Nije pedagoški samo održati lekciju ili preneti znanje, profesorski je zadati i domaći: a, upravo to, već godinama, na čelu Visoke tehničke škole u Novom Sadu radi Branko Savić, prvi čovek te ustanove, koji je školu od letargične, umrtvljene i finansijski dubiozne sredine brzinom munje transformisao u ambicioznu, naprednu i progresivnu sredinu.
Postavljajući od početka postulate etičnosti, stručnosti, znanja, ali i stalne gladi za istom, jasno je da Savić nije bio svima po volji – broj onih iz te grupacije postajao je sve veći, kako godinama nije odstupao od tog principa, već ga je pojačavao, uprkos pritiscima ili pokušajima podrivanja.
Nije teško pretpostaviti da u sujetnoj profesiji kakva je prosveta, nisu svi bili presrećni ovim uzletom, ali i činjenicom da se nekadašnje “mrtvo more”, kako bi to opisao Domanović onomad, danas pretvara u živ i prodoran potok, čije žuborenje očigledno para uši određenom krugu ljudi kojima je prijalo pređašnje stanje.
U takvim okolnostima, pojedinci koji ne mogu da isprate ambiciju selektora i duh tima, morali su postati suvišni – uz takve rezultate, može se reći da je Savić dao profesorski domaći.
Isto se tako, međutim, može reći da neki očigledno nisu razumeli taj domaći, pa su u prethodnoj kampanji, preko minornih grupa i polutajkunskih udruženja građana pokušali da ga diskredituju: očigledno su, za razliku od Savića, propustili određena predavanja iz predmeta etike, pa nisu naučili da se istini nikada ne može uspešno suprotstaviti laž, niti da kleveta i zavist mogu biti jači od rezultata i uspeha.
Izgleda da je mnogima ostalo da zagreju stolice, naročito nakon što su im izmakle fotelje.
T.L.
Happy
0
Sad
0
Excited
2
Sleepy
0
Angry
0
Surprise
0
