Stambolić?
* 1936. godina – rođen u Brezovi kod Ivanjice
- 1965. godina – postao je direktor preduzeća „Tehnogas“, a njegov zamenik je tada bio Slobodan Milošević koga je Stambolić upoznao za vreme studija, i koji će mu sve vreme tokom karijere biti naslednik na upražnjenim foteljama
- 1975. godina – postaje predsednik Privredne komore Beograda
- 1976. godina – iz Privredne komore odlazi za sekretara Izvršnog komiteta Predsedništva SK Srbije
- 1978. godina – izabran je za predsednika vlade (Izvršnog veća Skupštine) Srbije
- 1982. godine – postaje predsednik Gradskog komiteta SK Beograda
- 1984. godina – postaje predsednik CK SK Srbije, odnosno prvi čovek srpske partije, a za svog naslednika na čelu Gradskog komiteta imenuje Slobodana Miloševića
- 1986. godina – izabran je za predsednika Predsedništva SR Srbije, a Miloševiću daje odlučujuću podršku za izbor na mesto predsednika Predsedništva CK Srbije
- 1987. godina – dolaskom na čelo partije Milošević, na Osmoj sednici CK SK Srbije, pred TV kamerama 23. i 24. septembra ulazi u otvoreni sukob sa Dragišom Pavlovićem – Bucom, predsednikom beogradskog komiteta (zbog situacije na Kosovu) i Ivanom Stamboličem. Na svojoj dužnosti Stambolić je ostao do 14. decembra, kada je razrešen.
- 1988. godina – u saobraćajnoj nesreći kod Budve, pod sumnjivim okolnostima, poginula je Stambolićeva 24-godišnja ćerka Bojana. Iste godine, u novembru, Stambolić je na predlog predsednika Savezne vlade Ante Markovića izabran za direktora jugoslovenske banke za međunarodnu ekonomsku saradnju – „JUBMES“ — koju je osnovalo 180 preduzeća, a čiji je cilj bio da olakša izlazak domaćih preduzeća na strana tržišta
- 1997. godina – odlukom Savezne vlade koja je tada preuzela banku, Stambolić je smenjen sa ovog položaja po nalogu Slobodana Miloševića
- 2000. godina – 25. avgusta Stambolić je otet u Košutnjaku, a nekoliko sati kasnije brutalno ubijen
- 2003. godina – pronađeni posmrtni ostaci Ivana Stambolića na Fruškoj gori
- 2008. godina – presude ubicama Ivana Stambolića postale pravosnažne
