Piše: Dušan Stojković, mladi pesnik
Mladi pesnici se često susreću sa određenim izazovima i preprekama kada je u pitanju komunikacija i interakcija sa starijim generacijama pesnika.
,,Što stariji – to iskusniji” stoji kao neki ofucani kaput, star kao i snovi starijih generacija. Tumaraju u svom crno-belom svetu, sa crno-belim televizorima, sa muzikom iz šezdesetih, sa poezijom velikana i neće dati nikom da skrnavi ono ,,nešto” i to je legitimno, ali u svakoj bašti postoji korov. U ovom slučaju među korovom – tražimo cvet. Ružu, orhideju, ljiljan, potpuno je svejedno, samo da zamiriše i doda svetu malo boje, osećaja svežine i entuzijazma. Čast retkim izuzecima koji su poput dragocenih prastarih fosila u današnje vreme. Međutim, na ovim prostorima ljudi jednostavno vole da stoje u mestu i gledaju pravo, kao da ste im stavili oglav. Tapkajući u mestu, bez ijednog koraka napred. Naravno, sa tog mesta, iz tog ugla, pričaće o starim dobrim vremenima, kako je sve bilo bolje, lepše, kako je sve bilo puno ljubavi, kako su bili puni mladosti i plesali život kroz život. Ići će okolo deleći savete i želeći da kroz mlađe generacije žive svoje neispunjene snove.
Zaboraviće, naravno, da više nisu u cvetu mladosti, da iz te mladosti nisu naučili skoro ništa, već sada troše svoje dragocene stare dane u pokušaju pronalaženja sebe. Živeli su u doba bratstva i jedinstva, pa su se tako lako i sjedinili u borbi protiv ,,Mladih umetnika kulture”, ali na suptilan način, ogovarajući i podmetajući nogu mladima, koji za razliku od njih imaju hrabrosti da ustanu i kažu: ,,Da, to sam ja!”
Ti ,,Mladi umetnici kulture” neretko će se naći na stubu srama, pred zatvorenim vratima, sa raznim osudama i predrasudama, pod lažnim izgovorim da to ,,njihovo” nije umetnost. Razumljivo, lakše im je kritikovati nego pokušati da shvate umetnost ovih mladih ljudi.
,,Mladi umetnici kulture” neće naići na pruženu ruku ili vetar u leđa, jer ,,pesnici od penzije” su puni predrasuda, zavisti i zlobe, što ih odvodi na drugu stranu – daleko od pesnika, dokazujući da su zakazali i kao ljudi. Ja, kao osrednje piskaralo, sa poezijom ispod noktiju, sa poezijom u oku, sa poezijom ispod kože, često smem da pustim Poeziju iz sebe da progovori i istrese svoj bes, pa samim tim možete čuti, vi koji sebe nazivate pesnicima, kako je vaša poezija loša, bledunjava, dosadna, aljkava, ali…ko sam ja da išta govorim kada vas bratstvo i jedinstvo uzdiže, zar smem da govorim, mislim? Ja ovako mlad, mi ovako mladi, kako nas nije stid, gde je tu poštovanje? Svi mi mladi, tražeći savete i sugestije od starijih,očekivali smo vetar u leđa i podršku, a ne ohole rezače mladih krila.
MUK. Tišina.
Poezija je duša. ,,Poezija je zdravlje”, kako kaže Ipolit Ten. Poezija je lek. Njoj nije neophodna forma, pogotovo ako u toj formi izgubi dušu, ako izgubi sebe.
,,Mladi umetnici kulture” su pronašli sebe na vreme. Nevini, sa sladunjavim strahom kao pre prvog puta, čisti, pod suncem nalaze svoje mesto i hrabro se bore za njega. Trude se da tradiciju čuvaju, ali i unaprede, da idu u korak s vremenom ne zaboravljajući šta je istinski važno.Godine nisu merilo znanja, iskustva, hrabrosti, ali jesu merilo zavisti, ljubomore, sujete – u svetu poezije.
I naravno, sa mnom se neće složiti nijedan pesnik ili onaj koji sebe tako samo naziva.
Pravih pesnika u današnje vreme ima uistinu malo. Iza pregršt maski i balskih odora kriju se pokvarene jabuke koje svojom truleži žele da zaraze i ostale.
