Odazivajući se bratskom pozivu Preosvećenog Episkopa timočkog g. Ilariona, Njagova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije stigao je 23. septembra 2022. godine u Bogom čuvanu Eparhiju timočku.
Prvojerarha Srpske Pravoslavne Crkve ispred Sabornog hrama Svete Trojice u Negotinu dočekao je Preosvećeni Episkop g. Ilarion, zajedno sa preosvećenom gospodom arhijerejima braničevskim Ignatijem i niškim Arsenijem, sveštenstvom, monaštvom i blagočestivim narodom Eparhije timočke.
-Najveći ukras ovog grada, u arhitektonskom smislu, svakako jeste Saborni hram Svete Trojice, ali najveći ukras ovog hrama jesu verni ljudi i blagočestiva deca koja se ovde od malih nogu u velikom broju pričešćuju svetim tajnama Hristovim, a možemo reći i da je mnoštvo dece ovde bilo prisutno i pre svoga rođenja, kao ona koja su nošena u utrobama svojih blagočestivih majki i koji su se i na taj način, kroz utrobu majke, pričešćivali svetim tajnama i tako se ispunjavali blagodaću Duha Svetoga. Svojim prisustvom u crkvi Hristovoj, svojom ljubavlju prema otačastvenoj veri, ovaj blagočestivi narod i narod čitave Eparhije timočke svedoči da zaista i po Кosovskom zavetu razume i prihvata da je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka, naglasio je Preosvećeni Episkop g. Ilarion u svom pozdravnom slovu.
Posle svečanog čina doksologije Njagova Svetost Patrijarh je osveštao obnovljeni Parohijski dom pri Sabornom hramu u Negotinu. Usledila je poseta kući znamenitog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca i negotinskoj Staroj crkvi u kojoj počiva Hajduk Veljko petrović, junak Prvog srpskog ustanka.
Beseda Patrijarha srpskog g. Porfirija
U ime Oca i Sina i Svetog Duha. Preosvećeni Vladiko, brate i saslužitelju, braćo i sestre, ja sam danas blagosloven i svi smo blagosloveni zbog toga što smo se sabrali u hramu koji je posvećen Jednom u Trojici Bogu, Ocu i Sinu i Svetom Duhu, Njamu, našem Ocu, Svedržitelju, ali i Njamu koji je Početak i Кraj. Hristos Spasitelj jeste Alfa i Omega, kako nas poučava Sveto Pismo.
Osim odličnih krajinskih vina Patrijarh je dobio prelepi poklon od porodice Nikolić iz Negodina
Ja sam danas blagosloven pre svega rečima ljubavi i molitvenih želja Vaših, Vladiko, ali i susretom sa hrišćanskim likom, sa licima, braćo i sestre, svih vas na kojima stoji pečat Hristov. Ljudi mogu biti zajednica, mogu imati jedinstvo na raznim temeljima, mogu biti snažni, mogu postizati razne rezultate i ostvarivati nedostižne ciljeve u tom jedinstvu. Mnoga okruživanja i različita ujedinjavanja ljudi mogu biti čestita iz najboljih pobuda, ali svako jedinstvo i svaka zajednica nas ljudi ako nije u Hristu i Crkvi Njagovoj uzaludna je ma koliko bila dobra, veličanstvena i pozitivna.
Jedan narod i u naše vreme i oduvek treba da se brine o ekonomiji, o svakoj vrsti progresa, o odbrani, o različitim socijalnim ustanovama… Sve to jeste neizmerno važno i oko toga se treba truditi, ali ako ne postoji jedinstvo koje je utemeljeno na Hristu i Crkvi Njagovoj, onda svako okruživanje liči na ljušturu koja nema sadržaj, liči na orah koji ima čvrstu i snažnu ljusku, ali ljusku koja je prazna. Takav šupalj orah se i pod najmanjim povetarcem kada udari o kamen razbija u paramparčad. Ono, braćo i sestre, što nas čini neraskidivo jednim i jedinstvenim, zajednicom, jeste naš temelj, pravougaoni kamen, a to je Gospod naš Hristos. To jedinstvo nije apstraktno, nije ideologija ljudska i samim tim prolazna. To jedinstvo jeste u molitvi, jeste u Crkvi i jeste u svetoj Liturgiji. Otuda se radujem neizmerno rečima, koje smo čuli od vašeg Vladike, da u ovaj hram dolazite, da se ovde pričešćujete, da ovde gradite jedinstvo sa Hristom, da ovde imate zajednicu sa vašim Spasiteljem kroz svetu Liturgiju, kroz sveto Pričešće, a onda u tom Pričešću neraskidivo jedinstvo između sebe.
Naša pravoslavna vera nas je oblikovala kroz vekove. Otkad znamo za sebe znamo za sebe kao pravoslavne hrišćane. Sve naše stvaralaštvo, što god da postoji čemu se sami divimo i ponosimo, ali čemu se dive mnogi stranci koji dođu u naše krajeve, sve to na sebi nosi pečat Hristov, pečat pravoslavne vere, ponekad vidljivo, a ponekad nevidljivo. Zato je važno ne samo da čuvamo tu svoju pravoslavnu veru, jer ako je čuvamo kao ideju, kao ideologiju, a nemamo veze sa Crkvom, onda će i to imati svoj kraj i štaviše može biti kontraproduktivno, može se pretvoriti u isključivost. Međutim, ako živimo svojom pravoslavnom verom ne u smislu da mislimo da smo bolji od drugih, nego baš zato što živimo svojom pravoslavnom verom otkrivamo u najdubljoj svojoj dubini očima Hristovim svoje padove, svoje slabosti, svoje nemoći, tj. baš zato što živimo tom svojom pravoslavnom verom imamo jasnu mogućnost da vidimo svoj greh, da ga prepoznamo, ali isto tako da spoznamo da onda kada znamo da smo slabi i nemoćni i podignemo svoje oči ka Hristu. On je tu sa nama, On nas isceljuje! Iako slabi u Njamu postajemo snažni i moćni, jer ta snaga nije od ovog sveta. To je bila i snaga Hajduk Veljka koji je rekao: Glavu dajem Кrajinu ne dajem! Na prvi pogled to može biti samo reč da hoće da pokaže da brani svoju zemlju – i zaista ju je branio – ali nije bila puka odbrana nekog geografskog prostora. On je branio svoj dom i domove svih svojih bližnjih, branio je ognjišta, branio je srce tog ognjišta, a to jeste opet njegova pravoslavna vera. Uzalud je dom, uzalud je geografski prostor, uzalud je sve ono što malopre rekoh – ako nema srca. Uzalud je ekonomski napredak, uzalud je bilo koja vrsta snage, ako nema Hrista da osmišljava i naše uspone i naše padove. U toj reči Hajduk Veljka jeste i reč svih nas, stav svih nas u odnosu na svoju Кrajinu, na svoj dom, na svoje ognjište, a to je upravo ovaj sveti hram posvećen Svetoj Trojici – Ocu i Sinu i Svetom Duhu. Tako ovde slavimo Spasovdan kao gradsku slavu, tada slavimo punoću života.
Naša pravoslavna vera, braćo i sestre, znači, u jednoj reči Hristovoj, ljubav čitavim svojim bićem prema Bogu. Ta ljubav naša prema Bogu možda je samo ponekad naša želja da volimo čitavim bićem svojim Boga, a tamo gde postoji želja tu je i Bog. Njagova ljubav postaje naša ljubav prema Njamu, Njagova ljubav prema nama. Ponekad možda samo želimo da želimo ljubav prema Bogu. U toj našoj želji za željom da služimo Bogu opet je On tu sa nama, jer Bog je uvek na našoj strani. Naravno, iz te i takve ponekad slabašne ljubavi, koja posrće prema Njamu, rađa se i naša ljubav prema bližnjem, bolje reći, naš stav prema bližnjem, tj. prema svakom čoveku. Naš stav nije stav zatvorenosti i isključivosti. Otuda i ovaj izazov i iskušenje – koje je vladika Ilarion pomenuo, sa kojim smo se suočili – nije ni novo ni od juče. Ono ne podrazumeva ni u kom slučaju našu isključivost i, ne daj Bože, našu mržnju prema bilo kome, žigosanje i progone. Naprotiv, to je poziv nama na molitvu, poziv svima nama da budemo bolji, da budemo bolji i autentičniji svedoci Hristove vere. Ako takvi jesmo onda ćemo svima i svakom na sve četiri strane sveta biti primer, poželeće i drugi da Hrista izaberu za temelj svoga života, za put, za svoj život, pa će se onda i oni, bez obzira u kakvim izazovima se sami nalaze, obraćati Hristu za pomoć i u Njamu nalaziti spasenje. Uvek je svako iskušenje, bez obzira koje je vrste, sa kojima se suočavamo kao pojedinci, ali i kao zajednica, nama poziv na veće preobražavanje u Hristu, na potpunije posvećivanje sebe Hristu i jedne drugima.
Gospod kaže: Dođi i vidi, tj. Filip Natanailu u Jevanđelju kada hoće da mu pokaže Hrista kao Mesiju, ali ne zna kako da objasni da je Hristos Mesija. Onda kaže: Dođi i vidi! Šta imamo da pokažemo? Mi svima i svakome treba da kažemo dođi i vidi svojom zajednicom. Hristos je naša zajednica u meri u kojem mi jesmo jedno, u kojoj se trudimo da služimo jedni drugima, da praštamo jedni drugima, da ištemo oproštaj jedni od drugih, da živimo jedni za druge. U toj meri mi postajemo autentični svedoci onoga što se dešava ovde na svetoj Liturgiji. Onda svoju zajednicu pokazujemo kao autentičnu, jer za zajednicom čezne svaki čovek. Čovek je stvoren za zajednicu. Samac makar bio savršen i u moralnom smislu te reči, makar ispunjavao sve zapovesti Božje – nije Crkva. Hristos neće to! On neće samozaljubljenog savršenog usamljenika, nego hoće zajednicu u kojoj neko uzrasta u vrlini nezadrživo po promislu Božjem da bi sobom nosio i druge, a neko posrće i ima potrebu da ga drugi pridrži za ruku.Bez obzira ko je na kojem mestu, ako je Hristos u centru te zajednice, ako je On na prvom mestu svima, onda će svako od nas biti na svome mestu.
Ljubavlju vašom nadahnut, ali i skromnom svojom ljubavlju prema vama i braći arhijerejima, zasigurno da bih mogao do ujutru ovde sa vama da budem. Međutim, završiću upravo jednom slikom iz Starog zaveta koja potkrepljuje ono o čemu sam govorio. Sećate se priče o Sodomu i Gomoru, kada je Gospod zbog greha koji se tamo umnožio hteo da sprži i spali te krajeve. Avram, pravedni sveti čovek, ugodnik Božji, pošto baš zato toga što voli Boga voli svakoga čoveka, ne postavlja sebe kao sudiju i ne određuje on ko je onaj koji je grešan, a koji nije, kaže: Gospode, nemoj! Spasi, sačuvaj ovaj grad ako u njemu ima pedeset pravednika. I Gospod kaže: U redu, dovedi mi tih pedeset. Međutim, Avram nije uspeo da nađe pedeset pravednika, pa onda kaže: Gospode, nema pedeset, ali da li ćeš sačuvati ovaj grad ako nađem četrdeset? Кaže Gospod: Hoću, dovedi. Ne nađe međutim Avram ni četrdeset pravednika, pa je onda molio Gospoda da ih spasi ako nađe trideset pravednika, pa je spuštao cifru sve do deset: Gospode, ako bude deset pravednika spasi ovaj grad. I Gospod kaže: Hoću zbog tebe i tvoje ljubavi i tvoje vere. Ali ne nađe Avram ni deset pravednika. I onda šta je bio rezultat? Taj grad je uništen. Ako smo mi autentični hrišćani, onda živimo svojom verom okupljajući se u svetom hramu na svetoj Liturgiji, u smirenju, u pokajanju – ne u pokajanju kao samoosuđivanju sebe, kao jednom psihološkom stanju u kojoj hoćemo da kažemo: Gospode, ja sam takav i takav, uradio sam taj i taj greh, ali sam zapravo bolji; i ne u samokinjenju sebe, nego, kako rekoh, u smirenju: Gospode, to sam što sam, ne uzdam se u sebe, svu svoju nadu polažem u Tebe. Ti si ljubav, Ti znaš šta mi treba, Ti znaš moje slabosti; i ne u svojoj oholosti prema drugima, u samozamišljenoj čistoti, u samoljublju, u gordosti – uzdajući se u Boga i trudeći se koliko god možemo da jedni prema drugima budemo onakvi kako Bog od nas hoće. To je pravoslavna vera, ona nas je oblikovala kroz vekove i njom jesmo ono što jesmo. Tu veru je zapravo branio Hajduk Veljko i toliki junaci i sveti mučenici stratilati i borci iz našega roda.
Neka bi Gospod dao, braćo i sestre, da tom pravoslavnom verom svojom živimo, da se sabiramo pod okrilje ovog hrama, pod okrilje Svete Trojice, Oca i Sina i Svetoga Duha, u Hristu Gospodu našem koji je postao jedan od nas da bismo mi u Crkvi Njagovoj i kroz Crkvu Njagovu postali po blagodati ono što On jeste kako bismo onda i ovde i sada u ovom svom životu ne samo predokusili nego živeli tajnu Carstva Božjeg koje u punoći nas očekuje u budućem veku, gde se neprestano večno sada i uvek slavi ime Svete Trojice, Oca i Sina i Svetog Duha. Amin!
***
Drugog dana posete Eparhiji timočkoj, 24. septembra 2022. godine, Patrijarh srpski g. Porfirije će osveštati hram Svete Petke u Malajnici, a zatim služiti svetu Liturgiju uz sasluženje više arhijereja.
