Počeo je Treći svetski rat
Poglavar Rimokatoličke crkve u intervjuu za „La Civiltà Cattolica’“ govorio, između ostalog, i o ratu u Ukrajini za koji je ukazao da nije jedino Rusija kriva i indirektno optužio Zapad. Prenosimo taj deo teksta u celosti
Pitanje: Društvo [Isusovo] je prisutno u Ukrajini, deo mog [tj. the Polish] Province. Živimo agresorski rat. Pišemo o tome u našim časopisima. Koji je vaš savet za izveštavanje o situaciji u kojoj se nalazimo? Kako možemo doprineti mirnoj budućnosti?
Papa Franja: Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo da se udaljimo od uobičajenog obrasca „Crvenkape“: Crvenkapa je bila dobra, a vuk je bio loš momak. Ovde nema metafizičkih dobrih i loših momaka, apstraktno. Pojavljuje se nešto globalno, sa elementima koji su međusobno usko isprepleteni. Nekoliko meseci pre početka rata, sreo sam se sa šefom države — mudrim čovekom, koji vrlo malo govori: zaista veoma mudar. Nakon što smo razgovarali o stvarima o kojima je želeo da razgovara, rekao mi je da je veoma zabrinut zbog načina na koji NATO deluje. Pitao sam ga zašto, a on je rekao: „Oni laju na kapije Rusije. I ne razumeju da su Rusi imperijalni i neće dozvoliti da im priđe nijedna strana sila“. Zaključio je: „Situacija bi mogla dovesti do rata“. Ovo je bilo njegovo mišljenje. 24. februara je počeo rat. Taj šef države je umeo da pročita znake onoga što se dešavalo.
Ono što vidimo je brutalnost i žestina kojom ovaj rat vode trupe, uglavnom plaćenici, koje koriste Rusi. U stvarnosti, Rusi više vole da šalju napred Čečene, Sirijce, plaćenike. Ali opasnost je u tome što vidimo samo ovo, što je monstruozno, i propuštamo čitavu dramu koja se odvija iza ovog rata, koji je možda nekako ili izazvan ili nije sprečen. Takođe primećujem interesovanje za testiranje i prodaju oružja. To je veoma tužno, ali na kraju dana to je ono što je u pitanju.
Neko će mi možda u ovom trenutku reći: ali vi ste pro-Putin! Ma ne, nisam. Bilo bi pojednostavljeno i pogrešno reći tako nešto. Ja sam jednostavno protiv pretvaranja složene situacije u razliku između dobrih i loših momaka, ne uzimajući u obzir korene i sopstvene interese, koji su veoma složeni. Dok smo svedoci žestine i surovosti ruskih trupa, ne treba da zaboravimo probleme i da tražimo njihovo rešavanje.
Istina je i da su Rusi mislili da će sve biti gotovo za nedelju dana. Ali su se pogrešili. Našli su hrabar narod, narod koji se bori da preživi i koji ima istoriju sukoba.
Moram da dodam i da na izvestan način vidimo šta se sada dešava u Ukrajini jer nam je to bliže i više bode naš senzibilitet. Ali postoje i druge zemlje daleko – pomislite na neke delove Afrike, severnu Nigeriju, severni Kongo – gde je rat u toku i nikoga nije briga. Zamislite Ruandu pre 25 godina. Pomislite na Mjanmar i Rohindža populaciju. Svet je u ratu. Pre nekoliko godina, palo mi je na pamet da kažem da mi doživljavamo treći svetski rat koji se vodi delimično. Danas je za mene proglašen Treći svetski rat. Ovo je nešto što bi trebalo da nam da pauzu za razmišljanje. Šta se dešava sa čovečanstvom koje je imalo tri svetska rata u jednom veku? Prvi rat sam doživeo kroz sećanje na mog dedu na reci Piave. Onda drugi i sada treći. A ovo je loše za čovečanstvo, nesreća. Morate misliti da su u jednom veku bila tri svetska rata, iza kojih stoji sva trgovina oružjem!
Pre samo četiri godine bilo je obeležavanje [70.] godišnjice iskrcavanja u Normandiji. I mnogi šefovi država i vlada proslavili su tu pobedu. Niko se nije setio desetina hiljada mladića koji su tom prilikom stradali na tim plažama. Kada sam 2014. otišao u Redipulju na stogodišnjicu Prvog svetskog rata — podeliću nešto lično — zaplakao sam kada sam video godine palih vojnika. Potom sam, nekoliko godina kasnije, 2. novembra — svakog 2. novembra posećujem groblje — otišao u Ancio; i tamo sam plakao kad sam video godine ovih palih vojnika. Prošle godine sam išao na francusko groblje, a grobovi dečaka — hrišćana ili muslimana, jer su Francuzi takođe slali muškarce iz severne Afrike da se bore — takođe su bili mladići od 20, 22, 24 godine. Kada sam otišao u Slovačku, bio sam zapanjen brojem mladih i starih žena. Međutim, starijih muškaraca je bilo vrlo malo. Bake su bile same. Rat im je odveo muževe.
Zašto govorim ove stvari? Zato što bih voleo da se vaše novine bave ljudskom stranom rata. Želeo bih da vaše kritike nateraju ljude da razumeju ljudsku dramu rata. Sve je jako dobro da se ponudi geopolitička kalkulacija, da se stvari temeljno prouče. To morate da radite, jer je to vaš posao. Ali takođe treba pokušati da prenesete ljudsku dramu rata. Ljudska drama tih groblja, ljudska drama plaža Normandije ili Ancija, ljudska drama žene na čija vrata kuca pismonoša i koja dobija pismo u kome joj se zahvaljuje što je dala sina za svoju zemlju, koja je heroj otadžbine… I onda, ostaje sama. Razmišljanje o ovome bi mnogo pomoglo čovečanstvu i Crkvi. Sprovedite svoje društveno-političke refleksije, ali nemojte zanemariti ljudsku dimenziju rata.
Vratimo se Ukrajini. Svi su otvorili svoja srca izbeglicama, ukrajinskim prognanima, koji su najčešće žene i deca. Muškarci su ostavljeni da se bore. Na prošlonedeljnoj [11. maja] audijenciji, dve žene ukrajinskih vojnika koje su bile u čeličani Azovstal došle su da me zamole da se založim za njihovo spasavanje. Svi smo veoma osetljivi na ove dramatične situacije. To su žene sa decom čiji se muževi bore tamo. Mlade, lepe žene. Ali pitam se, šta će biti kada prođe entuzijazam da se pomogne? Stvari se već hlade: ko će brinuti o ovim ženama? Moramo da gledamo dalje od konkretne akcije trenutka i da vidimo kako ćemo ih podržati da ne upadnu u trgovinu ljudima ili da budu iskorišćeni, jer lešinari već kruže.
Ukrajina ima ogromno iskustvo sa ropstvom i ratom. To je bogata zemlja koja je često posečena, rasparčana voljom onih koji su hteli da je zauzmu da je eksploatišu. Kao da je istorija predisponirala Ukrajinu da bude herojska zemlja. Gledanje ovog junaštva pogađa naša srca. To je junaštvo koje ide uz nežnost! U stvari, kada su stigli prvi mladi ruski vojnici — tada su poslali plaćenike — da izvedu „vojnu operaciju“, kako su rekli, ne znajući da idu u rat, same Ukrajinke su brinule o njima kada su se predali. Velika humanost, velika nežnost. Hrabre žene, hrabri ljudi. Narod koji se ne plaši borbe. Vredan narod i istovremeno ponosan na svoju zemlju. Upravo sada treba da se podsetimo ukrajinskog identiteta. To je ono što nas pokreće: da vidimo takvo junaštvo. Zaista želim da istaknem ovu tačku: herojstvo ukrajinskog naroda. Ono što nam je pred očima je situacija svetskog rata, globalnih interesa, prodaje oružja i geopolitičkog prisvajanja, koja mučeništvo nad herojskim narodom.
Želeo bih da dodam još jedan element. Imao sam 40-minutni razgovor sa patrijarhom Kirilom. U prvom delu mi je pročitao izjavu u kojoj je naveo razloge da opravda rat. Kada je završio, umešao sam se i rekao mu: „Brate, mi nismo državni sveštenici, mi smo pastiri naroda“. Trebalo je da se nađem sa njim 14. juna u Jerusalimu da razgovaramo o našim poslovima. Ali zbog rata, sporazumno smo odlučili da sastanak odložimo za kasniji datum, kako naš dijalog ne bi bio pogrešno shvaćen. Nadam se da ću ga sresti na generalnoj skupštini u Kazahstanu u septembru. Nadam se da ću uspeti da ga pozdravim i da malo porazgovaram sa njim kao pastorom.
Vatican News / A. Chatten
Foto: Pixabay
