Ali kako je već i sam jednom kazao “nagrade nikad ne manjkaju”. I mnogo toga, inače, što ovaj glumački bard izgovori bilo sa filmskog platna, sa TV ekrana, sa pozorišne scene ili u intervjuima se pamti budući da je jedan od onih umetnika koji sto odsto žive svoj poziv.

Toliko da je u ime načela umetnosti znao i da prekine  predstave.

Impresivne je pojave ne samo po gabaritima svoje fizičke građe i autfita čiji je zaštitni znak šešir, nego i načinom na koji govori kada miluje ili grmi svojim glasom polako, gotovo proročki.

Zato ne zaboravljamo njegova razmišljanja o slobodi za koju kaže “da je teži vid života“.

„Stalno ti nasrću na slobodu. Od parkiranja, skraćivanja sedišta u avionu i ostalih banalnih stvari. Kada se ti kao građanin ne buniš protiv toga, pa kako ćeš tek da se buniš protiv oduzimanja duhovnih stvari. Kod nas je sloboda sirovo shvaćena, nije obogaćena duhom, samo je instinktivna“

Božović ne propušta priliku da skrene pažnju i na to kako kao društvo imamo loš odnos prema kulturi, da smo navikli na njeno odsustvo, da za njom gotovo da nemamo potrebe, da se za kulturu ne borimo.

Ponavljaće koliko god treba sramotni procenat, koji se iz budžeta izdvaja za kulturu, a kada ga pitaju da prokomentariše uticaj rijalitija na narod konstatovaće da su „Zadruga“, „Farma“ i „Parovi“ postali „čuveni srpski univerziteti“ na kojima se vaspitava publika.

Prema Božovićevoj oceni ‘Zadruga’ najviše utiče na penzionere s najmanjim penzijama, koji gledajući rijaliti programe projektuju neke svoje neostvarene živote“.

„Penzioneri više gledaju ‘Zadrugu’, nego u svoju penziju“, rekao je proslavljeni srpski glumac, u intervjuu za Betu.

U filmske antologije Božović je ušao kao Zeljo u „Čudu neviđenom“, Đorđe „Žorž“ u Lepoti poroka, Načelnik Maksim u tragikomediji „U ime naroda“, doktor za ljubavne probleme u filmu ‘Čekaj me, ja sigurno neću doći“, Atifaga u filmu „Nož“, Sloba u filmu „Lepa sela lepo gore“ i inspektor Trtović u filmu „Bumerang“.

Ostvario je zapažene uloge i u pozorištu.

Igrao je na scenama svih beogradskih pozorišta, a u periodu od 1984. do 1994. bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu.

Posle 25 godina se vratio u ovo pozorište ulogom Ahmeda u predstavi „Hasanaginica”, a najpoznatiji je po svojim monodramama, „Reče mi jedan čovek“, „Ćeraćemo se još“ i „Kad budem mlađi“, koje izvodi po tekstovima Matije Bećkovića.

Petar Božović rođen je 22. maja 1946. godine u Zemunu, ali je dugo verovao da je datum njegovog rođenja 25. maj, kada i Titov.

U to ga je ubedila tetka, koja ga je podigla, i čijom neopreznošću je Božović iz đačke knjižice doznao stvarni datum svog rođenja, te se zbog ove novootrkivene činjenice, kako je pričao silno napatio.

Majka mu je rano umrla, otac je bio zatvorenik na Golom otoku, pa su on i brat deo detinjstva proveli zajedno u sirotištu.

Petra će nešto kasnije prihvatiti tetka Vida iz Kolašina gde će steći, kako je pričao, obuku za život.

“Otišao sam u kuću visoke tradicije i vaspitanja, kod moje ujčevine. Tetka Vida je bila čovek, žena, bič božji i njoj dugujem sve u životu. S takvim vaspitanjem, kad sam došao u Beograd nisam mogao da potonem uprkos mogućnostima koje su mi se nudile. Govorila mi je: “Ne kradi, ne laži, ne špijaj”. Kada je neko zadojen takvim vaspitanjem onda lakše podnosi spoljni svet, mada ga svaka trenutna nepravda ranjava”, ispričao je Božović u jednom od svojih intervjua.

Pre nego što je upisao glumu, koju je završio u klasi profesora Predraga Bajčetića na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu studirao je italijanski jezik.

Božović je vlasnik najprestižnijih nagrada i priznanja, među kojima su: Nagrada Pavle Vuisić za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu, Zlatni pečat za izuzetan doprinos filmskoj umetnosti, dve Sterijine nagrade. Godine 2020, dobio je Dobričin prsten, koja se dodeljuje vrhunskim glumcima za životno delo. Na festivalu Kustendorf mu je 2022. dodeljena nagrada „Drvo života“ za buduće filmove.

Ima sina Draška i unuke.

Veliki je hedonista, boem i vlasnik izrazitog smisla za humor.