Piše: Tomo Lovreković
Terao je u majčinu ambasadore, prkosio visokim predstavnicima,
zauzimao stav pred NATO činovnicima i dosledno ostao drčni Srbin.
Niko ne može osporiti da je branio, a za sada i odbranio Srpsku i
većinu njenih tekovina, kao što niko ne može osporiti i da je kroz tu
odbranu stekao pravu privatnu imperiju, što retko i pokušava da
sakrije.
Vožd iz Laktaša, međutim, sada je na popriličnim mukama: što zbog
svoje glave, za koju je panj odavno spreman, što zbog glave nas preko
Drine. Dobar deo novih pritisaka, suštinski ga čini kolateralnom
štetom.
Naime, u ambijentu gde Srbija uporno odbija da se okrene protiv Moskve
i čuva mudru politiku neutralnosti i stabilnosti uprkos jezivim
pritiscima, presija mora rasti, a u presiji se biraju slabe tačke.
Pokušaji slabljenja Srpske nemaju mnogo veze sa samom Srpskom, ali imaju
sa tim što je Banjaluka mila Beogradu. Nećete svirati po našim notama?
Ok, odseći ćemo im prvo prst za opomenu, pa šaku. Ne predomislite li
se, pa ne mora Srpska da postoji – ili može, da se tako zove, a da
suštinski to nije.
Prva prepreka na tom putu upravo je Milorad Dodik. Samo je tvrdi orah
i Mag koji je tezgu zamenio predsedničkim kabinetom zadržao pijačni
mentalitet, koji mu je mnogo puta sačuvao glavu, a mnogo puta i
stvorio probleme.
Dodik zna da presto može izgubiti jedino ako mu Beograd uskrati
podršku, ali isto tako zna da se to neće desiti i da sada ima prostora
i da ucenjuje Beograd.
Takođe zna, ili makar misli da je nezamenjiv, a u toga ubeđuje tunjava
opozicija koja nije kapitalizovala ni na jedan način Draškovu pobedu
pod Dodikovim nosom.
U takvim okolnostima, Dodik je spreman za još jedan ples po žici,
tanjeći živce i stranaca i Beograda – Sarajevo je tu nemi posmatrač i
izvođač usputnih radova.
Hoće li Dodik preživeti ovu krizu? Hoće, da bi je preživela Srpska.
Pitanje je međutim, stvara li sebi tako novu krizu, koja nema veze sa
strancima? Odnosno, hoće li mu odzvoniti još dok mu budu zvonila
šampionska zvona?
