Knjigu o Titu, posle „Istorije moga veka”, kako sam u drugom izdanju nazvao svoje „Piščeve zapise 1951–2000″, pisao sam zbog sumnje u upitni luk moje ideološke i političke evolucije: zašto sam ja titoist postao antititoist; zašto je međusobno poverenje pretvoreno u političko neprijateljstvo.

Ovako počinje Knjiga o Titu Dobrice Ćosića (u izdanju Lagune).

U političkoj istoriji ovo će biti jedna od najvažnijih knjiga Dobrice Ćosića. I to je već samo po sebi čudno za jednog od najvećih srpskih pisaca.

Knjiga o Titu kao da je morala da izađe deset godina posle njegove smrti, poput najčuvenijih memoara Agate Kristi nakon njene.

U rukopisu koji je pisao do smrti, u 93. godini, čovek koga je Milovan Đilas nazvao “najvažnijim Srbijancem”, a štampa proglašavala “ocem nacije”, baca novo svetlo na najvažnije događaje naše istorije.

I na kraju knjige, koju je pisao pola veka, prenosi zabeleške o Titovoj smrti.

Kao i o najavljenoj smrti jedne zemlje…

UMIRE TITO

Januar 1980.

Umire Tito. Oboleo je od embolije leve noge uoči Nove godine. Titovska režija nije izostala ni u ovom događaju. S najvišim funkcionerima i najbližim saradnicima dočekao je Novu godinu u Karađorđevu, za raskošnom trpezom; slušao je najbolje pevače, gledao najbolje beogradske balerine i baletane, sedeći se izljubio s drugovima i drugaricama, održao poslednju zdravicu, zaželeo nam srećnu Novu godinu, bez Jovanke.

Čim je objavljeno da je nastupila Nova godina 1980, odveli su ga u Ljubljanu na pregled, a posle pregleda vratili su ga na Brdo kod Kranja, u dvorac namesnika Pavla Karađorđevića.

Nekoliko dana potom prebačen je ponovo na ljubljansku kliniku. Došli su lekari i svetski eksperti i predložili da mu se amputira leva noga, a on je to, kažu, odbio.

Priča se da je rekao da je umoran od života i da je rođen sa dve nove, pa neće da umre kao bogalj. Takav stav cenim.

I to je jedan Tito. Ni moj junak iz „Vremena smrti”, major Gavrilo Stanković, nije hteo da živi sa jednom nogom.

Kažu da Tito želi da bude sahranjen u Beogradu ili na Sutjesci.

Sve se uskomešalo u Srbiji i Beogradu, a sovjetska okupacija Avganistana neobično je dramatizovala položaj Jugoslavije.

Vlast i zapadne novine šire vest o realnoj mogućnosti sovjetskog upada u Jugoslaviju. Zavladala je panika.

Narod je navalio da kupuje namirnice, da diže novac iz banaka, najplašljiviji i najnečasniji beže u inostranstvo.

Ostaci građanske klase, antikomunisti i pripadnici srednje klase, uplašili su se za svoju budućnost: oni veruju da ih je Tito branio od Rusa i komunista.

Svi komunisti strahuju da će posle Tita nestati socijalizam. Zbiva se formalno paradoksalna fabulacija istorije: Tita najviše žale Amerika i Engleska, Zapad, svetska i domaća buržoazija…

Ja sam sa Ljubom Tadićem, Zoranom Gavrilovićem, Svetozarom Stojanovićem, Zoranom Đinđićem, Nebojšom Popovim, Cerovićem, Dušanom Boškovićem, napisao platformu časopisa „Javnost”, časopisa pluralističkog dijaloga za radikalnu reformu poretka s ciljem stvaranja socijaldemokratske države ili „istinskog, slobodnog, antititovskog socijalizma”. Projekat smo bili razradili i čekali da Tito umre i objavimo programski časopis „Javnost”.

Opozicija se nada demokratiji posle Tita.

Ja ne verujem u bliske promene, jer titoizam je jedina formula opstanka ovakve Jugoslavije u ovakvom svetu: kretanje „ulevo” lišilo bi je ekonomske pomoći i podrške Zapada, bez kojih bi se ovaj sistem raspao u bedi i nacionalističkim i separatističkim destrukcijama; kretanje „udesno”, ka liberalizmu i demokratiji, izazvalo bi sovjetsku reakciju i okupaciju.

Zato će dugo, dugo, sve dok se ne ispolje novi činioci i dok se ne promeni sadašnji odnos snaga na međunarodnom planu, Tito biti slavljen, čuvaće se i slediti „njegovo delo”, njega zadugo neće snaći sudbina Staljina i Mao Cedunga. Istorijska konstelacija koja je porodila Tita i titoizam, ostaće da traje i posle njegove smrti.

Foto-služba Kabineta predsednika, fond Muzeja Jugoslavije

Izvor: Nedeljnik