# Simo Milutinović je jedan od najčudnijih, najzanimljivijih, najfantastičnijih tipova u srpskoj književnosti. To je rođeni pustolov koji se nikada nije mogao skrasiti na jednom mestu i u jednom poslu. Rođen u Bosni, on ide u Srbiju, bije se u Ustanku, luta po Ugarskoj, Austriji, Nemačkoj, Hrvatskoj i Dalmaciji, uskače u Crnu Goru, bavi se u Bugarskoj i Vlaškoj, u nekoliko mahova ide u Rusiju
Život – Sima Milutinović je prvi pisac nove srpske književnosti koga je Bosna dala. Rođen je u Sarajevu 3. oktobra 1791., od oca Milutina, trgovca, koji je tamo došao iz Srbije. Zbog kuge cela porodica ostavi Sarajevo i dođe u Zemun. Sima je učio školu u Segedinu, Karlovcima, i ne svršivši ništa, neko vreme bavio se trgovinom pored oca. Već 1809. postao je pisar kod Praviteljstvujuščeg Sovjeta u Beogradu. Četiri godine kasnije 1813. bio je u četi Zeke Buljubaše na Drini. Po padu Srbije pređe u Zemun, luta po Ugarskoj, ide do Beča, silazi do Hrvatske i Dalmacije; 181 4 je u Srbiji, kao pisar kod vladike Dionisija u Blagoveštenju; i na tom mestu on je jedan od onih koji u potaji spremaju nov ustanak u Srbiji. Kad je planuo ustanak 1815 on se u četi „golaća“ tuče pod Cerom i na Dublju. Potom, postaje pisar kod vojvode Marka Štitarca, kod Jovana Obrenovića i pri Narodnoj kancelariji.
Nemirna duha, ne mogući dugo da ostane na jednom mestu pođe u Rusiju da vidi svoje roditelje koji su tamo prebegli 1813. Ostavši bez novaca, zaustavi se u Vidinu. Tu je bio prvo čuvar bašte jednog Turčina, potom učitelj u osnovnoj školi. 1817. zbog veza sa grčkim heteristima, bude uhapšen i u zatvor upućen. Pošto se jedva spasao, on se vraća u Srbiju. 1818. je pisar kod Jevrema Obrenovića. 1819. ide u Besarabiju do roditelja, koji su kao ostali srpski begunci uživali rusku pomoć. Tamo je ostao sve do 1825., kada sa gotovim rukopisom Serbianke ide u Lajpcig da je štampa. U Lajpcigu je, pored štampanja knjige, slušao filozafiju kod Kruga, upoznao se sa Geteom, Jakovom Grimom, Ulandom i Talfjevom.
Sima 1827. ostavi Nemačku, i preko Trsta ode u Crnu Goru, gde postane sekretar Petra I, a zatim učitelj njegova sinovca Rada, potonjeg vladike Petra II. Kada je njegov učenik 1830. postao vladar, on je dobio titulu „naroda cernogorskoga sekretar“.
I tu nije dugo ostao. Pobegavši iz Crne Gore, vrati se u Srbiju, 1831. je policijac u Beagradu, zapovednik („bimbaša“) 2.000 Srba u Ključu, pomoćnik krajinskog serdara, istoriograf kneza Miloša, carinik, poverljiva ličnost za diplotatske misije u Crnoj Gari, 1836 išao je u Lajpcig da štampa svoju istoriju Drugog ustanka. Svršivši taj posao u povratku u Srbiju 1837 zaustavi se u Pešti, i tu poduže ostane.
U Budimu su ga srpski đaci svečano krunisali za „klasičeskog pesnika u Srbov“. Oženivši se u Budimu sa jednom poštovateljkom svoje poezije, vrati se u Srbiju, i tu postane direktor osnovnih škola.
Političke ustavne borbe tada u Srbiji počinju, on uleće u njih, u redove „ustavobranitelja“. 1842, po dinastičnoj promeni, postaje sekretar Ministarstva Prosvete, potom član apelalacionog suda. 1846 vodi državne pitomce u Rusiju, gde ostaje pet meseca. Kao sekretar ministarstva prosvete, opterećen dugovima, gotovo u oskudici, umro je 30 decembra 1847. Sahranjen je svečano, i ožaljen kao najveći pesnik srpski.
Karakter — Simo Milutinović je jedan od najčudnijih, najzanimljivijih, najfantastičnijih tipova u srpskoj književnosti. To je rođeni pustolov koji se nikada nije mogao skrasiti na jednom mestu i u jednom poslu. Rođen u Bosni, on ide u Srbiju, bije se u Ustanku, luta po Ugarskoj, Austriji, Nemačkoj, Hrvatskoj i Dalmaciji, uskače u Crnu Goru, bavi se u Bugarskoj i Vlaškoj, u nekoliko mahova ide u Rusiju.
U Srbiji se zove Sarajlija, van Srbije se naziva Srbijanac, posle bavljenja u Crnoj Gori – Crnogorac. On je u razniam trenutcima svoga burnog života bivao: trgovac, vojnik, pisar, čuvar bašte, učitelj, istoriograf, pesnik, apelacioni sudija, pivar, trgovac s platnom. On ništa redovno i potuno nije učio, a bavio se svim i svačim: čitao je klasične i moderne pesnike i beležio narodne pesme, spremao se da piše bugarsku gramatiku i vodio politiku u Srbiji.
U isti mah učio homeopatiju i filozofiju, pisao stihove i osnivao „vodolečilišta“, izmišljao nove plugove, radio sa košnicama i sa platnom, osnivao pivare.
Kroz život ide kao fantast, oduševljen, zanesen, i Vuk Karadžić ga naziva 1838 „ludim čovjekom“ vazda u ekstazi. On sam govori da kod njega nema ravnoteže u duhu, i 1818 govori o svom „bezumiju“ i„mahnitosti“. Nosi se mimo ceo svet: kaput kao dušanka, široke ;,vicezuavske“ pantalone, ruska kapa. „Bećar“ je bio u mladost, takav je ostao do kraja u životu : ne voli rad, ne zna cenu vremenu, nesposoban je za red i pravac u životu, uvek u oskudici. Navikao je da gladuje kada piše; svoju dramu Obilić pisao je za osam dana na Lovćenu, i dnevno pije po deset oka vode. Njagove ideje mutne su, zamršene, čudnjačke. On ima svoju etimologiju i tumačenja reči.
Jedan takav neobičan čovek, koji je tako neobično živeo, neobično se nosio, neobično govorio i pisao, koji je toliko odudarao od ostalih ljudi i od ostalih pisaca, dopadao se mlađem naraštaju, koji je u njemu gledao genijalnog pesnika, ne samo van ljudi no i iznad ljudi.
Pesnički rad
Milutinović je počeo pisati vrlo rano, još oko 1810, ako ne i ranije. Ali glavni njegov pesnički rad pada u doba od 1826 do 1844. On sam sebe je nazivao „krajnjim filhelinom i obožavateljem bogoduhovnenog Omira“, pisao je u glavnom po klasičkim uzorima, i nikad nije mogao izaći iz klasičke mitologije. Njagov pesnički rad je i obiljan i raznostran. Zorica (Budim, 1827) sadrži nekoliko alerorijskih i lirskih pesama. Njagove lirske pesme bez veće vrednosti izdala je Srpska Književna Zadruga u Beogradu 1899. Kao i svi pesnici njerovog vremena, pisao je dosta prigodnih pesama, naročito političkih. Oko 1840 godine i četrdesetih godina on je bio bard ustavobraniteljske stranke, kao što su docnije Zmaj i Jakšić bili bardi omladinstva, i napisao je ceo jedan niz „pesama ustavovačkih`, dinastičkih oda, stihovanih brošura i pamfleta, koji su mogle zadovoljiti strasti onoga doba, ali koji nemaju književne vrednosti. Ono što je glavno kod Milutinovića kao pesnika to su njegova epska i dramska dela.
Epski pesnik — Po ugledu na stare, on se naročito i rado bavio epom, i to epom istorijske sadržine. U tom pravcu dao je nekoliko dela: na prvom mestu epopeju ili upravo niz epskih pesama iz Prvog Ustanka Serbianka (Lajpcig, 1827), Troesestarstvo ili Serbske tri miline (Lajpcig, 1837), prvobitan naslov Tri vile ili gracije, apologija kneza Miloša i Drugog ustanka, i Troebratstvo (Beograd, 1844).
Od tih radova Serbianka, Serbijada, kako se prvobitno zvala, dolazi na prvo mesto. „Obožavatelj bogoduhovnenog Omira“, on je hteo da da Ilijadu Prvog Srpskog Ustanka. Mnogo stvari toga herojskog doba on je lično video; kao pisar u Sovjetu bio stalno pored glavnih vojvoda i vođa narodnih, zatim živeći nekoliko godina u Besarabiji sa srpskim emigrantima on je mnogo što-šta zapisivao, i ne misleći da piše spev. U svoj spev, koji je pisao kada je bio u emigraciji, uneo je sav taj obilan istorijski materijal, manje bio pesnik-umetnik a više istoričar-kroničar, koji postavlja za cilj: ,,okrivljenost s nevinog skinuti, rod svoj utješiti…“ U stvari, to nije jedan veliki ep no niz istorijsko-epskih pesama o pojedinim ljudima i događajima iz Ustanka. On često samo suvo i opširno izlaže istorijske događaje. Spev je obilan: mnogo lica, mnogo događaja. U stvari to je u stihove stavljen veliki istorijski materijal.
Pri pisanju Serbianke služio mu je kao uzor s jedne strane veliki klasični ep, a s druge strane Andrija Kačić-Miošić. Kao Kačić on u stihove „u vkusu narodnjem“ slaže istorijske događaje ; od Omira tu je ostao mitološki rečnik. Inače, spev je pun usiljenih i mutnih alegorija, opširnih parafraza, bizarnih ideja, nejasnosti i tamnine, pisan često teško razumljivim jezikom. Knjiga je u opšte nepesnička, teško razumljiva, tako da su joj potrebni naročiti komentari. Zato što je nejasna, dugo vreme mislilo se da je duboka, kao neka knjiga „sa sedam pečata“. Danas, Serbianka uvek mnogo hvaljena a malo čitana, ostaje kao delo ladno, slabo, promašni pokušaj za stvaranje srpskoga epa. Od interesa je kao prvi pokušaj svoje vrste, po obilju nacioionalnoga duha i po mestimičnom ugledanju na narodne pesme, a naročito kao istorijski i biografski materijal za doba Prvog Ustanka.
Dramatičar – Od Milutinovića su ostala dva dramska rada: Dika Crnogorska (Cetinje, 1835) i Tragedija Obilić (Lajpcig,1837). Obilić je jedan od najranijih pokušaja u srpskoj književnosti da se dramatnzuje kosovska tragedija; Dika Crnogorska su dramatizovane glavne epizode crnogorske istorije od Kosova do vladike Danila „trovjeka istorija naroda jednoga°. Milutinovih pišući ove drame nije imao uzora u srpskoj književnosti, niti su mu bili poznati uzori stranih književnosti, i sam je, povodom Dike Crnogorske, priznavao svoje „oskudno s ovakoga načina pisanja Muzama poznanstvo“. Drame su popeđane epizode, sa mnogo fantastičnoga, istorijski netačnoga i tamnoga, i ne samo da nisu za igranje (nikada nisu ni igrane), no nisu ni za čitanje. Njihov značaj je samo književno-istorijski. To su prvi pokušaji drame u srpskoj književnosti, sa motivima iz narodne prošlosti.
Istoričar – Milutinović je po svojoj oskudici ravioteže u duhu i po svom tamnom izlaganju bio najmanje pozvan da radi istoriju. A on je i na tom radio, i bio jedan od prvih istoričara obnovljene Srbije i Crne Gore. Knez Miloš mu je dao titulu istoriografa. On je izdao u Beogradu 1835 delo Istorija Crne Gore od iskona do noviega vremena, Pri pisanju toga dela služno se narodnim predanjima i narodnim pesmama, a i izvesnim pismenim dokumeitima. Kao „istoriograf“ Kneza Miloša napisao js istoriju Drugog Ustanka, pod naslovom Istorija Serbije od početka 1813 do konca 1815 godine (Lajpcig, 1837; drugo izdanje, Beograd 1888). On je živeo u tom dobu, učastvovao i sam tom Ustanku, i ako nije dao sistsmatsku i sigurnu istoriju dao je, kao u Serbianci, niz korisnih podataka kojima su se docnije istoričari i biografi korisno poslužili.
Milutinović je kao istoričar bez spreme i bez ravnoteže u duhu, nevešt u izlaganju, nesiguran kao izvor, i zato jako podložan kontroli. I samo oskudicom u pravim istoričarima može se objasiniti čudna odluka Društva Srpske Slovenosti kada je njemu, 1847 poverilo da izradi plan za pisanje nove srpske istorije.
Skupljač narodiih pesama – Sima Milutiiović je rođen u kraju i živeo u zemlji gde se mnogo i dobro, pevalo, i on je narodne pesme znao još iz detinjstva. Patriot i romantičnog duha, prijatelj Vuka Karadžića on je narodne pesme još više počeo voleti i ceniti. Još 1817 u Vidinu beležio je narodne pesme. U zbirku Nekolike piesnice (Lajpcig, 1826) uneo je i nekoliko narodnih pesama.
Njagov stil – On nije bio vedra glava, i dovoljno je zato čitati njegova čudnjačka pisma i pratiti ga u životu. On vrlo često nije znao šta govori, i sva je verovatnoća da je hotimično govorio zapleteno i mutno da bi davao utisak genijalna čoveka. Stil mu je težak, nejasan, često sasvim nerazumljiv. I ako je dobro znao narodni jezik, pisao je nekim naročitim svojim jezikom. ‘ Kod njega ima dosta arhaizama, znatan broj provincijalizama često vrlo grubih, ali što je najgore on je pust i bez ikakve vlade nad sobom, sam kovao fantastične reči. U njega je skovanih reči tako mnoga, da se ne može čitati bez komentara.
On rečima koje imaju svoj smisao daje smisao koji se njemu svidi: svijest za njega znači griža savesti, a jeza znači jezik. Svemu tome treba dodati: rečenice isprekidane, izlomljene, sažimane, nedovršene, uvrnutu sintaksu, prekinuta izlaganja misli, nevezanost u idejama, krajnju neveštinu u kompoziciji, zloupotrebljavanje mitologije, „bez prikladne ili pače črezumne mitologije grečeske“ .
Ali o ovom najzapletenijem i najnejasnijem srpskom piscu nisu svi savremenici tako mislili. Većina od njih tu njegovu tamninu i zbrkanost shvatali su kao znak dubine, originalnosti i genijalnosti, i u to doba slavili su ljude koji su umeli da tumače pojedina mesta iz Srbianke. Njegoš, koji je sam bio pesnik visoke misli i jakog nadahnuća, pevao mu je:
Đe se silni polet mjeri, među prve ti si, Simo,
Trudno te je i zazreti, kamo li tu proći mirno !
Profesori su se dovijali da budu što dosetljiviji u tumačenju, i Milutinović je kod nas našao svojih komentara kao Dante kod Talijana. Jedan od ranijih kritičara srpskih izveo je celu jednu teoriju da objasni njegov stil: kod njega je „osećanje jače od reči“ .„Simu hoće ponekad osećanje da uguši. On ne može da dođe do reči kad je osećanje na najvišem vrhu, onda obično usahne potok od reči. U nevolji Sima gradi reči, nov jezik ; ali taj jezik slabo ko razume. Simu ubija njegova snaga, poezija mu vene od unutrašnje vatre“. Na stranu činjenicu da ima pesnika koji su imali mnogo više osećanje i snage, pa opet su pisali pravilnim jezikom i razumljivim stilom, ali valja pomenuti da je Milutinović takav isti ne samo kada padne u pesničku ekstazu, no i u običnom, svakidašnjem životu, kada piše poslovna pisma o vrlo prozaičnim stvarima.
To je bio čavek bez ikakve ravnoteže u duhu, pust i pometen, i Vuk Karadžić koji je sa njime drugovao, pisao za nj da je poškrapljen „ludotvarnom vodom“.
Opšti pogled
Sima Milutinović je bio slavljen kao retko ko od srpskih pesnika. Neobavešteni Gete preporučivao je da se Serbianka prevede na nemački. Jan Kolar je Milutinovića i Mickijeviča nazivao ,,dvoma najglavnijim pevcima sadašnjega veka; Mickijevič je njegovog Obuluća stavljao u isti red sa puškinovim Dimitriem. I ne samo da su tako o njemu sudili strani pisci koji nisu znali il slabo znali srpski, iste su pohvale i kod domaćih pisaca. U srpskoj književnosti čuju se samo preterane pohvale: zvali su ga „srpskim Omirom“ i ,,srpskim Osijanom“; Njagoš, koji mu je posvetio Luču mikrokozma, nazvao ga je ,,Divnim pjevcem srpske naodnosti; Branko Radičević mu je pevao : ,,Bog je tebi grom u ruke dao“, Vasa Živković ga je nazvao ,,preuzvišeni Srbin“, Jakov Ignjatović je govorіo: ,,ovako je samo Šekspir pisao“. U vremenu od 1830 do 1850 on je smatran kao najveći pesnik srpski, i istoričari književnosti su mu dali jedno od glavnih mesta u srpskoj književnosti.
Danas Milutinović ne izgleda ono što je nekada izgledao To je pesnik raznostran i plodan, plodniji no iko u njegovom naraštaju, sa izvesnom snagom i zamahom. I svojim životom i svojim izražavanjem on je suvremenicima davao iluziju onoga što se zvalo ,,bogodani pesnik“, Pesnika jednom rečju; i svim svojim bićem i svom svojom poezijom odudarao je od birokrata i crkvenih lica koji su tada jednoliko, svečano i ukrućeno pevali u srpskoj poeziji. Zatim, bilo je kod njega vrlo mnogo rodoljublja, i on je cenjen kao nacionalni pesnik. Ali to je bila slaba i zbunjena glava, nevešt pisac, uvrnut talenat. On se otimao između dva pravca: između klasicizma, za koji nije imao školsku spremu, načitanost obaveštenost i doslednost jednog Mušickog, i između romantizma gde ga je vukao nagon. Nesređena duha, neobuzdane fantazije, mutne glave, u glumačkoj želji da igra ulogu genija začuđava čitaoce, on je u korovu svoje razuzdane fantazije ugušio ono malo cvetova svoga pesničkog talenta.
Izvor: Jovan Skerlić
Priredio G.Katić
