Tradicionalno autošovinistički pojedinci i mediji, nariču ovih dana kako nije posvećeno dovoljno pažnje i pijeteta Petom oktobru, odnosno kako je svake godine sve manje pompe oko “praznika demokratije”, a ove možda i najmanje od tog “dešavanja naroda”.
Svi oni, međutim, sve uz narativ o šestom oktobru koji se, eto nikad nije desio, prećutkuju suštinu događaja, ali i pitanje – šta tu ima da se slavi i obeležava, osim sramote? Ovih osam činjenica svakako su trn u oku proevropskim snagama:
-
Nikada do kraja nisu utvrđeni pravi rezultati izbora, ni do kraja opovrgnuta činjenica da je bilo drugog kruga. Dodatnu sumnju na to baca spaljivanje i bacanje glasačkih listića, što može ukazivati na malverzacije tadašnje opozicije, kako se nikada ne bi saznala prava istina.
-
Peti oktobar je pripreman daleko pre prvog kruga izbora, o čemu svedoče mnogi akteri, što domaći, što strani. Deluje da su izbori bili samo povod za nasilje i puč koji je još ranije projektovan
-
Glavni heroji demokratskih dešavanja bili su okoreli kriminalci, od kojih su mnogi kasnije i optuženi da su došli glave premijeru. Zar zaista možete da slavite događaj koji predvode najveće bitange beogradskog asfalta?
-
Zar je za slavlje jedinstven slučaj u svetskoj istoriji višestranačja, da jedan narod zapali svoju saveznu skupštinu, a pre toga je pokrade i opljačka iz nje najvrednija dela?
-
Element inostranosti ne samo da je prisutan, već je i ključan – o ovome su uostalom pričali domaći i strani (američki akteri), a jedan od najeksplictnijih je bio Velja Ilić, koji je pričao kako su u Budimpešti učeni da se bore protiv suzavca i prave Molotovljeve koktele, dok se on vraćao sa stotinama hiljada maraka ušivenih u jaknu?
-
Svakako su najsporniji efekti “dešavanja naroda” – pljačkaške privatizacije, medijski i politički mrak, krah privrede, gubitak Kosova, sramna otmica bivšeg predsednika na Vidovdan, rastakanje državne zajednice sa Crnom Gorom, stvaranje nove tajkunske elite od dokazanih kriminalaca…
-
Linč i praktično pokušaji ubistva golorukih činovnika nižeg političkog staleža, poput tadašnjeg direktora RTS-a ili otmica oružje iz zauzete policijske stanice koje završava na ulici bez kontrole u godinama posle, svakako ne spadaju u evropske tekovine niti priču o mirnom buntu građana i građanera.
-
Od priče pokojnog Đinđića na jednom od mitinga pre Petog oktobra da milioni čekaju na granicama samo da Sloba ode i da nas svet čeka raširenih ruku, stigli smo da smo i dalje u predvorju EU, dvadeset i tri godine kasnije, bez mnogo izgleda da se odatle pomerimo.
