Pre nekoliko nedelja naišla sam na video u kome dva superstara iz potpuno različitih oblasti – Ester Perel, psihoterapeutkinja koja radi s parovima, i Juval Noa Harari, filozof koji se bavi problemima savremenog društva – razgovaraju o polarizaciji u međuljudskim odnosima. Ova tema je meni posebno zanimljiva jer parovi koji dolaze na terapiju uglavnom dolaze upravo takvi – zaglavljeni u razlikama, naelektrisani i potpuno nemoćni da konstruktivno reše svoja neslaganja. S druge strane, svakodnevica nam je u poslednje vreme više nego ikada zasićena polarizacijom: „mi i oni“ na protestima ili mitinzima, čak, „mi i oni“ među roditeljima dece u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“. Polarizacija nema identične uzroke i mehanizme razrešavanja u partnerskim i širim društvenim odnosima, ali ima nekih sličnosti i zbog toga je danas više nego ikada potrebno o njoj razgovarati.

Kada se parovi razilaze, vrlo često ćemo čuti da su razlog „nepomirljive razlike u karakterima“. To deluje kao vrlo logično, ali suštinski nije tačno. Razlike će se svakako ispoljiti tokom zajedničkog funkcionisanja, ali ostaje otvoreno pitanje da li su one bile tu od početka ili su tokom vremena nastale. Sistemska perspektiva kojoj pripadam, kaže da se razlike javljaju u odnosu sa protokom vremena, ili tačnije, da način na koji se odnosimo prema razlikama intenzivira njihovo prepoznavanje i posledično problematičnost.

Partnera u vezi uglavnom biramo na osnovu sličnosti sa kojima možemo da se poistovetimo, ali i na osnovu razlika koje nam deluju privlačno jer predstavljaju nešto što nemamo, a želeli bismo da imamo. Na primer, zatvorenija, introvertnija osoba, koja ne voli preterano da se druži s ljudima često bira ekstravertniju osobu, koja ima bogatiji socijalni život, i obratno. Namerno koristim komparativne prideve, jer su sva ponašanja i karakteristike ljudi deo kontinuuma i mali broj ljudi se nalazi na njegovim krajevima, što znači da se apsolutni introvert i ekstravert, i da postoje, nikada ne bi ni primetili a kamoli spojili. To je važno da imamo na umu zato što upravo ideja o datosti obeležja ličnosti pravi ozbiljne probleme u funkcionisanju u odnosu. Ljude u svom životu biramo na osnovu sličnosti, ali i razlika jer u svakom važnom odnosu, težimo validaciji delova sebe koje prihvatamo i razvoju onih aspekata sebe za koje smatramo da su nedovoljno razvijeni, a mogli bi nam biti korisni. Tako će introvertnija osoba učiti od ekstravertnije socijalne veštine, dok će ova druga učiti kako da provodi vreme sama sa sobom u mirnijim refleksivnijim aktivnostima. To Ester Perel zove komplementarnost, koja predstavlja drugu stranu polarizacije, bar u idealnom scenariju. U manje idealnom, koji na koncu završi raskidom ili u boljem slučaju na terapiji parova, razlike koje su nas jednom spojile tokom vremena postaju žarišta nerazumevanja i osećanja neprihvaćenosti.

U osnovi isticanja razlika može se nalaziti više uzroka i oni su specifični za svaki odnos. To mogu biti okolnosti u kojima osoba ne može da ispolji neku svoju karakteristiku koja joj je važna i oseća se nesigurno, a onda počinje da objašnjava svoju nelagodu različitošću bliske osobe. Na primer, ekstrovertnija osoba iz nekog razloga gubi mogućnost da ima socijalnu mrežu kakvu bi želela da ima (preseljenje, penzija i sl.) i zbog toga se oseća neostvareno u svojoj uobičajenoj ulozi, a neadekvatno u novonastaloj (ulozi introverta). Umesto da preuzme odgovornost za sopstvenu situaciju, ona u sebi proglašava introverziju pogrešnom i ograničavajućom i usmerava svoje nezadovoljstvo na osobu sa kojom je jer ona ovu osobinu zapravo sadrži. Što je jača kritika osobe koja je ekstrovertnija, s obzirom na to da nije prepoznata kao opravdana jer nema osnov u realnom ponašanju, kod osobe koja je introvertnija javlja se otpor i odbrana u odnosu na svoju poziciju, koja se manifestuje kritikom druge strane i isticanjem negativnih aspekata njenih karakteristika. Dakle, introvertnija osoba, od mirne, promišljene osobe postaje „rigidni samotnjak“, a ekstrovertna od nekog kog je milina gledati u socijalnim interakcijama, postaje „površni fićfirić, koji nikad ne želi da bude kod kuće“.

Pomeranje fokusa sa ličnosti na interakciju, prilično olakšava razmišljanje o razlikama u odnosima, zar ne? Ipak, mnogim ljudima je teško da prihvate ovakvo razmišljanje, jer su pod uticajem dominantnog narativa koji kaže – ljudi su takvi kakvi jesu, ili se prilagodi i napravi kompromis, ili beži odatle. Time se priča dodatno polarizuje, jer se odgovornost za odnos smešta pojedinačno u svaku osobu. To je nepraktično, jer problem u vezi najčešće nije problem JA već problem MI, i ako ne razgovaramo i ne radimo zajedno na tome, teško ćemo dugoročno uspeti da ga rešimo.

Pitanje ličnog identiteta je veoma važno, ali ukoliko želimo da zaista gradimo smislene i ispunjujuće odnose sa drugima, moramo da budemo otvoreni za ideju da ličnost nije fiksni skup osobina i navika, već dinamičko svojstvo, koje ima neke stabilne karakteristike, naravno, ali je takođe podložno spoljnim uticajima i ima ozbiljan kapacitet za varijacije i promene. Dakle, u partnerskim odnosima, i drugim odnosima koje procenjujemo kao visoko značajne, onakvi smo kakvim nas ti odnosi čine, odnosno, iz nas izlazi ono što interakcije u tom odnosu u nama izazivaju.

Ester Perel ističe bizarnost polarizacije s obzirom na to da je zasnovana na potpunom ignorisanju osnovnih motiva ljudi i fokusiranju na površne manifestacije problema umesto na suštinu. Na primer, i ekstravertnija i introvertnija osoba imaju potrebu za odnosima s drugim ljudima i, što je još važnije, imaju potrebu da budu jedna s drugom. Ovaj suštinski momenat se često previđa u svađama i one se svode na to koliko smo ljudi pozvali na slavu, kad smo se poslednji put videli sa prijateljima i koliko zapravo vremena je potrebno da provedemo jedan na jedan razgovarajući o nama. Sve su to manifestacije, dok suština ostaje neizrečena, a mogla bi se formulisati ovako: osećam se nesigurno, i želim vrlo verovatno iste stvari kao i ti, ali mi je lakše da se fokusiram na naše različitosti nego da ti priznam sopstvenu ranjivost i pozovem te na saradnju.

Način za postizanje razumevanja između ljudi koji su se zaglavili u polarizaciji jeste podsećanje da brzih rešenja za kompleksne probleme jednostavno nema i prihvatanje tenzije, koju različitosti prirodno izazivaju, kao normalne. Potrebno je razumeti složenost izazova sa kojima se ljudi u odnosima suočavaju, kao i tendenciju ka polarizaciji, i lagano širiti sliku do zajedničkih mesta, odnosno do onih stvari koje su nas u odnos pre svega i dovele. Korisno je podsetiti se da smo na istom zadatku i iz te pozicije zajedništva, tragati za načinima kako da uskladimo razlike kroz nove perspektive, a ne puke kompromise.

U tom smislu može da pomogne termin deliberacija, čije sam pravo značenje tek nedavno, zahvaljujući jednom kompleksnom odnosu otkrila, a podrazumeva „usaglašavanje mišljenja kroz smišljeno i svrsishodno usmereno ispitivanje, radi ocene vrednosti motiva postupaka…“, a zatim i „savetovanje, premišljanje, razmišljanje, dogovaranje, većanje“. Dakle, nešto što se dešava kroz vreme, polako, posvećeno i zajedno.

Nemam više prostora da polarizaciju razmotrim u kontekstu društvenih odnosa i razlika između grupa, ali mislim da je paralela jasna i korisna. Reći ću samo da Harari u razgovoru sa Ester Perel kaže neke vrlo zanimljive stvari na ovu temu i toplo preporučujem da ga potražite onlajn i poslušate, posebno pred događaje koji nas očekuju 26. i 27. maja u Beogradu. Kažu ljudi: „ne ide se bez predznanja u kafanu“, a ja bih da dodam – u 21. veku ne bi se smelo ni u brak, a tek na protest!