Još 1992. godine, Raša i supruga stigli su u Austriju bez imovine, ali sa ogromnom voljom. Danas, njihov kiosk radi svakog dana od 16h do 4h ujutru, bez pauze. Kobasice koje pripremaju nisu industrijske – sve je sveže, začinjeno, domaće. I Srbi, i Austrijanci, i turisti znaju za „Rašin kiosk“.
– Noć ima svoju publiku. Taksisti, konobari, ljudi iz provoda – svi znaju šta nudim, kaže Raša.
Deca su rođena u Beču, ali vaspitana u srpskom duhu. Kod kuće se priča srpski, slave se praznici, a Topola je u srcu.
– Ja sam već delom u Srbiji. Samo čekam pravi trenutak za povratak, priznaje Raša.
Dok okreće kobasicu i servira je mušteriji koja naručuje „onu kao prošli put“, jasno je – ovo nije samo posao. Ovo je most između Beča i Zagorice. Između prošlosti i budućnosti. Između dve domovine.
