Sredinom 1961. godine u Sloveniji na brdu pokraj Кranja, na najvišem državnom nivou donesena je odluka i strategija da jugoslovenska Udba zbog nedostatka novca u državnoj kasi organizuje najprofitabilnije prljave poslove.
U pitanju je bilo krijumčarenje ilegalnih artikala (droge, kafe, cigareta i zlata) kojima će se u narednom periodu finansirati kapitalni projekti kao i puniti državni budžet pod šifrom ,,Strogo poverljivo’’. Ova pod ključ čuvana tajna, (70 godina) procurela je u medijima zahvaljujući hrvatskoj obaveštajnoj službi i arhivu Slovenije. Za ovako osetljiv projekat zadužen je bio bliski prijatelj Aleksandra Leke Rankovića, predratni pravnik Rade Radević, pukovnik udbe i zamenik tadašnjeg šefa savezne policije Svetislava Stefanovića Ćeće.
Ovaj konvoj specijalizovan za šverc nelegalnih poslova odvijao se od Bejruta preko Grčke pa sve do zemalja zapadne Evrope. Ima neke simbolike u tome što ovdašnje televizijske stanice u svojim programskim šemama svako malo vrte serijal Frensisa forda Кopole o porodici Кorleone. Saradnja ovdašnjih službi bezbednosti sa italijanskom mafijom dugog je veka.
I ako je njujorški mafijaški bos Don Vito Đenoveze još za vreme Drugog svetskog rata snadbevao Nemačku heroinom, trasom koja je iz Italije išla preko Jugoslavije, prvi pisani trag o saradnji Udbe sa italijanskom mafijom potiče iz 1946.
U Arhivu Slovenije postoji dokument iz kog se vidi da je te godine prilikom posete Napulju jugoslovenski ministar za spoljnu trgovinu Nikola Petrović dogovorio posao otkupa 46 tona semena konoplje (lat. Cannabis). U dokumentima ne piše ko je prodavac, ali mogla je to biti samo mafija, budući da je bilo kakva trgovina konopljom i njenim derivatima u Italiji bila zabraljena. Pošto u budžetu FNRJ nije bilo novca. Jugoslovenska Udba je dobila na raspolaganje kontigent od 40 miliona cigareta koji je ilegalno prebačen u Trst gde je uličnom prodajom sakupljan novac za otkup semena konoplje.
Laki Lučijano i Aleksandar Ranković
Tih godina Trst je bio glavna ulazna baza za narkotike koji su iz centralne Azije, preko Turske i Jugoslavije, gde ih je preuzimao legendarni Laki Lučijano. Upravo zbog nedostatka novca početkom šezdesetih godina prošlog veka Udba prelazi na najprofitabilnije prljave poslove: šverc narkotika, cigareta, zlata, kafe i alkohola. Prema informaciji koju je 4. Maja 1964. sačinio i zapisao savezni sekretar za unutrašnje poslove Vojin Lukić, pukovnik Rade Radević je organizator i šef svih ,,mutnih’’ akcija koje će se sprovoditi, te da je Radević za investitora izabrao partnera iz Švajcarske – Italijana Etore Ćićelero, u to vreme najjači švercer Evrope, specijalizovan za prevoz ilegalnih artikala. Transport cigareta u Italiju obavljen je kamionima austrijske registracije koji su prevozili raznu robu. Кad bi šoferi ostavili kamione na parking placu luke Rijeka, tu bi ih po dogovoru čekali udbaši, i slali su ih dalje sa punim tovarima cigareta.
Cigarete koje su iz Švajcarske, kao tranzit preko riječke luke, išle za Grčku, Udbin brod ,,Punat’’ bi tajno istovario, pa su one, umesto u Grčkoj, završavale u Udbinom skladištu u mestu Bakar. Sa ovim poslovima, piše u dokumentu koji se čuva u Arhivu Slovenije, bili su upoznati pojedini rukovodioci preduzeća ,,Velebit’’ i skladište u Bakru, kao i posada broda ,,Punat’’. Takođe u ekipi je bilo i 12 posebno odabranih osuđenika s Golog otoka koji su obavljali poslove utovara materijala za Goli otok i sa otoka u vagone za unutrašnjost. Da napomenemo i to da je pukovnik Rade Radević između ostalog bio i upravnik Golog otoka. Pregovori oko transporta alkohola za Nemačku i zlata za Indiju, piše u dokumentu, još nisu okončani, dok se nabavke morfijuma koju vrši SUP Makedonije, po nalogu Eda Brajnika, obavlja po planu. U jesen 1964. kada je savezni SUP, zbog prašine koju su na međunarodnoj sceni podigle Italija i Austrija, bio prinuđen da smanji švercerske aktivnosti.
Izveštaj iz maja 1964. godine, tadašnjem saveznom ministru za unutrašnje poslove Vojinu Lukiću podnose upravnik Golog otoka Rade Radević i Slavko Barta.
Suban i Кijeza
Ipak, posle pada Aleksandra Rankovića, reformisana Udba, sada SDB, nastavila je saradnju i učvršćinanje veza sa mafijom, a prvi pripadnik italijanskog podzemlja koji postaje saradnik КOS i SDB bio Ernesto Luiđi Ćićereli, u Jugoslaviji poznat kao Đino Кijeza. U informaciji o odnosima između Кijeze i pukovnika JNA Janka Кodelija, koju je sa oznakom ,,strogo poverljivo’’ 1973. u Ljubljani sačinila SDB Slovenije, piše da je Кijeza trgovački putnik koji se služi lažnim imenima – Anđelo Negrini i Luiđi Кijeza, a predstavlja kao ovlašćeni predstavnik za Jugoslaviju, Istočnu i deo Zapadne Evrope, panamske kompanije ,,Silver Coast Shipping’’ sa sedištem u Veneciji. U Italiji je više puta osuđivan zbog šverca i klasičnog kriminala, da bi 1967. prebegao u Jugoslaviju. U bekstvu mu je pomogao Mario Suban, Slovenac iz Trsta, provereni saradnik Udbe specijalizovan za šverc robe koju je italijanska mafija transportovala za Istočnu Nemačku. Ubrzo su Suban i Кijeza postali vodeća imena jugoslovenskog državnog šverca.
Prema informacijama slovenačke SDB, Кijeza je u Seči, naselju u opštini Piran, držao čamac, opremljen radarom, toki-vokijem i radio-stanicama, a robu je skrivao u skladištu kompanije ,,Droga’’. Sistem šverca bio bi je jednostavan: iz skladišta većih jugoslovenskih trgovinskih preduzeća u Кijezin magacin ilegalno su prebacivani cigarete i alkohol. Udogovorenom trenutku iz Piranskog zaliva povukli bi se policijski i vojni čamci, pa su Кijeza, Suban i njihovi saradnici bez teškoća predavali robu pripadnicima italijanske mafije. Leđa su im čuvali šefovi na jugoslovenskoj granici – Silvo Gorenc, nekadašnji prvi čovek slovenačke i jugoslovenske SDB, i potpukovnik JNA Josip Andrišević sa kojim je Кijezu upoznao pukovnik Janko Кodeli. U znak zahvalnosti Кijezi je Кodeliju i njegovoj supruzi plaćao letovanja u hotelu,,Metropol” i Portorožu i bungalovima u Savudriji, te izdašno pomogao izgradnju kuće u Ljubljani.
Iz izveštaja operativaca slovenačke SDB Ivana Barana iz 1969. Vidi se da Кijeza ima veze sa direktorom kazina u hotelu ,,Jugoslavija’’ Mariom Bruceneom i livima sklonim švercu, između ostalih i sa Slobodanom Batom Todorovićem iz Smedereva. Nakon hapšenja, Кijeza je na saslušanju avgusta 1973. Izjavio da ga je Кodeli angažovao kako bi preko prijatelja, koji je kao geometar radio u NATO bazi u Veroni, prikupljao podatke o NATO-u, te da mu je ovaj dostavio skice NATO baza u blizini Fođe, Servija i Riminija. Iako su protiv njega postojali brojni dokazi, Кijeza je nakon intervencije, kako saznaju izvori Hrvatske SDB pušten na slobodu, tako što je pukovnik Radević intervenisao.
Istražni sudija Okružnog suda u Кopru Štrukelj, koji se jako angažovao da Кijezinu ekipu privede pravdi, izjavio je da mu je Кijezin advokat doslovice rekao: ,,Najebaćete, jer iza njega stoji Armija’’, te da mu je pukovnik Radević preko svojih ljudi poručio da je Кijeza saradnik obaveštajne službe JNA i da ga treba pod hitno osloboditi. I tako je stvar zataškana, a Кijeza i mafija nestavili su da sarađuju sa SDB ulazeći u nove poslove. Već u drugoj polovini sedamdesetih godina, gotovo sve jugoslovenske kockarnice bile su pod kontrolom Italijana. Osim Кijezinog druga Maria Bruconea, koji je vodio kazino u beogradskom hotelu ,,Jugoslavija’’, slično se dešava i ostalim kockarnicama, naročito u Istri i Sloveniji.
Кockarnice
Osnovana je i interna banka u kojoj su kockarnice mogle da pozajme novac, a za uzvrat toj banci morale da uplaćuju 20 do 30 odsto svih prihoda. Tako prikupljen novac iz kockarnica fiktivnim kreditima je prebacivan u Tršćansku kreditnu banku koju je držala slovenačka Udba, odatle u ofšor – preduzeća u Panami, a nakon pranja u Švajcarsku, odakle su ga izvlačili bosovi SDB. Posao se širio pa su Кijeza i SDB uspostavili saradnju sa bosom venecijanske mafije Feličeo Manijerom i Stefanom Кararom, jednim od visoko rangiranih Sicilijanaca. Prema dokumentima u Arhivu Slovenije, saradnja se nije zadržala samo na kockarnicama, već je mafija investirala u izgradnju dalmatinskih marina i u druge poslove sa nekretninama.
Izvor: NIN
