Može li se logorašu u Aušvicu zameriti ako digne cev na čuvara, iako je čuvar u tom momentu priznata vlast na toj teritoriji?
Da li je otpor Džeronima posle stotine proganjanih, proteranih i pobijenih sunarodnika, kada je pleme na izdisaju terorizam? Može li se zameriti, recimo, Indijcima kada su digli Sepojsko pobunu protiv tiranije, leševa i gladi koju su bezočni britanski kolonizatori sejali za sobom i jesu li ti ljudi za crne liste? Koliko je još ljudi nabijenih na kolac, koliko još zuluma, spaljivanja i zla tačno trebao da trpi Karađorđe, da ne bi narušio poredak?
Lako je iz udobnih i toplih stanova analizirati – vašeg komšiju neće uhapsiti na putu do posla, tek tako. Kuma vam neće izbušiti gumenim metcima samo zato što je na mirnom protestu gde traži da mirno živi. Strica vam neće izbušiti bojevom municijom, bez razloga, a da ne moraju nikome da se pravdaju nikada i da je to ok. Decu vam neće pretući do neprepoznatljivosti, jer im se učinilo da su opasna. Neće vam pretresati auto malo-malo, vas skidati do gole kože, stavljati vas na poternice koje nemaju pravno utemeljenje, vezivati vam ruke na poslu pred kolegama, a da ne znate zašto, vređati vas, kinjiti, linčovati. Crkvu u koju vi idete sigurno neće spaliti, kuću u kojoj spavate sigurno neće izrešetati, dvorište u kom se šetate sigurno neće postati meta bombe.
Njima je to, vidite, svakodnevnica. Način života. Rutina. I nije tačno da svet to ne vidi – vidi, ali ćuti. Nije u njihovom dvorištu, u našem je, a odgovora nečemu što su davno zacrtali. Vidi svet i da je zbog tog terora svaki deseti Srbin napustio sever Kosova u poslednjih pola veka, a da Kurti uprkos diplomatskim porazima, šamarima ne ispunjava nijednu svoju reč. Vidi i ćuti, kao što je ćutao i na vađenje organa u žutoj kući, na logore u kojima su nestale desetine Srba, na streljanja, mučenja, silovanja onomad. Ne ćuti samo kada logoraš ustane na čuvara – nije to bio hir, bila je to nužda. Nužda na koju je predsednik Srbije upozoravao bezbroj puta, svojski se, svesrdsno i uz ličnu žrtvu trudeći da sačuva i mir i stabilnost, ali i živote i bezbednost naših ljudi u južnoj pokrajini.
Dogori – kada razredni starešina dozvoljava da vas dečak pored kinji i šutira, uprkos upozorenjima, ili okreće glavu i smeje se, a vas prekoreva kada dignete glas, onda ostaje jedino da sami to rešite, čak iako šanse nisu na vašoj strani. I upravo se to dogodilo u Banjskoj.
Vidim, mnogi su primetili, zlosutno i ironično, jedva čekajući argument za autošovinizam u kakvoj kući živi Milan Radoičić. Viletini, tačnije. Pa im je još legao i onaj nadimak koji je dao šiptarski krvnik, “balkanski Pablo Eskobar”. I odmah da kažemo – nema Radoičić samo tu vilu. Ima ih još nekoliko. I hotel. I svašta nešto. Da, nije Radoičić čovek kog ćete sresti na nastupu Filharmonije, verovatno ga nećete očešati ramenom na razmeni sličica i teško da ćete podeliti limunadu na njim izložbi avangardnog slikarstva. Ne, neće mu zafaliti za burek ili kutiju cigareta – samo, znate, takve poslove predvode i obavljaju takvi. Uvek i svugde na svetu.
Kako vam, dragi Drugosrbijanci, nisu za oko zapale vile Ramoša Haradinaja ili Hašima Tačija – jesu li oni “borci za slobodu”, nisu Eskobari? Kako niste videli gde živi Naser Orić, u kakvom je luksuzu Gotovina i slični čija imena ili ne spominjete ili ih spominjete sa velikim poštovanjem? Konačno, dragi Drugosrbijanci, ne zaboravite da je taj Eskobar nahranio mnogo gladnih usta i mnogo sirotinje zbrinuo u Kolumbiji, vodeći računa o interesima naroda, a vaši Eskobari poput Đilasa, Šolaka, Marinike i družine, dok se kupaju u milionima i zlatnim bazenima, nisu nešto pokazali takvu empatiju, zar ne?
Ništa, ali nijedna šiptarska propaganda, nijedan autošovinistički pokušaj da se još dublje uvuku u rektum ambasada, nijedno zapadno licemerje, međutim ne može biti glasnije od gromoglasne, prkosne tišine koja je vladala po crkvama i na groblju prilikom sahrane tri heroja.
Ne računajući šaku izroda, ipak smo mi narod logoraša koji je navikao da ustaje na čuvare, koliko god male šanse bile. Za razliku od naroda koji su navikli da su čuvari, ili da peru noge čuvarima i drukaju za sitne privilegije.
Tomo Lovreković
