Piše: Tomo Lovreković
Poslednje najave bombi, svakako spadaju u domen onoga što geostrateški teoretičari (a i praktičari) definišu kao hibridni rat. Psihološke i društvene posledice i pritisci su ogromni – samo, Srbija u ovome nije od juče i ne trpi takvo bombardovanje od danas.
Posledice hibritnog rata nisu zanemarljive – neretko je psihološka artiljerija daleko ubitačnija od one konvencionalne, uostalom, da nije tako, ne bi se time ozbiljno bavili stručnjaci iz Lenglija. Duži niz godina trpimo ovakvo delovanje kroz osam oblasti:
1) Targetiranje predsednika – Kao glava stabilne mirne i SVOJE Srbije, a ujedno i kormilar broda kojeg se trudi da drži u mirnim lukama, na posebnoj meti je predsednik Aleksandar Vučić. Stratezi su mu odabrali slabe tačke: porodica, sin, brat, okruženje. Udarci su nemilosrdni i plasirani od kafana do mejnstrim medija, a sa ciljem ucenjivanja i slabljenja samog predsednika.
2) Targetiranje nepodobnih – Kriminalizacija, nepotrebno i neodrživo ismevanje, konstantni ataci i stvaranje antagonizma prema onima koji su lojalni Srbiji, nacionalnim interesima i Vučićima. Niz izmišljenih i nevešto plasiranih afera, u čije je sponzorisanje i širenje dosta izmišljeno na račun Aleksandra Vulina, Miloša Vučevića i drugih protagonista suverenističke politike.
3) Kriminalizacija društva – Stvaranje miljea u kojem se stiče utisak da kriminal vlada Srbijom i da postoji državni kriminal. Lažno i sramotno povezivanje Jovanjice sa bratom predsednika, isticanje da je Velja Nevolja državni projekat, smišljene i nedokazane priče o državnom reketu…
4) Nametanje tema – RIO Tinto, naprimer. Podgrevanje mase kako bi se stvorila atmosfera bunta i nezadovoljstva, uz velika ulaganja. Korišćenje ulice i izmanipulisanih građana da bi se stvorio pritisak.
5) Medijski disbalans – Stvaranje velikog broja šatro nezavisnih, a zapravo CIA medija da bi se moglo bolje uticati na javno mnjenje. Niz portala poput Direktno, ali i KRIK-ovi, BIRN-ovi, N1, Nove…
6) Stvaranje panike – Pokazna vežba u aferi „pumpe će biti bez goriva“, kada je uz malo truda, a dosta novaca, stvorena klima panike, u kojoj su građani punili kanistere na brzinu. Korišćenje društvenih mreža pokazalo se veoma efikasno.
Ovakva praksa ne samo da će se nastaviti, već će se gotovo sigurno i pojačati – jer je nezavisna i jaka Srbija mnogima trn u oku. Vreme Tomahavka je prošlo, vreme Fejsbuka je došlo.
