Piše: Tomo Lovreković
Dobro, Rusi možda ne gube rat, ali ga sigurno ne dobijaju, a još ga sigurnije nisu dobili ona kako su to prediktovali i ovdašnji ljubitelji Moskve i ondašnji stratezi i oni u čijim su rukama poluge. Istina, Crvena armija konfrontirala se sa čitavim NATO-o, a ne samo sa šakom zaluđenih Banderovaca, ali teško da je iko u Kremlju očekivao da velike zapadne sile sa strane gledaju kako se SSSR obnavlja u starim granicama,a novom ruhu.
To da smo veći Rusi od Rusa, nije ništa novo – uostalom, dovoljna je svežija istorija i svedočenje golobradih učesnika NOB-a koji su bili ubeđeni da Staljin mora imati makar dva (ako ne i više) metra, a da Sovjeti imaju mašine koje padaju sa neba i kose Nemce „samo tako“. Dakle, ako zanemarimo iskrivljenu projekciju gde je Putin svemogući imperator pravoslavlja koji će čeličnom rukom skinuti jaram sa vrata slovenskih naroda i razneti nepravdu na sitne deliće, a sagledamo realnost, činjenica je da su se Rusi zaglavili u blatu odakle napred ne mogu, a nazad ne smeju.
To blato još uvek nije živo, ali ima tendenciju da postane, pa posle vojne sile, da počne da guta i diplomatsku, političku i da izazove poremećaje i u samom Kremlju. Pet je razloga za takvu situaciju:
1) Korupcija – Čak i prema izveštajima RIA novosti, provladine novinske agencije, petinu vojnog budžeta Rusije koji nije zanemarljiv progutaju korumpirani činovnici nižeg ili višeg ranga. Novac je odavno zamenio patriotizam, a isluženi, stari i prevaziđeni kadrovi vijaju pre još koje priznanje i još koji kofer novca i priznanje za svoju sujetu usput. Situacija u Ukrajini ogolila je da je stanje u ruskoj armiji isto onakvo kakvo se otkrilo u JNA kada se pripucalo u Sloveniji i Hrvatskoj.
2) Lažu li Putina – Upućeniji od nas i to iz same Rusije, tvrde da postoji sukob između različitih službi, ali i da informacije koje su se pre sukoba, a svakako i tokom istog servirale Putinu, nisu verodostojne. Sklanjanje određenog broja ljudi , što politički, što fizički kroz sumnjive srčane udare, saobraćajke i ostalo, ukazuju da ni vladajuća struktura u Rusiji nije jedinstvena po pitanju rata: neki su potpuno protiv, a nekima je pristup previše blag. Utisak je da se vladaru ćuti, prećutkuje, a i ono što se kaže se iskrivi.
3) Ni u prethodnim ratovima se Rusi nisu proslavili – Prva asocijacija na rusko ratovanje jeste svakako crvena zastava nad Berlinom. Međutim, pored ove izbledele fotografije, postoje neke svežije, a Rusi se svakako nisu proslavili ni u Avganistanu ni u Prvom čečenskom ratu, a stanje u toj Republici teško bi se smirilo bez insajdera. Konačno, jedini pravi vojni uspeh jeste Sirija, ali je tu Rusija bila pomoćna noga, a nikako glavnina udara koju je na sebe preuzeo Asad.
4) Nizak moral – Teško je danas proći kroz centralne beogradske ili novosadske ulice, a da se ne čuje sa makar nekoliko stolova ruski jezik, uz tendenciju rasta ove pojave. Očigledno je da će se današnji Rusi na paradi rado zahvaliti „dedi na pobedi“, ali da neće baš krenuti njihovim stopama. Odnosno, što bi poznati čačanski roker otpevao „rado Rus ide u vojnike, dva ga tuku, a trojica vuku“. I kod onih koji su bili orni, moral je splasnuo nakon amnestije krvoločnih AZOV-aca, puštanja stranih plaćenika uprkos presudama i dopuštanju mini Oluja u sredinama koje su oslobodili, pa se iz njih povukli.
5) Neće novi Vukovar – Rat ne može biti human, ali se čini da se Rusi trude da bude što je humanije mogući, pa možda i previše humani. Mariupolj je morao biti razoren, ali bi Putin da tu stavi tačku na razaranje te vrste – to prosto, u ovakvim uslovima nije moguće, naročito jer Ukrajinci to obilato koriste.
Dok Putin očigledno ide na taktiku iscrpljivanja, uništavanja energetskih resursa i čekanja zime, kao da ne vidi da iscrpljuje i sopstvenu armiju, biračko telo i svoj politički i vojni potencijal.
Happy
0
Sad
0
Excited
0
Sleepy
0
Angry
0
Surprise
0
