Piše: TomoLovreković
Gotovo nijedan ozbiljan analitičar ne shvata sukob u Gazi kao lokalno žarište, ili kao prolaznu etapu u inače višedecenijski napetim odnosima prožetim čestim puškaranjima.
Da će ovaj put bili malo “žešće”, moglo se uočiti već po prvim reakcijama onih aktera koji naizgled nisu direktni – Amerika je već ušla u suptilnu militarnu intervenciju, štiteći po svaku cenu svoju nezvaničnu pedeset i prvu državu, ali reakcija nije izostala ni sa druge strane.
Muslimanski svet, predvođen Iranom i Libanom nedvosmisleno je stao na stranu Hamasa, a prikriveno će to učiniti i Arabija čije je udaljavanje od SAD-a uprkos nekim pozitivnim koracima u prošlosti sve izvesnije i sve izraženije. Putin, koji je ruku na srce upozoravao, sada se naslađuje, što jer Zapad ima problem u svom dvorištu i to u najosetljivijem reonu, što jer se težište pažnje pomera sa ukrajinskog fronta.
Tuča u Njujorku koju su započele palestinske izbeglice, čini se, samo je uvod u pakao koji veoma lako može uslediti i čini se sve izvesnijim – u nemogućnosti da se frontalno sukobe i sa samim Izraelom, ali i sa njegovim pokroviteljima sa zapadnim predznakom, okrenuće se gerilskim i terorističkim akcijama, ili makar to deluje kao realna mogućnost.
U ovom kontekstu treba osim tradicionalnog fanatizma radikalnih islamista, uzeti u obzir još jednu činjenicu – da je njihovo populaciono prisustvo danas mnogo izraženije u Berlinu ili Londonu nego pre dve ili tri decenije, kao i da je recimo Pariz potpuno islamizovan, kao i neke druge zapadnoevropske prestonice.
Ne treba naravno zanemariti ni migratorne talase, koji su u potpunosti promenili demografsku sliku najvećeg dela Evrope. Čini se da nije pitanje hoće li te države početi da gore, a nevini stradaju, već kada će i u kolikom obimu – a analitičari su ubeđeni da će obim biti veći nego ikada. Sve se to događa u vreme kada je Evropa iscrpljena recesijom i besmisleno ogromnom pomoći ratu do poslednjeg Ukrajinca, po nalogu preko okeana.
Da je reč o globalnom sukobu, koji se na neki način dotiče i nas, pokazuje i naizgled bizarna sitnica: fudbalskoj reprezentaciji Izraela biće zabranjeno da nastupa na domaćem terenu zbog krize, ali se njihov savez oglasio sa saopštenjem oko drugog problema – naime, jedna od preostalih utakmica im je gostovanje u Prištini takozvanom Kosovu, što oni odbijaju jer “ne žele da nastupaju u sredini gde se masovno podržava Hamas i agresija”.
Iz tog konteksta, može se čitati i politički – a to je da je kvazidržavna tvorevina koju je stvorio Zapad, veoma mogući regrutni centar za terorističke akcije protiv Zapada. Uprkos prisustvu KFOR-a koji se u većini slučajeva pokazao nemoćan ili nezainteresovan, ne treba zaboraviti da Kosovo obiluje velikim količinama nelegalnog oružja, brojnim ratnim veteranima i fundamentalistima najgore vrste.
Možda će se vizura prema Srbiji, koja za sada savršeno balansira u globalnim sukobima zahvaljujući predsedniku Vučiću, ali i zaštitnički stav Zapada prema “Kosovu” napokon promeniti, kada Kosovari počnu da se raznose po Briselu, delegiraju Kalašnjikove po Parizu ili ubijaju po Londonu u svetom im ratu?
