Kada bi neupućena osoba gledala/čitala tekstove o „Srbiji i Kosovu“, pomislila bi da se radi o dve države od kojih jedna preti drugoj, a ne da se radi o odmetnutoj pokrajini jedne zemlje. Pitanje je – zašto Srbija decenijama ćuti u medijskom ratu
Poslednih dana zapadni mediji ponovo su počeli da intenzivnije pišu o dešanjavima u vezi sa Kosovom i Metohijom. Povod su bile najnovije tenzije u odmetnutoj pokrajini između samoproglašenih vlasti separatisitčkih Albanaca i Srba koji su preostali na Kosovu i Metohiji.
Međutim, ako se pogleda kako zapadni mediji izveštavaju o tome šta se dešava, pitanje je da li je po sredi (ponovo) neka prljava igra u kojoj treba oblatiti Srbe, da li je u središtu obest i bestidnost Zapada ili to što oni stvarno veruju da je to što pišu „istina i realnost“.
U poslednje vreme, a naročito od izbijanja rata u Ukrajini, u izveštajima zapadnih medija više gotovo uopšte da nema čak ni neke kurtoazne, formalne naznake da postoji neko pitanje u vezi sa „državnošću“ takozvanog „Kosova“. Dok su i raniji izveštaji većinom uvek bili tendenciozni (stalno spočitavavši Srbiji kao jeres to što ima dobre odnose s Rusijom i kako je Srbija vršila etničko čišćenje nad Albancima, a nikada ne pominjući zločine i postupke albanske strane i zapadnih sponzora) ali ipak pominjali da je Kosovo međunarodno nepriznato, sada se o toj teritoriji i Srbiji piše kao što bi se pisalo o, recimo, Španiji i Francuskoj. Konkretno, u izveštajima zapadnih medija gotovo da uopšte više nema ni najmanjih naznaka da je Kosovo jednostrano proglasilo nezavisnost, da je reč o odmetnutoj pokrajini Srbije i da se o statusu pregovara.
Naprotiv, ma šta da je povod za tekstove – sastanci u Briselu ili neka geopolitička analiza – uvek se piše o „Kosovu i Srbiji“, o „granici“ između „dve države“. Još uvek, kao podsećanje valjda na neprijatnu istinu, pominje se da je reč o pokraijini, ali samo kao – „bivša provincija Srbije“.
Ishod ovoga je da kada bi neko neupućen a dobronameran pročitao tekst, mislio bi da su srpski zahtevi na Kosovu nenormalni jer, proizilazi da Srbija traži od susedne zemlje da ugazi svoj ustav i pravila kako bi upodobila željama agresivne (srpske) manjine koja ne želi da se integriše, te da Beograd to još potpiruje. Naravno, tu se odmah nakarikaju i priče o famoznom „ruskom uticaju“ i dobili ste geopolitički triler i osnovu za neko novo „ostvarenje“ Anđeline Džoli o „zemlji krvi i meda“. A najgore od svega jeste da je istina potpuno obrnuta – da je Srbija ta koja se prisiljava da na svojoj teritoriji ugazi ustav i pravila kako bi ispunila hir agresivne etničke grupe, koja potpiruje sukob podržana od spolja.
Da li je ovo deo „pakovanja“ koje se iz zapadnih diplomatskih centara serviralo zapadnim novinarima i javnosti decenijmama, pa se sada posledice toga i dalje osećaju (ili se na tome još radi)? Ili je ovde prosto reč o čistom bezobrazluku zapadnih novinara koji, uzgred, nikada neće reći „Krim i Ukrajina“ ili „Dobnas i Ukrajina“, nego uvek – „separatisti“, „anektirana teritorija Krima“ ili „ukrajinska oblast Donbas“? Ili oni zaista misle da je to realnost: da je Kosovo zaista država i da nema tu šta da se više pregovara? Odgovor verovatno uključuje sva tri.
Međutim, koliko je Srbija odgovorna za ovo?
Verovatno više nego što se čini.
Decenijama, osim što na stranicama srpskih medija postoje tekstovi i teze o medijskom ratu protiv Srbije koji ima za cilj da iskrivi sliku o prikrije istinu, činjenica je da ništa nije urađeno da se to promeni. Umesto toga, Albanci su uspeli čak da pridobiju spoljnopolitičkog urednika Tajmsa da napiše knjigu o Hašimu Tačiju u kojoj je predstavljen kao balkanski Če Gevara, student i borac za slobodu a Bošnjaci da za saveznika imaju jednog od urednika Gardijana. Za razliku od Albanaca – i Bošnjaka i Hrvata – koji imaju i svoje novinare i novinarske kontakte u zapadnim medijima, Srbija nema nijedan, ili se barem to nikako ne vidi. Štaviše, predsednik Srbije se hvali o tome kako ima dobar odnos sa dopisnikom nemačkog Frankfurter Alemajne Cajtunga za Srbiju, Mihaiom Mertensom – koji godinama kontinuirano plasira negativne i iskrivljene stavove o Srbiji – bilo da je reč o devedesetim i 2000-tim, bilo da je reč o ranijim periodima srpske istorije.
Srpske ambasade većinom nemaju naloge na društvenim mrežama, a i ako ih imaju uglavnom služe za protokolarnu promociju sadržaja koji se više tiče domena politike u oblasti kulture, nego što se plasiraju teze i stavovi koji jasno argumentuju u prilog srpskom stavu i interesima. Štaviše, kada se gledaju komentari na tekstove o Srbiji, koje objavjuju čitaoci na sajtovima, i tu se vidi organizovano delovanje Albanaca i potpuno odsustvo ikakve organizovane agitacije sa srpske strane. (Uporedo, kada je reč o aktuelnim dešavanjima u Ukrajini – zapadni mediji su preplavljeni nalozima koji agituju u korist ruskih interesa, što sugeriše da postoji nekakva koordinisana reakcija iz Rusije, a ne samo elementarna svest kod ruskih imigranata da, tamo gde misle da su u pravu, brane stavove svoje zemlje).
O ovome može da se piše i priča mnogo. Pitanje je – da li je država konačno nešto da uradi? A zna se kako se to radi. Sigurno urdenik Tajmsa nije pisao lepršavu (i nakaradnu) biografiju Hašima Tačija iz ljubavi.
Afera / A. Chatten
