Piše: Tomo Lovreković
Poznata je ona floskula: ko izađe poslednji, nek ugasi svetlo. Glomazan, neodrživ, nestabilan i nejedinstven aparat EU nalazi se negde u toj fazi, pitanje je samo čija će ruka dotaći prekidač.
Možda je zato dobro što nam ne daju da budemo ni u predvorju, iako nas guraju da im uporno zvonimo na vrata, pa da nas na miru mogu ignorisati.
Tonovi koji odskaču od Ode radosti i kvare simfoniju, čuju se iz Budimpešte, Pariza, Rima, Varšave…. I sve su glasniji, sve više nadglašavaju originalnu kompoziciju koja je ionako duboko odstupila od prvobitne namene.
Ideja „Otvorenog Balkana“, što bi neko rekao Evropske unije za sirotinju, naišla je na osude, saplitanja, pretnje. Pa, ipak, preživela je, a kako stvari stoje i zaživeće.
I oni koji su se opirali pod pritiscima, popuštaju. Vide da drugog izlaza nema. Dritan je, recimo, pognuo glavu i rekao „Hoću“. Sve je izvesnije da će tim putem i ostali iz susedstva koji nisu u EU.
Ono što je međutim, još daleko, ali realno – kada novo glomazno, a liberalno tržište oživi, tuda će i oni koji su u EU.
Ponosni Mađari, siromašni Rumuni, Bugari, na kraju i Hrvati podvijenog repa. Svako ko vodi računa o svom suverenitetu između birokratije i tržišta, uslovljavanja i šanse, ucene i prilike, bira ovo drugo.
Proširenje vizionarske slike Aleksandra Vučića, značiće i velike probleme za Brisel – onaj vazalni Brisel koji se raspada iznutra. Taj proces višestruko će se ubrzati.
Hoće li se ostvariti vizija Кralja Aleksandra gde Srbija upravlja evrointegracijskim procesima? Po svoj prilici, a imajući u vidu krizu u Ukrajini, hoće.
I neka će.
Foto: BETA
