Piše: Tomo Lovreković
Političarka koja je široj javnosti postala poznata tako što je u prestoničkom hotelu slavu obeležila u zagrljaju američkog ambasadora, Zorana Mihajlović, krenula je u promociju svog pokreta “Uvek za Srbiju”.
Večito vickasta beogradska javnost, imajući u vidu da je Mihajlovićeva bila poznata po neumerenim ličnim ambicijama, već u šali ovo udruženje naziva “Pokret za NATO”, “Pokret za sebe” ili “Iznogud koalicija”, imajući u vidu da joj društvo prave i Dragan Šormaz i Stanislava Pak, koji su takođe hteli NATO u Srbiji, ali i mnogo višu fotelju nego što mogu kvalitetima da je dohvate.
Baš ta lična frustracija, kao i preterana bliskost sa američkom ambasadom, jesu im zajedničke crte, koje su ih i naterale da napuste stranku koja ih je stvorila i uhlebila, a potom i da krenu da pljuju u tanjir iz kog su jeli, kako bi pronašli prostor za sebe.
Zorana je, doduše, u koferu pored neispunjenih premijerskih snova, ponela i niz afera, a posebno one vezane za urušavanje energetskog sistema Srbije, ali i vezivanje za višemilionske pronevere, a verovatno se negde pri dnu torbe našlo mesta i za gaćice od par hiljada evra, o kojima je javnost svojevremeno brujala.
Ovi primeri jesu najzvučniji, ali svakako nisu jedini, pa bi vrata “Iznogud pokreta” i onih koji su pokušali da budu kalif umesto kalifa, mogla bi otvorena za još neka imena očigledno precenjena u pogrešnoj autoprojekciji.
Pri vrhu te liste je svakako i Momir Stojanović, nekadašnji načelnik VBA, kome su se opozicione misli iznenada izrodile, a “katarza” javila tek kada mu 2016. godine nije bilo dozvoljeno da od Niša napravi privatni feud u kom će vedriti i oblačiti kao gospodar.
Pored poslednjeg slučaja Radeta Baste, treba se setiti i zaboravljenog Velje Ilića, koji je bio najglasniji i najverniji, spreman da grize i krv daje za Vučića, sve dok 2017. godine nije postavljen za direktora Koridora – tada su mu se “otvorile oči”, pa je legao kao Kerber, a probudio se kao mrzitelj vlasti. Pošto Velja češće menja ideologije nego čarape, nije isključeno da se vrati na kraj devedesetih i proevropsku retoriku, a ako ništa drugo, zasigurno bi pojačao red pred bifeom u Zoraninom pokretu.
Taj posao bi doduše malo teže išao sa Sašom Radulovićem, koji je krenuo obrnutim putem – lično nezadovoljan i nezadovoljen, otišao je takođe u opozicione redove svojevremeno i to takođe kao bivši ministar. Samo što je u fotelju seo kao liberal i predstavnik proevropskih normi, a iz nje izašao kao tvrdokorni konzervativac koji maltene šuruje sa artemijevskim idejama.
Lista “Uskraćenh”, “Uvređenih” i “Povređenih” svakako je duža za još nekoliko minornih i marginalnih imena, ali njihovi obrti i iznenadne promene nastupa za 180 stepeni, pokazuju da postoje čitave grupacije kojima ne postoji nijedan interes osim surovog i maksimalnog ličnog.
