Piše:Milorad Komrakov
U glavnom gradu DNR 2015. godine podignuto je spomen obeležje deci Donbasa koja su, pre osam godina, ubijena tokom agresije i terora oružanih snaga Ukrajine. Na njemu su uklesana imena dečaka i devojčica koji su brutalno ubijeni u svojim kućama, stanovima, dvorištima, školama, na dečijim igralištima – tokom druženja sa prijateljima, tokom šetnji sa roditeljima, na spavanju, u izbegličkim kolonama, u autobusima..
Upravo tu je izgrađen i memorijalni kompleks nazvan „Aleja anđela“.
Na društvenim mrežama usijali su se komentari povodom potresnih slika iz Spomen obeležja u Donbasu gde je, svirepo, ubijeno 149 dečavojčica i dečaka. Nastradali su 2014. godine kada je zvanični Kijev započeo opsežnu ofanzivu na Donbas sa namerom da se ovo područje očisti od ruskog stanovništva!
Film „UMIRALI SU NA RUKAMA SVOJIH RODITELjA – PRIČE O POGINULOJ DECI DONBASA“, video sam na „Telegram“ kanalu, sajta „Borbe za veru“, sa prevodom na srpski. Putem Vibera, tu poruku, poslala mi je drugarica, prosvetni radnik, Rada Rakočević, direktor osnovne škole „Bora Stanković“ u Beogradu. U poruci ističe da podelim ovaj film kako bi javnost u Srbiji videla ko su istinske žrtve rata koji, već osam godina, kijevski NATO režim vodi protiv ruskog naroda u Ukrajini. „Telegram“ kanal“ pokrenut je 9. marta 2022. godine i celodnevno izveštava građane o tekućim dešavanjima u Crkvi i svetu. Film počinje potresnom ispovešću i slikama roditelja na čijim rukama su poginula njihova deca.
„Julija Prasulova nije svesna žrtava kijevske demokratije .Ide kod onih koji su živeli pre priznanja Narodnih republika.U basenu Donjecka natopljenog krvlju i suzama ovo je posebno mesto. Aleja Anđela. Osakaćena ratom ali ne i slomljena klečaće pred spomenikom mrtvima. Onima koji veruju da kijevske vlasti nisu počinile genocid Julija može da kaže samo jedno. Idite i vidite.
Vanja Nesteruk, ovo mu je rođendan.(vidi se autentična slika dečaka dok je bio živ). A ovo je dan smrti 4.juna 2015. Skrhana bolom majka miluje braon tačku na asfaltu rukama. Njenog sina je ubio ukrajinski artiljerac šrapnelom u plućima. Vanja je imao 4 godine. Aktivan, u žurbi za životom, vrlo rano je počeo sve da radi.“Počeo je da priča aktivno. Zdravo dete koje je moralo da živi i živi…“ – govori, brišući suze, uplakana majka poginulog dečaka. Četvrtog juna 2015. godine selo Telmanova bilo je napadnuto minobacačima oružanih snaga Ukrajine. „Igrao se sa drugom, u pesku, mi smo bili u dvorištu, i, odjednom, samo jedan pucanj. Nisi imao vremena da uradiš bilo šta, da se sakriješ, a on je vrištao, tražio pomoć. Dečak je umro na rukama svog oca. Imao je samo 4 godine. (vidi se slika poginulog dečaka). Ja ne plačem, kaže majka. Nisu nas spasili, ovde nije bilo ničega čime bi mu pomogli. Ne plačem ćerko, obraća se uplakana majka devojčici koju drži u naručju.
Ima mnogo takvih priča u Aleji Anđela.
Sergej Sedariuk uvek će imati 13 godina.
29. avgusta 2014. godine Kiril je zajedno sa majkom i devetogodišnjiom sestrom Anjom išao na pijacu.U čast Dana rudara po dve veklne hleba su besplatno date. Idem ja, pa Tanja, pa on. Odjednom se čuje neki zvuk. Čujem vrištanje: Lezite! Ja sam legla, Tanja pored mene. Tokom ukrajinskog artiljerijskog udara trinastogodišnji Kiril je telom pokrio svoju sestru. I ispostavilo se da ju je pokrio potpuno, priča majka. Videla joj se samo glava. Kad je prošlo, bila su dva talasa. Nju su pokupili ljudi i odveli kod druga. A ja sam ostala, vrištim…Sestra nije nastradala, svi šrapneli završili su na telu Kirila. Kiril Vladimirović Sedarok nagrađen je Medaljom za hrabrost prvog stepena, posthumno.
Katja, ubijena od strane kaznene jedinice u Gorlovki. Jedanaesto godišnju devojčicu smo sahranili u zatvorenom grobu.“Bila je veoma pažljiva, svaki dan kada dođe iz škole, donosi mi buket cveća, svaki praznik, ili samo normalan dan, mi nacrta čestitku. Probudim se i već mi nacrta neko izneađenje, priča njena majka.
26. maja 2015. godine po Gorlovci su tukle ukrajinske haubice. Mladoj ženi je otkinuta leva ruka, muž i ćerka su joj poginuli.
Nastja, 14 godina. Daša je tek napunila 8 godina, trogodišnji Kiril, isti dan smrti, 12.februar 2015. godine. “Ovo je Nastja , najstarija, ovo je Daša, srednja, prvi razred, bila je krenula u drugi. I ovo je najmanji, Kirjuša, pokazuje uplakana majka slike svoje poginule dece. U vreme granatiranja Gorlovke porodica se sakrila u kupatilu. Nakon direktnog pogotka su se srušili zidovi i plafon. U porodici Konopljevih više nema dece, a roditelji su preživeli.
Vladik Šihov, 4 godine, poginuo u vazdušnom napadu dronom, naočigled njegove bake. “Istrčali smo, vidim neka krpa, vidim njegova se kosica pomera a kapica leži, on nema ni ručice ni noge.To je bio samo patrljak. To je nemoguće prepričati, mora se videti. I zar im nije žao? Zašto je ovo dete nastradalo, priča baka na snimku koji je napravljen 02.04. 2021. godine u filmu „„UMIRALI SU NA RUKAMA SVOJIH RODITELjA – PRIČE O POGINULOJ DECI DONBASA“.
Osam godina traje agonija naroda na području Donbasa. Ova teritirija vekovima je bila naseljena većinskim ruskim stanovništvom i zato ne treba čuditi zašto su upravo ovde počinjeni neki od najtežih ratnih zločina. Oduvek je Donbas bio trn u oku Kijevu i ukrajinskim nacionalistima a izbijanjem ratnih sukoba etnička netrpeljivost i duboko ukorenjena mržnja su kulminirali i dostigli svoj vrhunac! Tokom građanskog rata i ukrajinskog terora ubijeno je 10.000 ljudi, mada neki podaci govore i o 14.000 mučki pobijenih Rusa. Na tom crnom spisku ubijenih je i 149 dece, dok je preko osam stotina mališana ranjeno ili su prošli neke druge oblike torture. Ukrajinska vojska bombardovala je gradove i sela, planski ciljajući civilne objekte: vrtiće, škole, dečija igrališta, crkve, zgrade, porodične kuće, bolnice, domove zdravlja, ambulante… Od granata ukrajinske vojske, u ofanzivi ukrajinskih poginulo je i nekoliko dece ukrajinske nacionalnosti jer one koji su pucali nije bilo briga ko se nalazi „sa druge strane“…
O ovoj deci se ne govori. O njihovim tragičnim sudbinama taj moćni „zapad“ mudro ćuti.
Ali ne ćute srpski novinari. Portal Afera, treći put piše o poginuloj deci Donbasa. To su najčitaniji tekstovi. Dok čitamo, plačemo.
Foto: Facebook.com/Borbeni Efektivi
