Kada tvrdimo da Drugi svetski rat još uvek nije završen, to ne činimo zato da bismo probudili duhove građanskog i bratoubilačkog rata među Srbima, već upravo da bismo ih jednom zauvek upokojili. U 21. veku nam definitivno nisu potrebne nikakve nove a kamoli stare podele, pa tako ni podele na partizane i četnike, komuniste i antikomuniste. Međutim, konačno ispravljanje još uvek neispravljenih nepravdi iz prošlosti nije nikakvo podgrevanje nezaceljenih rana već istorijska obaveza.
Primera radi, kada govorimo o još uvek neotkopanim grobnicama žrtava komunističkog terora u Beogradu i širom Srbije nakon dolaska jugoslovenskih komunista na vlast 1944. godine na tenkovima Crvene armije, zahtev da se posmrtni ostaci žrtva izvade i dostojno sahrane je elementarni civilizacijski čin. Dva najveća književna dela antičke književnosti „Ilijada“ i „Antigona“ govore upravo o značaju prava na sahranu najbližihkoji su postradali bez obzira na razlog. Pravo na grob i dostojnu sahranu je mera ljudskosti i civilizacije. Zašto je ovo osnovno civilizacijsko pravo uskraćeno jedino žrtvama komunističkog terora u Srbiji?
Masovne grobnice treba otkopati, žrtve dostojno sahraniti, stratišta obeležiti i na tim mestima podići odgovarajuća spomen-obeležja da građani znaju šta se tu desilo i da nam se takvi zločini nikada ne ponove. Ko može da ima nešto protiv toga? Šta je sporno da se otvore tajne arhive tajne komunističke policije posle 75 godina i da konačno saznamo imena ubica i doušnika? To je urađeno u brojnim bivšim komunističkim evropskim državama, pa ne vidim zašto ne bi bilo urađeno i u Srbiji.
Isto se odnosi i na restituciju nepravedno oduzete privatne imovine posle Drugog svetskog rata. Gde u demokratskom svetu nekome možete bespravno oteti privatnu imovinu? Šta je sporno da se sve ono što je protivzakonito oteto konačno i vrati?
Posebno je pitanje i neviđena sramota za srpski narod i državu da još uvek nije utvrđeno grobno mesto đenerala Dragoljuba Draže Mihailović, prvog ustanika u okupiranoj Evropi pod nacizmom. Prosto je neverovatno da se ni 75 godina posle njegove mučeničke smrti nakon montiranog komunističkog sudskog procesa još uvek ne zna kako je i gde ubijen. Osnovni ljudski i civilizacijski red nalaže da najpre njegova porodica, a potom i čitav srpski narod koji ga poštuje, sazna mesto njegovog stradanja, da ono bude dostojno obeleženo i da u Beogradu bude podignut spomenik Čiča Draži, kako ga je narod zvao iz poštovanja i ljubavi prema njemu.
S obzirom da je u poslednje vreme inicirano podizanje više novih spomenika u prestonici, Srpski pokret Dveri u svom programu za gradske izbore u Beogradu ima predlog za još četiri spomenika koja treba podići u našem glavnom gradu. To su spomenici vladiki Nikolaju Velimiroviću, vojvodi Momčilu Đujiću, šajkači i ćirilici.
Na ovaj način bismo se odužili jednom od najvećih Srba posle Svetog Save, Svetom Nikolaju Žičkom, zatim jednom od najvećih prekodrinskih Srba i jednom od najvećih ličnosti srpske političke emigracije Momčilu Đujiću, što bi bio lep gest prema svim našim sunarodnicima koji su morali da emigriraju nakon dolaska komunista na vlast i njihovim potomcima koji žive širom rasejanja, šajkači – kao simbolu srpskog sela i seljaka, i ćirilici – kao jednoj od najvažnijih odrednica našeg nacionalnog i kulturnog identiteta.
Na kraju ove priče o ispravljanju istorijskih nepravdi treba pomenuti i nasilno ukidanje monarhije i svrgavanje narodne dinastije Karađorđevića sa čela države. Ovo je takođe učinjeno kao nedelo revolucionarnih vlasti koje treba da bude preispitano. Najmanje što možemo jeste da iznova otvorimo pitanje državnog uređenja i otvorimo široku javnu raspravu o prednostima monarhističkog državnog uređenja nad republikanskim.
O Republici smo slušali 75 godina samo hvalospeve, dok se o monarhiji moglo čuti samo sve najgore. Sada je vreme da se objektivno sagledaju argumenti i za i protiv i jednog i drugog državnog oblika, pa da građani Srbije odluče u kakvom uređenju žele da žive. Tek na ovaj način možemo da kažemo da smo podvukli crtu ispod istorijske prošlosti i da sem istoričara niko drugi nema potrebe da joj se vraća. Sve do tada glasovi predaka će nas opominjati da je ostao jedan veliki nedovršeni posao koji konačno moramo da uradimo.
