Piše: Luka Mičeta
Sklonst Srba ka alkoholu, vinu u početku, i preteivanju u njegovom korišćenju sankcionisao je još Dušanov zakonik. Član 166 koji se bavi pijanstvom i pijanicama glasi: „Pijanica otkuda ide i izaziva koga, ili poseče, ili okrvavi, a ne dosmrti, takovomu pijanici, da mu se oko izvadi i ruka otseče. Akoli pijan zadere, ili kapu kome skine, ili drugu sramotu učini, a ne okrvavi, da ga biju, da se udari štapovima sto puta, i da se vrgne u tamnicu, i potom da se izvede iz tamnice, i da se opet bije i pusti“.
Još jedan više nego zanimljiv podatak o vinu u srpskoj istoriji vezan je za odnos srpske princeze Olivere i sultana Bajazita. Naime, turski hroničari iz kasnijeg vremena pripisuju Oliveri veliki uticaj na Bajazita – da joj je bio toliko privržen da je nije prisiljavao da pređe u islam. „Bio je prvi osmanski vladar koji je počeo, pod uticajem svoje žene, srpske princeze, piti vino i time kršiti islamski propis“, kaže austrijski istoričar Jozef fon Hamer.
Pravo „prosvetljenje“ Srbi su doživeli kada su otkrili čari rakije.
Rakija koju su Arapi dobijali od palminog soka i prevrelog pirinča poznata je u Evropi od početka 16. veka. „Kod nas je stigla nešto ranije, preko Turaka, otuda i oblik raki“ (Olga Zirojević).
Smatra se da je sadnja i gajenje šljive – a samim tim i proizvodnja rakije – u Srbiji započela u 18. veku, posle Požarevačkog mira (1718) kada je Osmansko carstvo izgubilo teritorije od Save i Dunava na severu do Zapadne Morave na jugu koje će pripasti bečkom ćesaru Karlo II.
Lazar Arsenijević
Stoga se pretpostavlja da su Nemci donleli šljivu u Srbiju.
Zanimljiva je jedna austrijska definicija, iz 1761. godine, Ilirskog naroda – pod kojim su oni podrazumevali Srbe – u kojoj se, pored ostalog navodi: „Ovaj narod najviše miluje rakiju i žene.“
Pored činjenice da je rakiju mnogo jednostavnije i jeftinije proizvoditi od vina njeno masovnije pečenje, kao i sadnja šljivaka, počinje u 19. veku a posebno sredinom ovog stoleća kada Šumadiju pogađa filoksera, kada su gotvovo svi vinogradi stradali.
Profesor beogradskog liceja Vladimir Jakišić (1824-1899) je utvrdio da je 1867. godine u Srbiji pod voćnjaciima bilo blizu 38.000 hektara od čega je šlivika bilo daleko najviše. Pruski oficir Oto Dubislav plemeniti Pirh (1799-1832) piše – u svojim Putovanjima po Srbiji u godini 1829 – da se činilo da je „oko svakog sela… čitava šuma šljiva“
Šljive su tokom prve polovine 19. veka uglavnom prerađivane u rakiju. Srpski političar i diplomata Čedomilj Mijatović (1842-1932) u jednom izveštaju iz 1837. godine, beleži: „Šljivovica se dosta peče i stanovnici je rado piju“ zbog čega se „ne izvozi van zenlje, nego još kad šljive ne rode uvoze se iz Ugarske“.
Međutim, sporadični podaci o plaćanju poreza od 2 groša po kazanu, kaže istoričarka Bojana Miljković Katić, pokazuju da u Srbiji nije bilo mnogo kazana, „pa da ni rakija nije tako masovno pečena kao što se savremenicima činilo“, ali je već sredinom 19 veka „prerasla okvire domaće radinosti“. Izvoz rakije iz Srbije 1868. godine, recimo, je dostigao nivo od preko 2.500.000 oka (1 oka = 1,5 l). Kazana u Srbije je 1867. godine bilo mnogo – samo u valjevskom okrugu bilo ih je blizu 3.000, u kragujevačkom preko 2.000, a u svakom od okruga beogradskom, požarevačkom, ušičkom, čačanskom, šabačkom i jagodinskom – više 1.500.
Lekar kneza Miloša Bartolomeo Kunibert piše 1901. godine: „Šljivaci su se bili od nekog vremena namnožili u Srbiji u tolikoj meri da je rakija koja se otuda dobijala išla u bescenje… Pri ovakoj jevetinoći ceo svet se bio na nju navikao. Žene, pa i sama deca, i štono reče u kolevci pila su je kao vodu i navika pijančenja koja je zaglupljivala uzela je bila tako strašne razmere da je ne samo Knez već su svi razumniji ljudi pa i sami Kneževi protivnici navaljivali, da se nađe sredstvo kako bi se zloupotreba i preterivanje u piću predupredili. I opšte se mislilo da će poveći namet na šljivake imati srećnih posledica u ovom pogledu, pošto se većina njihovih baštinika pre rešiti da ih iseku nego da plaćaju na njih veliku porezu, a time bi se smanjila i proizvodnja rakije i njeno piće i u isto vreme bi joj se podigla cena.“
Vožd Karađorđe
Sem uz jelo rakija se u Srbiji 19. veka pila i inače, kaže Tihomir R. Đorđević (1868-1944) srpski etnolog, i to u velikoj količini. Za sušenje i za drugu preradšljiva je „upotrebljavana vrlo malo“. Jer, dodaje Đorđević „u doba kneza Miloša vinova loza sađena je samo po malo“.
Međutim, još za vreme Prvog srpskog ustanka Karađoređe kao i gotovo sve srpske starešine, primetio je ruski diplomata Konstantin Konstantinovič Rodofinikin (1760-1838), „piju rakiju u svako doba dana i noći“.
Akademik Milan Đ. Milićević (1831-1908) piše da je Hajduk Veljko u Negotinu imao kulu „s više tavana a na vrhu je imala kao neki trem sa stubovima… To se zvalo Baba-Finka“. Tu se sa svojim saborcima odmarao i zabavljao uz svirku Cigana, dok su ih Čučuk-Stana i Stanojka, snaha Veljkova, dvorile „služeći vino ili rakiju, čemu je kad bilo vreme“.
Rodofinikin će, recimo, u depeši ministru inostranih dela Rusije Andreju Jakovljeviču Budbergu (1750-1812)- u kojoj ga izveštava o upoznavanju sa Karađorđem – pored ostalog, reći: „Isprava me primio vrlo hladno; poslužiše rakijom i ja sam morao da pijem toliko koliko i on, samo da zadobijem njegovo prijateljstvo.“
To će u jednom pismu iz 1808. godine general Ivan Ivanovič Isajev napomenuti glavnokomandujućem ruskih snaga na dunavskom ratištu feldmaršalu Aleksandru Aleksandroviču Prozorvovskom (1732-1809): „Đorđe je… poznat po rakiji i vinu, koje često previše upotrebljava.“
Rodofinikin – koji je takođe bio sklon piću – je pokušavao da Karađorđa poduči u mnogim diplomatsko-političkim pitanjima i istovremeno oduči od nekih loših navika kao što je prekomereno konzumiranje rakije.
Ruski poslanik se uverio da Karađorđe ne podnosi alkohol dobro i pokušao je da ga odvikne od rakije. Rodofinikin je čak nabavio čaj kako bi srpske ustaničke vojvode navikao na pijenje ovog pića – u čemu, naravno, nije uspeo.
Istoričra Lazar Arsenijević Batalaka (1793-1869), pisac Istorije srpskog ustanka, tvrdi da je Rodofinikin „bezobrazan bio“ kada je knjazu Prozorovskom napisao „kako je prinuđen bio uvesti u običaj u Srbiji upotrebljavanje čaja bar izjutra da se pije, samo da bi Karađorđe izjutra uzdžao od pijenja rakije, i da bi koliko toliko, u treznom stanju održao, da se snjim koje o čemu razgovarati može“.
Međutim, nedostatak društvog života u Beogradu ruski diplomati u Srbiju takođe su nadoknađivali opijajući se rakijom. Rečeni Batalaka je opisao, pored ostalog, i nekoliko pijanstava Konstantina Konstantinoviča Rodofinikina i njegovog naslednika Todora Ivanoviča Nedobe (1770-1846).
U konaku Mladena Milovanovića 1807. godine, Rodofinikin i Nedoba su se „opili do bespamjatstva“. Nedoba je igrače i igračice u kolu sve jednako pesnicom iza vrata udarao, a Rodofinikin je oteo od Cigana svirača sve njihove instrumente i „izlupao sve o patos“ ali im je posle „zato svakom po dva dukata dao da nove skripke kupe“. Ali, kaže Batalaka, „ni Mladen, ni druge starešine niti ikoji od gostiju Srba ne nazva Rodofinikina pijanicom, kao što je on docnije gotovo u svim svojim raportima, i Karađorđa i sve starešine opisivao“.
Kada bi popio previše Karađorđe je postajao opak svedočio je Petar Jokić, zvani i Topolac, starešina, buljukbaša, lične Voždove garde i jedan od viđenijih učesnika u Prvom ustanku. Tako je u pijanstvu ubio nedužnog Stevana Jovanovića iz sela Banje, koga je Aleksa Dukić nepravedno okrivio da se protivio davanju desetku od grožđa.
Posebno je bio zanimljiv jedan događaj koji je pretio da preraste u diplomatski skandal. Kada je jednom prilikom upriličen susret Karađorđa sa komandantom ruske vojske u Beogradu i Šapcu pukovnikom Aleksandrom Feodorovičem Balom i njegovim podređenim oficirima vožd ga je sa svojim momcima otpratio do kuće u kojoj je stanovao sa Milenkom Stojkovićem. Karađorđe „dobro nakićen vinom i rakijom“ posvađao se sa Milenkom i naredio svojim momcima da mu otpašu sablju i da ga zatvore. Pukovnik Bala je tada zamolio vožda da to ne čini u njegovom prisustvu i u njegovom domu gde je Milenko njegov gost. Karađoređe je poslušao savet ruskog pukovnika.
Sekretar Praviteljstvujuščeg sovjeta i profesor Visoke škole Ivan Jugović – piše Vuk Stefanović Karadžić – kolikogod je bio naučen i pametan, „do podne je pio rakiju, a isto je onako poslije podne pio crno (Negotinsko) vino, i može biti da mu je to prekratilo život“. Jugović je, inače, umro ne navršivši ni 40 godina.
Dositej Obradović je takođe cenio dobru kapljicu. Njegovi poštovaoci iz cele Srbije su mu, pa „šiljali“ na dar „i vina, i bermeta, i šljivovice, što je on sve umereno pio“.
Rakija je imala i svoj udeo u narodnim ritualima – svetkovinma i tugovanjima.
Recimo, nakon povratka Karađorđa u Srbiju na Blagovesti 7. april 1796. godine, baš u manastiru Blagoveštenja, vožd je zamolio arhimandrita Gligorija za oproštaj zbog ubistvo oca. Tog dana na manastirskoj slavi pred mnogobronim ljudima Đorđe je doneo dvesta oka rakije (300 litara) i raznih đakonija za očevu dušu. Narod pristigli je prihvatio oproštaj koji je očitao arhimandrit Gligorije a onda je Đorđe darivao arihimandrita sa pet dukata za trud dok je manastiru poklonio vola.
Međutim, nije to bila karakteristika samo Srba toga doba.
Čedomilj Mijatović
U tom smislu je više nego ilustrativno svedočenje fratra Franca Pranera (1825-1909) utemeljivača (21. juna 1869) glasovitog trapističkog samostana Marija Zvijezda u Delibašinu Selu kod Banja Luke. On piše bratu u Hristu Ivanu 18. marta 1873. godine o pogubnom uticaju rakije u Bosni, i pored ostalog, kaže:
„Kad sam u proljeće AD 1869. stigao u ovaj kraj, zamijetih nešto što nigdje i nikad vidio nisam. Ovdje, naime, svi piju… Piju Turci, piju kmetovi, piju i katolici i pravoslavni podjednako revnosno, a vidjeh i svećenike (od sve tri vjere – neka im Bog oprosti!) kako im nije mrsko to smeće. Svima su od rakije lica zemljane boje, oči se jedva naziru kroz nabubrele kapke, i gotovo da ne možeš sresti čovjeka koji ide pravo, a da ne tetura. Turci – begovi još i nekako (oni i ne hodaju nego jašu na konjima), ali nadničari mogu raditi najviše sat-dva, a onda se svale u jarak (ako ga kopaju).… A ovi ga piju umjesto vode, jer kažu – od vode obole bubrezi, ispadaju zubi, napada kostobolja.
Vidjevši tu muku i propast, odlučim podučiti bijednike da se šljive mogu sušiti, pa u zimi, okrepljujući i hranljivi kompot od njih praviti.… Niko sretniji od mene kada sam prošloga oktobra i novembra zaključio da se šljiva destilira tek na dva-tri mjesta u cijelome kraju. Jer ovi jadnici su gotovo cijeli urod prodali za našu sušnicu.…
Da skratim: jednoga dana dolazi samostanu brojno izaslanstvo. I nose darove. Neko mlijeko, neko kolcu, tjeraju i nekoliko ovčica, naprtili svježe ispečenih ogromnih kruhova, i svi pjevaju (bolje je kazati – zavijaju kao vukovi) i, dragi moj brate u Kristu Ivane – svi pijani da ne mogu pijaniji biti!…
Najstariji među zabludjelima pristupi s nakanom da mi ruku poljubi, ali se onako pijan nosom svali u snijeg. Prignuh se da ga podignem, no on se izvali, i blaženog izraza otpoče govoriti:
‘Neka Bog blagoslovi pater Vranju i sve patere, i ovaj samostan, i sve trapiste koliko god i gdje god ih ima! Dok vi, sveti oci, ne dođoste, mi smo, bijedni, ujesen rakiju pekli, popili bi je do iza Božića, a onda cijelu zimu suha grla tugovali. Kad ste nas prosvijetlili da se šljiva sušiti može, nama su se Nebesa otvorila. Neka vam Bog da zdravlja i veselja, jer sada, i u pola zime, mi rakiju od suhih šljiva peći moremo! I bolja je, oče duovniče, od one sirove, jesenske. Ilija dodaj-de našem premilostivom i učevnom pater Vranji plošku da se i on pričesti ovom blagoslovljenom mučenicom od njegovih suhih šljiva!’…
Na koncu, sve što sam mogao učiniti bilo je da obznanim kako pristup samostanu neću dopustiti nikome ko pije. Pijance nećemo ispovijedati ni pričešćivati, niti ih crkvi pripuštati. Da je onda tek bilo jad naš vidjeti! Mise smo nedjeljama držali u gotovo praznoj crkvi. O pričestima neću niti pisati…
Manastir Marija Zvijezda
Najradije bih pobjegao u Afriku, u misije… Moli za nas koji smo ovdje, u sumračnome kutku Balkana.… Moli i za ove nesretnike koji, osim u Boga, vjeruju još samo u rakiju.“
Dve godine pre nego što će Franc stići u Bosnu srpski knez Mihailo Obrenović je (1867) izvezao 4.000 tona šljive i zaradio 84.000 dukata. Tridest godina kasnije (1897), za vreme kralja Aleksandra Obrenovića Srbija je izvezla u SAD 30.000 tona suvih šljiva i zaradila i tada i danas neverovatnih 30 miliona dolara. Sledeće godine ukazom kralja Aleksandara je u Čačku ustanovlje „prvi državni voćno-lozni rasadnik u Srbiji“.
Procenjuje se da danas u Srbiji ima oko 42 miliona stabala šljive.
