Nije ništa novo da ono što sebe naziva novosadskom opozicijom, a suštinski je grupa marginalaca i ekstremista koja želi da zbuni javnost i pošalje šizofrene poruke, ali ovaj put su zaista otišli korak dalje.
Tako su kadrovi ovih ekstremističkih, na mržnji niklih i bolesnom ostrašćenošću zalivanih grupa, pre neki dan zbunili srpsku javnost: jer su u svega par sati, valjda kao fazon, nudili gradonačelniku Novog Sada Milanu Đuriću pancir, a onda mu pretili likvidacijom, pa je ostalo nerazjašnjeno pitanje iz naslova – hoćete l da prvog čoveka grada ubijete ili zaštite?
Ili, pak, oba?
Zanemarimo činjenicu da o nasilju u gradu i ugroženosti, vrište i pričaju oni koji su palili I razbijali Gradsku kuću (nadmašujući Hortijevce i ustaše), dimnim bombama napadali akademske stručnjake, uništavali stranačke kancelarije, nasrtali na žandarmeriju, odbornike i radnike i blokirali trudnice, decu, radnike!
Zanemarimo činjenicu da o atmosferi linča pričaju oni čiji sinovi završe na ušivanju tako što pijani nasrću na prostorije rivala, ili oni koji tuku novinarke i razbijaju im telefone (slučaj Emilije Marić); zanemarimo činjenicu da o represiji zbore oni koji pokušavaju da nasiljem spreče sednicu lokalne skupštine ili gradnju mosta.
Sve to zanemarimo. Ali, kako da zanemarimo da se niko od tih pristojnih, svezubih, divnih, tolerantnih, evropskih i demokratičnih nije našao za shodno da kaže: OK, ne mislimo baš da treba ubiti Đurića. Ili makar to ne mislimo glasno i javno. Ili, možda i mislimo, ali ipak nećemo to objaviti na društvenim mrežama. Kako se nije omaklo jedno čestito izvinjenje, jedna poštena osuda, jedno oštro saopštenje?
Nije, jer u ispraznim glavama šake lezilebovića, neradnika koji studiraju u srednjim tridesetim, završili su marksizam u kasnim tridesetima ili nemaju dana radnog staža ne računajući apanaže beogradskih šefova, to zapravo i nije problem – dobro, imajući u vidu fakt da ih je većina oslobođena i fizičkog u nižim razredima osnovne, a kamoli služenja vojnog roka, možda to ne bi baš mogli metkom kako se sugeriše u spornom tvitu, ali od kamenica, šipki i vešanja ipak ne odustaju.
Jer, šipke, vešanja i kamenice jesu jedini program koji nude – bez obzira obećavaju li ga gradonačelniku, žandarmeriji, odbornicima, kineskim radnicima na mostu ili bilo kom građaninu Novog Sada koji se usudi da misli svojom, a ne Đilasovom glavom.
Možda, zapravo, ne shvataju, premda je realnije da se prave glupi, pa prećutkuju to saznanje – nema potrebe da nose pancir Đuriću. Upravo je Đurić i razni Đurići njima navukao pancir, da su zaštićeni, abolirani i pošteđeni odgovornosti od terora, haosa i atmosfere koje prave. Jer, u nekoj od “demokratičnih” država na koje se pozivaju, ne bi bio uhapšen samo onaj ko preti gradonačelniku drugog grada lišavanjem života, nego i inspiratori i nalogodavci.
A, svi oni zajedno bezbrižno ispijaju kafe u centru grada i smišljaju nove pretnje, jedini metod i način rada koji znaju. Bezbrižno. Nije problem Milanu Đuriću ni minus to što ste vi “ugroženi” – već što zakonski niste, a zaslužili ste.
