Piše: Tomo Lovreković
Neverovatno, ali istinito – naš senilni selektor (hvala na slavnoj prošlosti) kojem je Minhen bliži od Beograda, precrtao je kapitena koji je uvek bio tu, a angažovao bi stranca u zemlji košarke. Nasuprot njemu, Čarls Dženkins, stranac, decidno je rekao da nikada ne bi igrao za Srbiju, jer je to zemlja čiji narod poštuje, a taj narod je ponosan i prosto ne želi stranca u nacionalnom timu.
Nije doduše čudno da popularni Đenka, miljenik Delija, bolje poznaje mentalitet Srba koje je na juriš zavoleo, nego onaj čiji je sin igrao za tuđu reprezentaciju (Nemačku), pa je samim tim moralno nepodoban za selektorsku klupu (I tačka).
No, dosta o košarci, o tome su priče već ispričane, ali Pešićev stav jeste paradigma nacionalnog posrnuća tokom dosmanlijskog kvislinško-klečećeg režima. Samo uz takve preduslove su moguće apsurdne situacije poput opisane, ili onih još gorih: da predsednik SANU poziva na nezavisno Kosovo, da vladika Grigorije širi anticrkvenu propagandu, da rektori univerziteta promovišu vrednosti koje ruše društvo i slično…
Kad smo kod sporta, setite se još jedne bizarnosti: da je selektoru-vizionaru i zapravo stvaraoca semena ove moćne Srbije, Siniši Mihajloviću, zamerano što je zamislite, tražio od igrača državnog tima da pevaju državnu himnu, pa je praktično i smenjen jer mu bilo neshvatljivo da Ljajić to potpisom pod punom odgovornosti prihvati, a onda delima pobije?
Sport je, čini se, vazda bio ogledalo društva, istina ne samo kod nas, ali ovde reklo bi se posebno – baš zato raduju Piksijevi orlovi. I sam Piksi.
Jer se ne stide sebe, jer se ne stide svoga, jer nemaju kompleks niže vrednosti – samo takva Srbija može da napada i pobedi moćni Portugal u Portugalu. Samo takav selektor može da kaže “ako primimo tri, nema veze, daćemo četiri”.
Konačno, samo takva Srbija može da ima prošlog kapitena koji prkosno, jedini u Premijer ligi odbija da nosi simbol koji slavi NATO pilote, iste koje su zasipale našu zemlju i samo takva Srbija može da ima kapitena koji jedini neće da nosi gej kapitensku traku na predstojećem svetskom prvenstvu.
Da, ako je sport ogledalo društva, onda smo konačno digli glavu. A, Pešići, Teodorovići, Grigorije i ostali, postaće samo anomalije. Sve ređe i sve beznačajnije. Jer u društvu ponosnih, tvrdoglavih i uspešnih, nema mesta za ljubljače stopala. Tuđih, isključivo. Jer im ta mirišu, za razliku od naših.
