Njih niko ne spominje: Svete krave prosule vračarsko mleko

Teoretičari zavere nisu samo još izneli ideju da je čipovani migrant izvršio pokolj, premda se i to može očekivati svakog dana. Lažni puritanci krive Rijalitije, kao da su odrasli samo na Jevanđelju, Rusofili zapadni uticaj, Evropejci navodne maligne posledice devedesetih. NVO sektor, plaćen za to, vršnjačko nasilje (ćuške su oduvek postojale, ali se niko nije ubijao zbog toga), roditelji histerici koga stignu. Samo niko ne spominje svete krave: prosvetare.

Jer, eto, oni brinu o našoj deci. Oni su divni, posvećeni. Njima su vezane ruke. Njihove su plate male, a deca problematična. A, sve od toga je laž – znam, jer sam bio prosvetar u srednjoj školi, čitavih godinu dana. Dalje nisam mogao – od mučnine koju zbornica izaziva.

Deca su divna, sjajna, čestita. Izuzetna, poslušna. A, predavao sam “problematičim” odeljenjima – samo se niko ne bavi njima. Roditelji ne stižu jer jure krvavi dinar, a profesorima su puki broj u dnevniku, nebitna statistika, dosada na putu do lake (ne prevelike, ali pristojne) zarade. Ne, ne brinu o deci – ne prenose im ni znanje, što bi morao biti obrazovni faktor, delom jer ga nemaju, delom jer ne žele, a ni vrline, etičke norme, empatiju, jer su vaspitnu komponentu skroz ukinuli samounicijativno. Ne, nisu im vezane ruke – vezana su im srca, gde su ove velike duše u malim telima samo brojevi u dnevniku, a ne individue koje traže pažnju.

Čast izuzecima, naravno, ima ih još uvek, ali mnogo manje nego što ih je bilo – oni profesori sa velikim P su ili u grobu ili u penziji, uglavnom, među novima su retki takvi, a većina bi morala da spusti glavu i crveni se spominjući ime onoga čiji su kabinet nasledili.

Da je u njima ostao delić posvećenosti, časti, entuzijazma, brige, pa i strogoće koji se generacijama pronosio kroz te kabinete – ne bi bili TikTok društvo, ne bi imali generacije koje ne čitaju više od pet rečenica i ne gledaju klipove duže od 30 sekundi, ne bi Kristijan i Maca Diskrecija bili uzori. Ne bi, ali oni, koji su gotovo svakodnevno u kontaktu sa decom, danas i više nego roditelji – oni su zakazali.

Uverio sam se, dakle, lično – deca fantastično reaguju i na sugestije i na pohvale i na kritike. I na galame i na podsticaj i na ljutnju. I na bes i na radost i na tugu i na sreću. I oni i roditelji, čak i oni koji prvobitno priđu nadobudno, bezobrazno ili sa skepsom. Ali, toga nema, nego samo ravnodušnosti.

I manite me te jeftine priče, koje komšije, prijatelji, poznanici posle uvek pričaju: bio je dobro dete, ni po čemu se nije moglo naslutiti. Moglo se, uvek se može. Čuj moglo, moralo. Oni koji su odradili stotine časova sa Kostom, MORALI su primetiti nešto. Da im nije bio kao i ostali – jedan broj u dnevniku. Nije ovo opravdanje za monstruma – ovo je neopravdani za one koji tu rubriku inače popunjavaju.

Zašto nije? Jer je lakše žmuriti. Lakše je ćutati. Morali bi popuniti još jedan papir. Još jednom razgovarati sa njim. Nadrndani psiholog bi morao još jednom kupiti cigare i istrpeti pola sata trivijalnog razgovora. Ako bude potrebe za još jednim, morao bi zvati neki broj. A, zbog čega? Plata je ista, a oni su i onako samo statistika, zar ne? Ko ih j… .

Zato Ružić nije trebao podneti ostavku posle masakra. Trebao je pre. I onaj pre njega. I onaj pre njega. I onaj pre njega. I oni posle – sve dok ne učine i ne daju sve od sebe da se u učionice i zbornice vrati duh PROSVETARA u pravom smislu te reči.

Ali, zašto bi, i njima je plata ista? Umrlice nek se nižu, Vučić nek gubi kosu i nek se bori za dobrobit naroda  šta je uostalom dobrobit naroda u odnosu na ličnu zar ne?

Nije problem biti sveta krava kada daješ mleko. Problem je kad ga prosipaš, a mi mleka za prosipanje više nemamo.

Tomo Lovreković