Piše: Vladan Dinić
Stravičan kraj Ivana Stambolića – otmica, a potom i brutalna likvidacija, i jama zalivena živim krečom u kojoj je (po sudskoj presudi) bivši predsednik Predsedništva Srbije ležao dve i po godine – jedna su u nizu sramnih stranica novije srpske istorije, nad kojom će se zastideti svako ko je ikada pročitao, ili čuo za “Deset Božjih zapovesti”.
Ivan Stambolič, pominjan kao mogući, više željeni kandidat DOS za predsednika Srbije na izborima 2000. godine (koji to nikad zvanično nije bio i koji je dosta pre toga odustao od kandidature, ma da se danas to namerno zaboravlja, ali i zloupotrebljava?!), „politički otac“ Slobodana Miloešvića, nekada ugledni političar i potonji biznismen, okončao je život u najstrašnijim mukama…Kidnapovan je u Košutnjaku 25. avgusta 2000. bez traga…ni živ ni mrtav, do Fruške gore 2003. kada se „odnekud“ stvorio zaštićeni svedok i pokzao mesto gde je Stambolić ubijen i bačen u jamu sa živim krečom…
Članovi njegove porodice i prijatelji, dotle su neumorno tragali za grobom, a čitava javnost i za motivom koji je krvnika nateralo da presudi Ivanu Stamboliću na tako brutalan način: Bez pomisli na Boga, bezdušno, životinjski, surovo, bez trunke samilosti, ljudskosti…
Pune dve i po godine javnost je tragala za razrešenjem “misterije Stambolić”. Informaciju o stravičnom kraju njegove životne putanje javnosti je, u vreme akcije “Sablja”, saopštio tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović, a ubrzo zatim, jedan od učesnika ovog zločina, Nenad Šare zvani Škene, dotad “desna ruka” Milorada Ulemeka, odlučio je, nenadano, da “propeva”.
Brojni i mučni sudski procesi, puni jezivih svedočenja, ali i neočekivanih triler obrta, prošlog leta doživeli su svoj konačni epilog 2005. Naime, Veće Vrhovnog suda donelo je 18. jula ne pravosnažnu presudu za ubistvo Ivana Stambolića i atentat u Budvi na Vuka Draškovića.
Tom presudom odmerene su kazne od po 40 godina nekadašnjem komandantu Jedinice za specijalne operacije (JSO) Miloradu Ulemeku-Legiji (kao organizatoru) i pripadniku JSO Branku Berčeku (kao neposrednom ubici i atentatoru).
Radomiru Markoviću, bivšem šefu Resora državne bezbednosti, potvrđena je kazna od 15 godina zatvora. Pripadnik JSO Leonid Milivojević-Leo kažnjen je sa 30 godina života iza brave, koliko je dobio i poslednji komandat ove jedinice Dušan Maričić-Gumar. Pet godina više dobio je Nenad Bujošević-Rambo, koji je takođe, kao i njegovi saborci, čitav život proveo u JSO.
Miloradu Bracanoviću, načelniku bezbednosti JSO u vreme zločina (od 2001. načelnik Sedme uprave za prisluškivanje, a od novembra iste godine, pa do februara 2003. zamenik načelnika BIA), kazna od četiri godine za neprijavljivanja planiranja ubistva Stambolića smanjena je na dve godine, jer je zakon u međuvremenu ublažen.
Samo je Nenad Šare, bivši pripadnik JSO, zahvaljujući statusu svedoka saradnika, oslobođen krivičnog gonjenja.
U presudi Veća Vrhovnog suda Srbije navodi se da je “nekadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević iz niskih pobuda izdao naređenje da se ubiju njegovi politički protivnici Ivan Stambolić i Vuk Draškovićs”. Sud je utvrdio, kroz nalaze veštaka, da su okrivljeni bili posebno okrutni prema Stamboliću jer su ga ostavili vezanog da kleči nekoliko minuta ispred jame sa krečom, pre nego što mu je Berček pucao dva puta u potiljak.
Svi optuženi su negirali da su učestvovali u organizaciji i izvrenju ovog krivičnog dela, i svi su iscrpli sve pravne lekove u Srbiji i jedino im je ostalo da se žale Međunarodnom sudu za ljudska prava u Strazburu, što je tada i najavio advokat Slobodan Milivojević, branilac Milorada Ulemeka-Legije.
Advokati i branioci okrivljenih u glas su tvrdili da su to sve „političke presude“, da su mnogi dokazi isfabrikovani…
o “Ptica” koja je prva “propevala”
Kad je u martu 2003, bivši pripadnik JSO Nenad Šare zvani Škene u pritvoru odlučio da se prijavi za svedoka saradnika, da prekine „omertu“, ponudio je i određena saznanja o ubistvu Ivana Stambolića. Istražnog sudiju iz Sremske Mitrovice i policiju odveo je na mesto gde je Stambolić, kako stoji u završnici presude, ubijen i zakopan.
Koliko su Šareovi iskazi dati zvaničnim državnim organima zaista tačni, ni dan-danas nije moguće sa sigurnošću utvrditi. Ostaće upamćeno da su njegovu “istinu o Stambolićevoj smrti” mnogi učesnici sudskog procesa dovodili u pitanje, veoma često potpuno opravdano, ali – konačna presuda je doneta…
Mnogi branioci okrivljenih i danas će reći da je optužnica politički iskonstruisana, i da, samim tim, i presuda ima isti karakter, a da je prava istina o tragičnom kraju nekadašnjeg predsednika Predsedništva Srbije strogo čuvana tajna koja će kad-tad izaći na videlo…
Do tada, složiće se branioci osuđenih, nad Stambolićevom smrću lebdeće duhovi njegovog političkog protivnika (takođe sad pokojnog) Slobodana Miloševića, u međuvremenu rasformirane JSO i klimavog domaćeg pravosuđa koje nije odolelo političkim pritiscima spolja… Istovremeno, i danas, posle presude mnogi smatraju da je Ivan Stambolić, zapravo, više smetao DOS-u, nego Miloševiću, jer je on, dok nije odustao, bio kandidat jednog dela DOS za predsednika?!
Leonid Milivojević – Leo: Nisam znao ko je Stambolić?
Informacije o umešanosti Resora državne bezbednosti u otmicu i potom likvidaciju Ivana Stambolića ispričao je pripadnik JSO Leonid Milivojević-Leo. Prema njegovom iskazu, datom 3. aprila 2003. godine, avgusta 2000. godine pozvao ga je Dušan Maričić-Gumar i obavestio ga da Legija “ima zadatak” za njih i da hoće da se sastanu.
– Našli smo se napolju, iza zgrade Instituta za bezbednost na Banjici, u ulici Kraljice Ane, kod VMA – ispričao je Milivojević. – Legija je Branku Berčeku-Mašiju i meni dao fotokopiju lične karte jednog lica, “koje radi za strane obaveštajne službe protiv interesa naše države”. Bio je to Ivan Stambolić, ali ni Maši ni ja nismo znali ko je on. Meni se čak učinilo da je Hrvat. Legija nam je rekao da to lice treba da se likvidira, da nestane, da je “u interesu države da se ukloni”, a ja nisam mogao da procenim da li to jeste ili nije istina. Nisam smeo na bilo koji način da odbijem da učestvujem u celom događaju. Osećao sam sve vreme pretnju od Legije za sebe i svoju porodicu…
o Kako je organizovan “eskadron smrti” ?
Milivojević je ispričao i kako je osmišljenja cela «piramida zločina» i na koji način su birani “kadrovi” koji će okrvaviti ruke:
– Na sledećem sastanku, posle tri-četiri dana, Legija je organizovao susret sa Mašijem, Gumarom i Nenadom Bujoševićem-Rambom. Tom sastanku sam prisustvovao i ja. Upozorio nas je da znamo šta nam sleduje ukoliko posao ne odradimo dobro. Dobro sam znao šta to znači: odosmo mi ili naša familija…
Tada je, po Leonovom iskazu, odlučeno da Ivan Stambolić bude otet, ubijen i zakopan negde u živi kreč. Odabrana je Fruška Gora, teren koji JSO zna, jer je na ovom prostoru JSO imala logor za obuku.
– Legija nam je dodelio dva kombija i dva putnička automobila i oslobodio nas je redovne službe. Dan-dva kasnije priključio nam se i Škene. Rukovodilac “grupe” bio je Rambo Bujošević. Desetak dana u smenama smo osmatrali Košutnjak, kuću Stambolića i trim-stazu kojom je Ivan svakog jutra trčao – poverio je Milivojević.
Na dan otmice i likvidacije Stambolića, Leo je, kako je tvrdio, bio u Novom Sadu, kod kuće; oko deset sati izjutra pozvao ga je Gumar i najavio da dolazi.
Pola sata ranije, Ivan Stambolić je otet na trim-stazi u Košutnjaku.
(Sutra: Šta je kapitalno pričao svedok-saradnik Nenad Šare)
