Istoričar i predsednik Napreddnog kluba, profesor Čedomir Antić, neko je ko već više od dve i po decenije aktivno učestvuje u društvenom i političkom životu Srbije. Tokom devedesetih predvodio je sada već legendarne četvoromesečne studentske proteste a danas kao profesor Filozofskog fakulteta u intervjuu za Aferu ocenjuje koliko se Srbija promenila za ovih četvrt veka od studentskog i građanskog bunta, šta možemo očekivati od izbora u aprilu i da li je zbog krize u Ukrajini svet zaista na pragu novog globalnog sukoba.
Kako kao istoričar vidite predstojeće izbore 3. aprila, koliko su oni bitni za Srbiju u današnjem geopolitičkom trenutku?
-Ovi izbori dolaze u času velike međunarodne krize. Ta kriza je na Zapadu složena i višeslojna: ekonomski kolaps odložen je epidemijom. Politička, privredna, energetska i moralna kriza, idući ka vrhuncu, podstiču najveće gubitnike među Velikim silama da prodube globalni nered rešavajući sopstvene teškoće ratom. U svemu tome Republika Srbija ima autoritarnu vlast koja je tokom desetogodišnje vladavine uspela da donekle stabilizuje prilike u državi, ali njena ekonomska dostognuća nisu mnogo veća (ili, tačnije, dovoljno veća) od onih koje su postigli njeni prethodnici i ona zato nema mogućnost da tekovinama svoje vlasti odbrani tu stabilnost u slučaju značajnijih poremećaja. Najveće “dostignuće” ove vlasti verovatno će ostati činjenica da je demokratija u Srbiji doslovno zgažena i mi danas živimo u uslovima koji su nepovoljniji nego 1990. godine.
Partijska država ravna je komunističkoj pre 1985. , a medijske slobode su svedene na lošije godine Miloševićeve vladavine. U tim uslovima opozicija je bojkotovala izbore 2020. ali nisu dobro vodili antiizbornu kampanju, niti su uspeli da kontrolišu izbore i iskoriste kasnije razdoblje za borbu protiv režima. To je posledica neustavne snage Vučićevog režima, lošeg uticaja Velikih sila ali slabog kvaliteta opozicije. Nije to pobeda jedne stranke nad drugom, već zloupotreba državnih resursa kako bi bilo srušen demokratski ustav i uništene opozicione stranke.
Režim je uspeo da opoziciju svede na nekoliko posvađanih vođa bivšeg DS-a i par autsajdera sa radikalne desnice i levice. Neujedinjena opozicija, u kojoj je veći rat Đilasa protiv Jeremića, a Tadića protiv obojice, nego nastojanje da režim bude srušen, teško da može da trasira put ka pobedi. Postoje nade da će opozicija bolje proći u Beogradu, ali program, organizacija i kandidati, te izostanak ujedinjenja, čine da taj uspeh bude malo moguć i da u većoj meri zavisi od slučajnosti i režimskih grešaka. Ukratko, za sada je izvesno da od ovih izbora niko ne očekuje mnogo.
Vaš Napredni klub sarađuje sa Narodnom mrežom Vladana Glišića. Kakvi su vaši planovi?
– Pokušali smo da obnovimo pregovore u opoziciji i makar doprinesemo zajedničkom nastupu u jednoj ili dve kolone. Nažalost, pojedine stranke su to sprečile. Imali smo određenog ušešća u referendumskoj kampanji i kontroli ovog procesa. Nas dvojica smo stari drugovi. Gospodin Glišić i ja smo rodoljubi. Mada na istoj strani, dugo smo bili na udaljenim ideološkim pozicijama. Rušenje demokratije u Srbiji dovelo nas je tamo gde smo bili 1996. godine – u savezništvo.
Da li mislite da SNS koji prema istraživanjima ima preko 50 procenata podrške građana može da izgubi republičke ili gradske izbore?
-Ta mogućnost postoji, ali isključivo ukoliko se opozicija ujedini, pojedinci koji su bili simboli vlade od 2008. do 2012. odu sa rukovodećih pozicija, a izborna platforma bude patriotska i istinski posvećenama dubokim promenama. Bez članstva u svim opštinama, dobre kontrole izbora i svima jasnih poruka nema nade u pobedu. Nova vlast mora da bude oročena i ograničena, lišena ekstremističkih budalasanja sa krajnje levice i desnice, posebno bez kvislinškog odnosa prema SAD i EU, te autsajderskog stava prema susedima.
Ovako oni čekaju da Srbiji bude jako loše pa da im vlast padne u krilo. Pritom, nisu spremni da urade čak ni ono što je DOS relativno lako učinio 2000. godine. Mi danas na čelu opozicije imamo potrošene ljude ili autsajdere bez znanja i iskustva. Nama promene treba da donese čovek koji je trideset godina u politici, nikada u njoj nije postigao nešto značajnije a da ga prethodno neko nije instalirao. Neko ko šmira glumeći Đinđića, mušićav je poput Vuka Draškovića, a sa Vučićem je u vezi u kakvoj je Milan Panić bio sa Miloševećem. To ne ide.
Kakvo je Vaše mišljenje o Vladeti Jankoviću sa jedne i Aleksandru Šapiću sa druge strane kao kandidatima za gradonačelnika Beograda?
Vladeta Janković je ugledan profesor, poznati naučnik, cenjeni diplomata i jako fin čovek. Dao je veliki doprinos pobedi demokratije tokom devedesetih godina. Mislim da bi bio bolji kao kanidat za predsednika republike, ali u oba slučaja mislim da činjenica da iza sebe nema stranku, da je iz DSS-a prešao u koaliciju ideoloških neistomišljenika, te da nema iskustva u upravljanju sistemom kakav je Beograd, značajno umanjuje njegove šanse za pobedu i mogućnosti ukoliko bi nekim čudom i bio izabran.
Mislim da je on toga svestan i da je možda iz nekih razloga ovu kandidaturu izabrao kao put za povratak u politiku. Aleksandar Šapić je poznati sportista koji se na jedinstveno uspešan način snašao u politici. Problem je u tome što je on kao demokratski političar skliznuo u populizam i što je služeći ličnim težnjama i ambicijama pokazao da je spreman da učini sve kako bi ih ostvario. Njegova pobeda ne bi donela novi kvalitet, već kontinuitet.
Spomenik Stefanu Nemanji je i dalje jedna od glavnih tačaka sporenja vlasti i opozcije. Kako kao političar ali i istoričar gledate na ovaj spomenik?
-Spomenik je izrađen i postavljen u skladu sa određenim procedurama. Ako su one bile pogrešne, protivzakonite ili zloupotrebljene to treba dokazati i kazniti. Stefan Nemanja je simbol srpske države i nezavisnosti. On nije tvorac naše države, koja je kad se on rodio postojala već oko četiri stoleća. Nemanja je jedan od najvećih srpskih vladara u istoriji, verovatno i najznačajniji među njima.
On je simbol i njegov spomenik treba da bude u glavnom gradu Srbije, pa makar se ona i preselila na drugi kontinent. Taj spomenik treba da bude monumentalan. Mi živimo u jednom eklektičnom vremenu, pa budući da takve spomenike nismo u dovoljnoj meri uspeli da izgradimo u doba nacionalne i državne obnove pre stotinu pedeset godina, ni sada nije kasno. Iako je ovaj spomenik možda previsok za okolne zgrade, on je sada tu i nije dopustivo da nam hrvatske patriote i grupa antisrba iz Beograda najavljuju njegovo reušenje po uzoru na uklanjanje spomenika Feliksa Džeržinskog, Josipa Broza ili Sadama Huseina.
To ne bi bio obračun sa ovom ili onom vladom, već napad na srpski narod. Promeštanje je truli kompromis koji se svodi na isto. Treba biti mudar pa razumeti šta se ruši a šta ne i gde je vlast napravila zamku da nahvata naivne i upotrebi njihove frustracije i ličnu zloču, pa da njima prikrije sopstvene zloupotrebe i neuspehe.
U kom smeru očekujete da će Srbija ići nakon 3. aprila?
Srbija tokom protekle dvadeset i dve godine napreduje i ide u istom pravcu. Povremeno je brže ekonomski naporedovala, nekad sporije, a slično je bilo i sa spoljnom ili nacionalnom i državnom politikom. Sadašnja vlast je značajno manje demokratska ali je iz određenih razloga efikasnija u spoljnoj i posvećenija nacionalnoj politici. Najveći problem sadašnje vlasti je ta nespremnost da poštuje pravo naroda na upravljanje ovom državom. Ugasili su veliki broj demokratskih ustanova i ismejali skupštinu. I mada su savremene okolnosti možda bolje nego pre deset godina, a vlast jednog talentovanog politčara svakao uspešnija od vlasti nekoliko posvađanih (koliko god bili talentovani), stanje u državi nije zadovoljavajuće.
Bez obzira na pojedine uspehe u privredi i spoljnoj politici, mislim da oni nisu dovoljni ni održivi, a korupcija i autoritarni način upravljanja će kad-tad dovesti Srbiju u veliku krizu. Uništavanje svake alternative vlasti je takođe ozbiljan problem: kada opozicija u jednoj državi osvaja zajedno od 20 do 49% narodne podrške, to je njena greška – kada pak dobija manje od 20 ili čak od 10%, onda je to krivica i sramota vlasti (niko me ne može uveriti da se u najuspešnijim i najsrećnijim državama sveta odnos vlasti i opozicije kreće otprilike oko 51 prema 49%, dok je samo kod nas odnos građana prema vlasti sličan, ali je ipak u skupštini po pravilu podržava između 70% i 90% poslanika.
Ako se ova vlast održi, ona će se u ovim uslovima, bez demokatskog korektiva, i dalje kvariti. Naš je državni i nacionalni interes da njena alternatva ne budu ulica ili gomila dinosaurusa iz devedesetih godina, koji misle da su jedino pogrešili kada nisu dovoljno slušali one Velike sile koje su devedesetih u svim okolnostima nepogrešivo ratovale protiv ravnoravnosti srpskog naroda.
Kada danas pogledate Srbiju i društveno –politički život koliko se to razlikuje od vizije Srbije koju ste imali pre četvrt veka kada ste predvodili čuveni studentski protest 1996?
-U ono vreme Srbija je bila zarobljenica režima koji je negirao realnosti ondašnjeg sveta. Podsetiću, Milošević je smatrao da je kapitalizam prošlost, pa je stvorio sopstvenu viziju idealnog društva u kojoj su sve vodili njegovi partijski kompanjoni ostvarujući moć i bogatstvo kao vlasnici fabrika i svega ostalog, nad kojima međutim nisu imali fomalno vlasništvo, pa time ni odgovornost. Sve je bilo gore nego danas – očiglednije falsifikovanje izbora, nedostatak plana i vizije razvoja, korupcija, nepotizam i izdajnički odnos prema interesima srpskog naroda.
Posle 2000. godine u teškim uslovima, počeo je proces obnove, ali uticaji SAD i EU, te manjkavosti i nedostaci demokratskog bloka, doveli su do toga da ta politika ne bude dovoljno demokratska, reformska i pravedna, a da nacionalni i državni cilj padnu u zapečak. Danas je Srbija u fazi relativnog napretka, ali njeni temelji su podoriveni jednim autoritarnim, populističkim režimom, oslonjenim na narodne mane kojima se jedino i pravda. Mi danas nismo komunistički rekonvalecent i totalitaristički dinosaurus, već jedna moderna država kompetitivnog autoritarizma. Naša je demokratija devastirana – postoji samo “nepogrešivi vođa” i njegova pratija koja nije ništa više do velikog sindikata siromašnih.
U sadašnjem vremenu će promene biti znatno teže nego 2000. godine, zato što će biti potrebno odstraniti i dekadenciju koju delimo sa SAD i EU, kao i populizam koji je postao nerazdvojni deo svih vlada naše republike (od 1990 do danas), takođe biće potrebno prepoznati i profilisati sasvim novu i oduševljenu generaciju koja neće imati samo misiju da nešto promeni već i da preporodi našu državu. Taj zadatak je teži i manje moguć nego onaj pod pre dve decenije.
Kako vidite krizu oko Ukrajine, pokušava li Zapadi Amerika novi rat u Evropi i zbog čega?
-Ova kriza je dugo očekivana. Predivdeo ju je još Semjuel Hantington u čuvenoj knjizi Sukob civilizacija. Ako je primećena pre tri decenije, ova tendencija predstavlja bez sumnje jedan dugotrajan proces. Izvesno je da su SAD i EU u velikoj krizi. Ova ontološka kriza zahteva temeljne promene za koje tamošnje elite, a posebno korporativni giganti, nisu spremni. Izlaz je rat.
Ratovi su uvek donosili vatre i propasti, a iz tog haosa po pravilu izlazio je jedan novi svet. Videćemo kako će to sada biti. SAD i Ruska Federacija ne žele direktnu konfontaciju, tako da za sada vode rat preko posrednika. Posle poraza i poniženja u Avganistanu, SAD i saveznici imaju potrebu da postignu neki uspeh. U svemu tome naš položaj je osetljiv. Sadašnja vlast je spoljnu politiku vodila dobro, mada bez jasnih ciljeva, strategije, principa i lišena demokratske kontrole. U slučaju sukoba ishod je neizvestan, ali SAD bez dubokih reformi ne mogu dugoročno da pobede.
Ono što je izvesno, to je da u slučaju početka rata Srbija i srpske zemlje dolaze na udar imperijalnih interesa SAD i saveznika, koji smatraju da je samo postojanje Srbije – kao nezavisne države i naših zemalja (BiH/Srpske i Crne Gore) u kojima bi srpski narod uživao ranvnopravost – čin neprijateljstva prema njima. Mi smo prema tom njihovom stanovištu krivi što postojimo. Zato i nemamo druge osim da se branimo od njih, njihovih regionalnih satelita (koji su iste usluge činili i Hitleru) i čitave jedne armije otpadnika koju su tokom 20. veka,a posebno devedesetih godina, razni osvajači hranili i mobilisali u sred naše domovine.
Srećko Milovanović
Foto: Printscren RTV
