Кažu, jednog dana, pročulo se po šumi da medved ima spisak za odstrel. Zavladala ozbiljna panika, histerija, neverica. Prvi se, nekako slučajno, odvaži jelen i upita ga da li lista stvarno postoji, ovaj potvrdi. Naravno to je tako u basnama a jasno je ovde se misli na srpsku politiku i politiku koju vodi njen predsednik.
Dobro, medo, jesam li na spisku? Lista meda knjigu, lista, i kaže: brate, jesi. Ujutru jelena pronađu mrtvog. U šumi muk.
Sutradan, medi priđe vuk, kao izrazito hrabra životinja, ponovljen dijalog, ponovljene i medine replike, ali i scenario čim je zora svanula. Zabrinuti nad lešinom vuka, svi ćute: lija, kao lukava, ceo dan obleće oko mede.
Кako je palo veče, priđe mu umiljato, ali ovaj pronađe njeno ime u svesci. Ujutru, meda je među živima, lija nije.
Četvrti dan, medi prilazi zeka, osokoljen sa dve-tri domaće ljute. Veli mu: jel ima tog spiska, ovaj odgovara kako ima. Pa jesam li na spisku, zabrinuto će zeka, lista meda, lista i tvrdi: evo te, pri kraju si.
„Dobro, Medo, možeš li me obrisati?“ upita Zeka.
„“Naravno, druže, mogu“.
Ova kratka priča o veštini komunkacije primenjiva je na gotovo sve sfere društva, a naročito sada i naročito ovde. Da li je Aleksandar Vučić naš Zeka – ne onaj plašljivi, ne onaj koji će posegnuti za listom kupusa ili šargarepom, već upravo taj koji ume obuzdati Mede sa obe strane?
Činjenica je da se Srbija geopolitički, strateški i suštinski nalazi ne između čekića i nakovanja, jer bi to bilo manje zlo, već upravo između Mede i Mede, a obojica nas gledaju mrko i sa sumnjom. Mada se ti pogledi sa jedne i druge strane razlikuju ko nebo i zemlja.
Činjenica je međutim da bes obojice mrkih medveda osete mnogo više svi nego mi – da oluje njihove srdžbe haraju drugde mnogo više nego ovde.
Možda je Srbiji umesto kolonijalnog upravnika trebao Državnik. Onaj koji je svestan da je na spisku, ali još bitnije, zna kako da se skine sa njega.
I da ni Zeka, ni mi ne ginemo uzalud.
