Po društvenim mrežama, nakon uspeha košarkaša Srbije kruži zanimljiva fotomontaža Jokića sa natpisom “nedostaješ, ali na slaninijadi u Kačarevu”, aludirajući da je naša selekcija evropski drim tim i bez najboljeg igrača preko bare.
Pre uspeha košarkaša, na istim način se širila izjava podjednako umornog Luke Dončića, koji je na neki način i to relativno direktan i pecnuo Džokera, poručujući da ne može da shvati da vođa tima neće da igra za svoju reprezentaciju, pa makar i bez noge.
A, onda je inače osetljiv odnos srpski navijači – Džoker, do usijanja podgrejao jedan drugi momak koji nije ostao bez noge, ali jeste bez bubrega i to u nacionalnom dresu. Primer Boriše Simanića koji par sati nakon veoma opasne operacije šalje poruku “pobedite momci” svojim saigračima, a oni mu uzvraćaju nizom gestova, podsetio nas je kako je nekada lepo izgledao duh, ili ako baš hoćete, kult reprezentacije.
I kako lepo izgleda i danas, sa Jokićem, a čini se još više bez njega. Jer, makar u zemlji košarke nije bilo sve u statistici, nikada – da ne idemo dalje u prošlost, na svetskom prvenstvu 2014. godine doživeli smo rezultatski debakl od Amera, ali smo im zato u dva napada uvalili dva alej up zaredom. Sećate se, to su ona prvenstva gde je sada penzioner Štimac vođen samo radi atmosfere, jer su selektori znali koliko je to bitno. Upravo je Štimac zakucao drugi.
Elem, ponavljamo nije sve u statistici i nikad neće ni biti – i prosečnom Srbinu će uvek vredeti više jedan Boriša Simanić, od čoveka koji jedino uspešnije od statističkih kolona popunjava one gde se broje promili pod šatrom ili na hipodromim, dok mu drugari krvare na terenu.
I, da ok je, treba mu odmor (treba i Dončiću), ali tako se ta odluka ne donosi – pošto prvo obećaš, pa izbegavaš savez, medije, selektora, pa se premišljaš u tišini, pa se bez pravog objašnjenja povučeš, puštajući Pešića da vadi kestenje iz vatre pred besnom rajom.
Potpisnik ovih redova, srećom, ne pita se ništa u košarkaškom svetu, jer da se pita, posle one scene gde vidno alkoholisani Jokić blokira put uz širok osmeh, naredni poziv za nacionalni tim ne bi video. Ali, to i nije bitno.
Potpisnik ovih redova može nešto da priupita: Jokiću, jel si nazvao Borišu? Iskupi se, popričaj, pomozi. Finansijski ako treba. I da se ne zna, ako treba. Obezbedi ga , jer će ga teško karijera bez bubrega obezbediti. Pokaži odgovornost. Jer, lepo se u našem narodu kaže ili si čovek ili si pizda. Ti biraš.
