Često se kaže da je život na selu lepši, mirniji i zdraviji u vremenu kada je život u savremenom gradu postao nepodnodnošljiv u uslovima saobraćajnog haosa i zagađenja. Ali se istovremeno zaboravljaju teškoće i složeni izazovi savremenog života na selu, posebno kada su u pitanju žene.
Međunarodni dan žena na selu svakako je pravi povod da se postavi pitanje kako danas žive savremene žene u ruralnim područjima i šta država čini da im pomogne. Iako je žena stub porodice i društva u celini, državna politika kao da to ne prepoznaje, a to se posebno odnosi na žene koje žive na selu, koje su majke više dece i obavljaju teške fizičke poslove. Bez njih nema opstanka a kamoli oživljavanja i razvoja sela, ali vlast kao da to ne primećuje. I pored tako važne i značajne uloge one i dalje imaju otežan pristup zdravstvenom sistemu, obrazovanju, zapošljavanju i ekonomskoj samostalnosti. Potpuno je neverovatno da one još uvek ne mogu da ostvare porodiljsku nadoknadu kao ni pravo na penziju. Njihov rad, a posebno majčinstvo kao zanimanje, nije priznat i vidljiv u sistemu.
Žena na selu ne sme da bude diskriminisana po bilo kom osnovu, a država posebno mora da omogući iste uslove za zdravstvenu zaštitu žena na selu, njihov kulturni život, bavljenje sportom, komunalnu infrastrukturu koja u 21. veku ne sme biti lošija nego u gradu. Drugi važan zadatak države je podrška ženama na selu za pokretanje ličnog biznisa u okviru postojećeg porodičnog gazdinstva. Jednom rečju, treba sve učiniti da devojke i žene dobiju želju da ostanu na selu i tu zasnuju i razvijaju svoju porodicu, svoj posao, svoj socijalni život. Onaj ko danas ostaje da živi na selu i proizvodi zdravu hranu, ko na taj način obezbeđuje prehrambenu sigurnost nacije, ne zaslužuje da bude zapostavljen već treba da bude privilegovan u našem društvu i državi.
