Opozicija Srbiji priziva deža vi: kada već nije prošao DOS i Peti oktobar, a nije da nisu probali, onda neka makar dođe 96-97, koalicija Zajedno i sve ono što je ono nosila, sa istim efektima, a bez iste energije i podrške, kao i argumentacije. Što bi pre neki dan rekao predsednik SNS Miloš Vučević, traže izbore, a onda traže da ih ne bude, pa treba gledati u nebo šta im zapravo želja, osim da na silu uzmu vlast – ali, i u toj ideji postoji podideja.
I, naravno, odgovor na pitanje šta je cilj kukumakanja da prevremeni izbori budu što pre, a onda žalopojki Evropskoj uniji i pratećim im komisijama i organima – a, sve staje na omiljenu igračku udarnog dvojca Šolak i Đilas: digitronu.
Naime, navodno evropska i navodno antievropska opozicija, koje se navode iz istih ambasada i klanjaju istim gazdama, izračunali su da apsolutno nemaju šanse da uzdrmaju vlast naprednjaka na republičkom nivou, ali da tu mogu igrati određenu ulogu i dobiti nešto značajnije i jače karte nego što ih trenutno drže u ruci, premda će i te doduše biti poprilično zanemarljive.
Od sedamdeset opština u kojima su raspisani izbori, savršeno su svesni da u oko šezdeset nemaju šta da traže, a u većini čak ni šta ili koga da ponude, a da nije prokužen ili označen kao da ima političku kugu – međutim, imaju oni svoje ciljeve i adute.
Baš kao što je slom tada suverene SRJ počeo padom velikih gradova (legitimnim ili ne, i dalje je pitanje), tako planiraju da krckaju i suverenu Srbiju koja im ne odgovora i čini se da se tu targetirali dva grada, koja bi im ulila optimizam, snagu, ali i punjenje rezervoara sa zapada: Kragujevac i Beograd.
U prestonici Šumadije skupilo se kuso i repato, od proliberala, do čak dva bivša gradonačelnika, od kojih je jedan neuništivi Veroljub Stevanović i zahvaljujući lošoj politici lokalnih šerifa imaju realnu šansu – što bi naravno predstavili kao veličanstven trijumf i početak, kako oni kažu, oslobođenja Srbije. Doduše, oslobođenja Srbije od Srbije, ali nastavak te rečenice vešto prećutkuju.
Međutim, razlog za užurban i paničan zahtev za raspisivanje izbora jeste namera da osvoje Beograd – sve ostalo im je nebitno i to iz najmanje tri razloga: prvo, Beograd finansijski vredi kao i republika, što znači njihovim džepovima, drugo pad prestonice nosi simboličan značaj i treće, od te pobede bi značajno narasla krila i drugi organi značajni za politiku, a koje nije kulturno imenovati.
Kao što su i prošli put probali, u toj borbi će se spojiti ekstremno levo i ekstremno desno, zvanično proKurtijevo i zvanično proDražino, nosači crvenih marama i momci sa kokardama, gejevi i Artemijevci. Svi, samo da ga otmu. A, ako u tome ne uspeju, kao što verovatno neće, jer narod misli drugačije?
E, onda će se preći na standarno kukumanje na krađu, otimačinu, pritiske, kupovine i ostale izmišljotine iz repertoara žutih dinosaurusa – a sve kako bi se na ulici uradilo ono što ne može na biralištima.
Padne li Beograd, mimo volje građana, a to je plan, ujedno i cilj, pao je sistem. Pao je i svako od nas is svako ko treba da štiti nas. I zato je to ispit koji se mora položiti – ne zbog SNS, jer je to samo jedna od partija, jednaka kao i ostale. Već zbog Srbije i onih koji joj ne žele dobro.
T.L./Afera
