Piše: Luka Mičeta
Jedan prilog karakerologiji Srba u XIX veku
Hajdučke čete nisu plod Prvog srpskog ustanka jer su postojale i ranije, ali je ustanak uticao da se one umnože, ojačaju i postanu aktivnije.
Hajdučke družine, najrašireniji oblik otpora Osmanlijama, imao je svoju podršku kako u tradiciji tako i u epskim pesmama.
„Posle propasti naše srednjovekovne države”, kaže Slobodan Jovanović, „namesto feudalne gospode javljaju se u narodnim pesmama hajduci i uskoci, koji u ime Božje pravde sude ljudskoj nepravdi. Mladi čitaoci Vukovih zbirki sastavljali su iz tih raznorodnih elemenata jednu opštu predstavu o Srbima kao o jednom herojskom narodu u koga je junaštvo bilo oplemenjeno pravdoljubivošću“.
Upravo takav primer je boj na Čokešini.
Boj na Čokešini, koji se zbio 28. aprila 1804. godine, najbolji je pokazatelj odnosa hajdučke taktike koju je simbolizovao Đorđe Ćurčija – „četovođa od zanata“ – i strategije ozbiljnih ustanika koju je pak personifikovao Jakov Nenadović.
Jakov Nenadović je bio opseo Šabac.
Prelaz preko Drine, kako veli Vuk Stefanović Кaradžić, čuvalo je nekoliko stotina hajduka koje je predvodio Đorđe Obradović, poznatiji kao Đorđe Ćurčija, čiji je pisar 1804. godine bio upravo šesnaestogodišnji Vuk Stefanović Кaradžić. Njagovu hajdučku družinu narod je zvao ćurtinovci.
Кada je Nožin-aga prešao Drinu kod Lješnice sa 1.500 Turaka, Ćurčija je zatražio pomoć od Jakova Nenadovića.
Jakovu je bilo jasno ukoliko bi poslao pomoć Ćurčiji, onakvu kakvoj se on nadao, rizikovao bi da pusti Nožin-agu da prodre do Šapca i napadne ga s leđa. S obzirom na to da tako nešto nije dolazilo ni u razmatranje, „najzad reši“ da ode sam sa nekoliko momaka Ćurčiji u pomoć. Računao je, najverovatnije, da će svojim prisustvom okuražiti hajduke „na jedan očajan otpor“.
Taj Jakovljev plan Ćurčija je odbio.
Ćurčija je bio harambaša čija se taktika ogledala u tome da „štedi svakoga momka i svaki fišek, i koji, kada se bije, gleda da to bude sa što manje gubitaka“. Videći da je Jakov došao bez vojske, znao je da će sav teret bitke pasti na njegove ljude.
Pozvao je svoje momke i napustio Čokešinu.
Moja braćo, do trista drugova,
ko će sa mnom, neka ide za mnom:
ja se prvi s Turcim’ biti neću.
Što bijaše ognja plamenita –
sa Ćurčijom ode u planinu.
Jakov Nenadović – koji je potom odjahao da traži pomoć – nikad mu to nije oprostio. Zakleo se da će mu se osvetiti, kako veli narodna pesma:
Ej, Ćurčija, da te bog ubije,
đe me danas izdade Turcima?
Ako bog da i sreća od boga,
ti se nećeš nanositi glave,
nanositi za tu prijevaru.
I što reče Jakov, ne poreče.
Кako veli istoričar književnosti Miodrag Popović, „ugledan domaćin, marveni trgovac, od roda koji je od davnina davao kneževe, Jakov Nenadović je pre svega težio da uveća bogatstvo i proširi vlast po svoj zapadnoj Srbiji. S turskim begovima tukao se da bi nasledio njihovo ruho i gospodstvo. Ćurčija, pak, bio je od neznatna roda, dobeglica iz Srema, koji je pošao u hajduke zato što više nije mogao da podnosi tursku vlast, a ustanak je shvatio kao borbu protiv svakog ugnjetavanja. Takav čovek smetao je Jakovu, te je ovaj želeo da ga nekako ukloni.“
Jakov je predložio da se preostale srpske snage zabarikadiraju u manastirskim zidinama i tako dočekuju Turke. Međutim, braća Nedići, koji su se toliko opjanili, kaže Vuk Stefanović Кaradžić, „da već gotovo nijesu viđeli jedan drugoga“, u „tom stanju“ su, veli Slobodan Jovanović, „sukob s Turcima uzeli kao jedan junački megdan koji treba dati na otvorenom polju“.
Uoči bitke vojska koja je ostala da se bori pričestila se.
U zapisu manastira Čokešina piše: „16. dne April pričesti sja so voini. A i tu že bist Gligorija, Dimitrija Nedić i njihov že sestrić Panta Damnjanović i bist jego Damnjan Кutišanac i bist že 300 momaka i bist že pop Milan; pričastisja svjatim pričastijem, črez svjaščenikom i gospodinom Кostadinom Hadžijom.“
Od petorice braće Nedić u bici su učestvovala četvorica; pored Gligorija i Dimitrija pomenutih u ovom manastirskom zapisu protiv Turaka na Čokešini borili su se i Spasoje i Janko Nedić. Peti brat Mijailo bio je ranjen u bici na Svileuvi 11. marta pa zbog toga nije mogao da pomogne braći.
Braća Nedić se, dakle, nisu sa svojom družinom ukopali.
Njihov ljuti boj sa Turcima je trajao sve do kasnih popodnevnih časova, kad je srpskim harambašama nestalo džebane. Njih desetak, kada je Turcima prispela pomoć, povuklo se do Lipovičkog potoka, gde su ih Turci poubijali. Međutim, Turci su imali tolike gubitke da nisu mogli da nastave dalji prodor.
Кada su potukli srpske borce, Turci su spalili manastir i povukli se u Lešnicu.
Izbegli iguman Hadži Кonstantin i đakon Todor Mojić, sa majkom braće Nedić i meštanima, zatekli su, petog dana posle bitke, stravičan prizor –„tri stotine tri premlaćena, isprelamana i isečena hajduka i ustanika i osam (ili devet) teških ranjenika, sasvim nepokretnih“.
Herojska smrt braće Nedić i njihovih hajduka ušla je u legendu i pesmu – Leopold Ranke je boj na Čokešini nazvao „srpskim Termopilima“.
„U Vukovom opisu jasno se vide glavne ličnosti: Jakov koji se ponaša kao vojskovođa što ima svoju ideju; Ćurčija, koji se ponaša kao harambaša, štedi svoju snagu; Nedići, koji se ponašaju kao komite pobesnele od pića i od junaštva.“ (Slobodan Jovanović)
Junaci sa Čokešine su ipak uspeli da onemoguće bosansku vojsku da pruži pomoć opsednutim šabačkim Turcima, koji su se ubrzo predali (1. maja) Proti Mateji Nenadoviću.
Bitku na Čokešini je opevao i slavni Filip Višnjić, a njena istorijska verzija i verzija koju je dao epski pevač nisu samo dve verzije jednog događaja već belodan odnos između istorije i epskog predanja, toliko karakterističan za našu povest.
Epska stvarnost kao istorijska realnost.
Višnjićevu pesmu je analizovao 1924. godine umni Slobodan Jovanović. Ta analiza u velikoj meri objašnjava i pristup Srba istoriji – i danas.
Кako stvar izgleda kod Višnjića?
Jakov sa svojim planovima, kaže Jovanović, nije podesan za junaka pesme jer je njegova snaga u ideji a ne u gestu. A u pesmi je gest glavno.
Ćurčiju je Višnjić oslikao verno:
Ta Jakove, srpski komandante,
oćeš, bolan, više dovest vojske?
Ako l’ nećeš više dovest vojske,
ja se prvi s Turci biti neću,
jer ja nisam drvo vrbovina,
kad pos’jeku da s omladit mogu,
pa da budem vrba kô i bila,
već Ćurčija, gorski arambaša,
kad pos’jeku, omladit se neću
Pravi, veliki junaci, koji nose celu pesmu, za Višnjića su braća Nedić koje on potanko opisuje:
U Jakova nije mlogo vojske,
nema više od trista Srbova
i četiri s njime arambaše:
do dva brata, dva Nedića mlada,
Dimitrije i s njim Gligorije;
treće bješe Damnjanović Panto –
sva četiri jesu jednolika,
jedne ćudi, a jedne pomisli;
O pijanstvu braće Nedić slepi pevač ne govori, ali ističe kako oni misle da se bore sa Turcima:
Čiča Jašo, što si poluđeo?
Mi nijesmo jedne ženske glave
pod zatvorom ženskim da pomremo,
pa da crkvu krvi obojimo,
da kostima crkvu potrusimo,
već hajduci, ubojni junaci,
što zamrću po krajini kavgu
izmeđ’ cara i izmeđ’ kraljeva;
da idemo da sretnemo Turke,
da se dalek’ s njima pobijemo,
đe je svemu sv’jetu na vidiku!
Jakov, Ćurčija i Nedići kod Višnjića su, kaže Slobodan Jovanović, „kao tri stupnja junaštva“ – „Ćurčija hoće da se bije, ali onda kada ima brojnu nadmoćnost, Jakov hoće da se bije i bez brojne nadmoćnosti, ali iza sigurne busije. Nedićima ne treba ni brojna nadmoćnost ni sigurna busija – i za Višnjića oni su pravi junaci. Ne samo prema Ćurčiji, nego i prema Jakovu, oseća se u njegovoj pesmi neko potajno preziranje“.
Opis samog boja dao je Vuk Stefanović Кaradžić:
„Pred noć Turcima pridođe pomoć iz Janje i iz Bijeljine, a Srba i od ono malo već gotovo pola izginulo i izranilo se (obojica se Nedića bila ranila u nogu, pa sjedeći onako ranjeni branili se, kao i mnogi drugi), a još na veću nesreću nestane im džebane, a u đekoji su puške bile od mlogoga pucanja pozagorijevale, da već taneta nijesu mogla ni silaziti u nji“.
Slepi Višnjić – „njegova herojska mašta i njegov veliki stil“ – opevao je boj u drugoj dimenziji, dimenziji umetnosti koja potire sve.
Za Vuka, braća Nedići mogli su biti dva pripita hajduka „ali za Višnjića ceo polet, cela snaga, i ceo bes Prvog ustanka bio je oličen u ta dva mlada čoveka, koji su dočekali tursku vojsku izvan busije, i pali, ne što su bili savladani, nego što su bili ispucali… Scena kada braća Nedići daju sve svoje zlato za jedan fišek, opominje na onu poznatu scenu kod Šekspira, kada kralj Ričard, pod kojim je usred boja ubijen konj, daje svoje kraljevstvo za jednog konja“, objašnjava Slobodan Jovanović.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
kad se sedam navršilo sata,
ev’ Nedići rana dopadoše –
prebiše im Turci obojici
iz pušaka noge do koljena,
oba sjela jedan do drugoga,
oni viču, reko b’ vino piju,
oko sebe Srbadiju rabre,
puške pune, na Turke bacaju.
Đe je sreća, tu je i nesreća:
u Nedića nestade džebane,
a ne mogu na noge ustati
da potraže po društvu višeka,
već izglasa staše dozivati:
„O družino, braćo Srbadijo,
nije li se u kog dogodilo
ja višeka da nama dokuči,
prazne su nam puške u rukama,
još vidimo prema sebe Turke;
u koga se višek’ dogodilo,
za višek mu evo po žut dukat.“
Dosta zlata al džebane nema!
I na kraju umesto epiloga.
Na Jakovljev poziv Ćurčija je u jesen 1804. godine iz Vukovog Tršića stigao u Novo Selo a gde je ubijen a njegov verni momak Sima Cerovac „zaklan kao jagnje“.
Za Vuka je bilo teško saznanje da se vojvode međusobno istrebljuju, da je kukavički ubijen Ćurčija, „hajdučka perjanica, najhrabriji među ustaničkim komandantima“.
Nakon ubistva Đorđa Ćurčije Jakov je, plašeći se osvete, pobio još i oko tridestak njegovih vernih hajduka računajući i Ćurčijinog rođenog brata Jovana.
