Malo Orašje je tipično srpsko selo. Ni bogato, ni siromašno. Arhitektura s kraja prošlog veka, ali put je uredan. Dvorišta su ukrašena cvećem, a u centru sela prodavnica, što bi rekli, robe široke namene. Na klupama ispred sede stariji meštani. Tamni u licima. Pocrneli na zemlji koju obrađuju za život. Na pitanje da li znaju šta se to prethodne noći tu dogodilo, jedan od njih mirnim glasom jedva izgovara: „Moja unuka je ranjena. Bila je u Duboni, išla u prodavnicu. Jedan metak ju je pogodio kod oka, a drugi u butinu. Metak je prošao kroz bešiku, sada je u komi. Kažu da joj je operisano oko.” Muk. Ljudi gledaju u došljaka iz Beograda. Njemu neprijatno. Šta još da pita…
Dalje uz put kroz selo ljudi stoje pred svojim kućama. Skrušeni. Žene s maramama, neki nose crninu.
„Ovde gore iznad sela je taj iz Dubone pucao na naše najmlađe. Ubio ih je pet, ne znam koliko ih je ranjeno. Svi ga poznajemo, prolazio je ovuda često motorom. Njegovi su pravili probleme i ranije”, govori jedan meštanin. Moli da ga ne pitamo za ime. Kaže, sramota ga je da priča, a drugi ostali bez dece. Objašnjava da je u ovom selu običaj da se obeležava đurđevdanski uranak. Mladi se skupe, zabavljaju. Obilaze okolna sela, upoznaju devojke. Ali, zbog dana žalosti i tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar” u Beogradu odlučili su da se skupe ranije. Tada je naišao ubica.
Za zločin se brzo pročulo u selu. Meštani su sami svoju ranjenu decu vozili do lekara u Smederevu. Pričaju da su automobili puni krvi. Ubrzo je stigla i policija. I vojska. Svi koji su mogli da pomognu u potrazi za ubicom. Selo su preletala dva helikoptera. Iz Beograda su došli specijalci. Oprema kao u filmovima. Američke puške, šlemovi, panciri. Meštani se u šoku razilaze. Možda im je previše pitanja. Nisu navikli na gužvu u svom selu. To je miran kraj, tamo gde se Šumadija spušta ka Dunavu.
Iz sela put vodi uzbrdo. Predivan kraj. Svaki pedalj zemlje je obrađen. Stabla voća u cvetu. Možete taj kraj da zamislite u Italiji. Kao sa razglednica. A na vrhu brda usamljena stabla četinara. I neki zarđali jarboli za zastave, koji su poslednji put ofarbani kada su postavljeni. U prošlom veku.
Ispred stoji policija. Automobil s rotacijom preprečio je put. Ljubazan policajac, sa stažom i iskustvom, zaustavlja saobraćaj. U toku je istraga. Forenzičari u belim kombinezonima fotografišu mesto zločina. Iza leđa policajke koja nosi teški pancir vidi se srebrni „pasat” karavan. Odmah iza njega i jedan mali „pežo”. Njemu su razbijena jedno bočno i zadnje staklo. Tim automobilima došli su mladići koji su nastradali. Još se čuje muzika sa radija koji su slušali kroz otvorene prozore.
„Oni su tu sedeli kad je naišao ubica. Pozvali su ga da svrati, da popije piće s njima. Ubica je izašao s puškom i odmah počeo da puca. Mladić koji ga je pozvao da svrati i jedan njegov drug, koji trenira fudbal u Zemunu, uspeli su da pobegnu. Ostali, koji su sedeli oko spomenika ispod borova, nastradali su”, objašnjava meštanin koji živi u blizini zlokobnog mesta.
Jedan od okupljenih ljudi se krsti. Kaže da su na tom istom mestu Nemci u Drugom svetskom ratu streljali žitelje okolnih mesta – i da je to više od slučajnosti. Kao ukleto mesto. Ipak, tu su generacije trenirale fudbal, a zemlja je rodna. Samo jedan od pet nastradalih u zločinu počinjenom na tom mestu preminuo je odmah. Ostali su izdahnuli na putu do bolnice ili u bolnici u Smederevu. Do policije dolazi stariji čovek. Umoran je i zabrinut. Njegov unuk Nemanja Ilić ranjen je s tri metka. U ruku, kuk i koleno. Novinari ga zaustavljaju. Reporteri iz Rumunije postavljaju pitanja na engleskom jeziku.
„Moj unuk je noćas pozvao oca i rekao mu da dođe gore do igrališta. Rekao je: ’Tata, dolazi, umirem, ovde je masakr.’ Moj sin je probudio brata koji živi odmah pored i otišli su zajedno gore. Oni su ga odvezli u bolnicu”, objašnjava Dobrica Ilić iz Malog Orašja.
Policajac se malo opustio, priča s meštanima. I dalje ne dozvoljava reporterima da priđu mestu zločina. Kaže da danas svako selo ima nekog problematičnog meštanina. Kako on kaže, svog „Maraša”, koga su porodica ili sistem napustili. Ili je, jednostavno, popustio pred izazovima s interneta. Tamo su svi lepi, bogati, voze najbolje automobile i imaju lepe devojke i žene. Priča da je jednog njegovog kolegu problematičan mladić iz Smedereva posekao nožem po vratu. Jedva su ga spasli da ne iskrvari „kao svinja na daći”. I otac tog mladića je bio problematičan. S kolena na koleno.
„Taj što je noćas ubijao, iz Dubone, oduvek je bio debeljuca. Počeo je da trenira, nabacio mišiće i postao opasan. Živeo je sam, u vikendici koji su mu njegovi kupili za četiri hiljade evra. Svi su znali da ima oružje jer je njegova porodica poznata po tome. Pričali su po slavama da imaju oružja više nego policija. Kad su hapsili Slobodana Miloševića jedan njegov blizak rođak je pucao po selu. Vikao je što ne idu da brane Slobu. Tada su ga priveli, dobio je par ćuški i pustili su ga. I vratili mu oružje”, kaže jedan meštanin.
Novinari iz Makedonije pitaju na kojim društvenim mrežama je ubica imao profil. Zanima ih da li je zbog toga što je bio debeo možda bio žrtva nasilja na internetu.
U tom kraju svi se znaju. Iz škole, sa veselja i sahrana. Kažu da je jedan mladić koji je ubijen u Malom Orašju bio u vezi s devojkom koja je nastradala u Duboni. Njegova sestra od ujaka došla je do mesta zločina. Da obiđe njegov automobil koji je tu ostao.
„Navodno im je rekao da legnu i onda zapucao. Kažu da je poludeo, ali ne verujem. U Duboni je ubio policajca i njegovu sestru, ali ne i momka iz prodavnice koji je pokušao da mu uzme pušku. Njega je odgurnuo i pištoljem pucao u vazduh. Upozorio ga je i otišao dalje”, govori devojka koja je imala toliko prisebnosti i snage da reporterima iz Rumunije da izjavu na engleskom jeziku. Policija je nije pustila do automobila. Kažu – kada bude gotova istraga.
Putem stalno prolaze policijska vozila. U kolonama, u pravcu Smedereva i auto-puta. Iz suprotnog pravca nailaze vojni kamioni. I oni su učestvovali u potrazi za ubicom, koji je kasnije uhapšen stotinak kilometara dalje. Lokalnim putevima i dalje patroliraju jake snage policije. Tu su i pripadnici interventne jedinice. S njima nema suvišnih reči. Traže dokumenta, provera i – srećan put. Tog trenutka na um pada misao da nije sve gotovo. Zašto je policija tu ako je stigla vest da je ubica uhvaćen u rodnom kraju njegove majke? Možda je imao pomagače, koje policija i dalje traži. Ta pretpostavka se kasnije ispostavlja kao tačna.
Nadomak sela koje je zavijeno u crno nalazi se auto-put. Život teče dalje. Kolone automobila i kamiona koji negde jure. Vozači na radiju možda slučaju vesti o tragediji koja se dogodila tu, odmah iza brda, koje neodoljivo podseća na bregove Toskane.
Tekst i foto: Marko Lakić
