Piše: Gradiša Katić
Iako je Niš jedan od najstarijih gradova današnje Srbije njegova istorija se uglavnom vezuje za dva istorijska detalja. Prvi, to je rimski car Konstantin koji je rođen u ovom gradu, a proslavljen po tome što je hrišćanstvo postalo zvanična religija Rimskog carstva upravo zavaljujući njemu.
Drugi istorijski momenat, za koji svi znaju je susret Nemanje i Barbarose u Nišu, priliko prolaska krstaške vojske ka Jerusalimu. Nepotvrđena vest je da su na jelovniku imali i meso ajkule doneto iz Dubrovnika.
Treći momenat koji se retko pominje čak i u najozbiljnijim istorijskim tekstovima je činjenica da je Niš gotovo dva veka bio sedište i grad srpske vlastele Mrnjavčevića. U ovom tekstu ćemo se pozabaviti upravo ovim faktima.
Nakon rata hrišćanske alijanse protiv Turaka, koju je predvodio ugarski kralj Vladislav, inače Poljak, zatim čuveni junak Jovan Hunjadi i stari srpski despot Đurađ Branković došlo je do Segedinskog mira 1444. godine. Nakon pohoda hrišćanske evropske vojske na Balkan, Turci su pristali na 10-godišnji mir prema kome su Srbiji vraćeni mnogi gradovi uključujući i prestonicu Smederevo. Ali i Golubac, Kruševac, Žrnovo, Leskovac, Srebrenik, Novo Brdo, Prokuplje, Zeleni grad…
Na tom sastanku u Segedinu, Kralju Ugarskom i Saboru podneo je molbu vojvoda Đurađ Mrnjavčević tražeći da mu se grad Niš sa okolicom predade u baštinu kao njegova pradedovina.
Đurađ je dokazao da je on sin Gojka Mrnjavčevića koji je bio sin Marku Mrnjavčeviću a koji Marko beše sin velikog vojvode Gojka, brata kralja Vukašina Mrnjavčevića. Dokazao je dakle da je bio praunuk velikom vojvodi Gojku Mrnjavčeviću. Zatim je pokazao velikim listinama, da je Niš s celim okrugom još od starih vremena bio baština familije Mrnjavčević. Izneo je listine cara Nikifora i cara Manojla, pretku Mrnjavčevića – Staniši „arhonti od Niša“. Od cara Balduina knezu Strašimiru koji je bio arhonta od Niša i senator carev. Zatim od cara Mihaila Paleologa – Repošiju. Od cara bugarskog Samouila velikom knezu Tvrtku. Od Stefana Nemanje – Lovrinu, ocu kneza Mrnjave vlastelinu kraljevine Srbije itd.
Ove listine je nekoliko godina kasnije priznao i novi ugarski kralj Matija (sin Jovana Hunjadija). Pre toga ih je priznao Sabor i kralj Vladislav, ali i Hunjadi do tada veliki prijatelj Đurađa Brankovića. Tako je ugarski sabor zaključio „da je Niš starodrevna očevina kraljevske familije Mrnjavčevića i da im od starine pripada. A da gospodin despot Đurađ i njegovi naslednici ne mogu imati i tražiti kakvo pravo na pomenuti grad. Tako je kralj, Hunjadi i Sabor sjajno nagradio Đurđa Mrnjavčevića i njegovog sinovca Tomka za njihove zasluge u Pohodu na Balkan.
Đurađ Branković je morao da prihvati ovu odluku, ali ona ga je jako zabolela jer je stvoren opasan presedan za cepanje Srbije. Takođe on sada u Mrnjavčeviću dobija opasnog takmaca za srpski presto. Od toga dana počinje strašan razdor između dva velika prijatelja i ratnika unjadija i Brankovića koji nikada više nije ni izglađen. Ubrzo Đurađ hapsi Hunjadija i drži ga u zatočeništvu nekoliko meseci. Silađ nešto kasnije uzvraća zarobivši Đurađa Brankovića, tom prilikom je starom Brankoviću posečena ruka, od te povrede se do smrti nije oporavio.
Ugarska je iste godine pogazila desetogodišnji mir sa Turcima i krenula u novi rat u nadi da će za sva vremena izbaciti Osmanlije iz Evrope. Đurađ Branković nije hteo da pogazi dogovor sa Turcima i nije hteo da se priključi evropskom hrišćanskom savezu protiv Turaka. Sa 50 000 srpski oklopnika i 15 000 Skenderbegovi Albanaca (kojima Đurađ nije dozvolio da prođu kroz Srbiju i ratuju protiv Turaka) verovatno bi bio potpuno drugačiji isod bitaka kod Varne i Drugi boj na Kosovu. Ovako su evropske vojske doživele dva poraza a Turci ostali još nekoliko vekova na Balkanu ugrožavajući Evropu. O ovoj odluci Đurđa Brankovića mišljenja istoričara su podeljena. Svakao da je Srbiju spasao od nove velike pogibije stanovništva, održao je reč i zakletvu na saboru, ali je pomogao i Turskoj vojsci i sultanima da vladaju ovde još barem 350 godina.
