Priredili: Akademik SANU Časlav Ocić
Vladan Dinić, glavni urednik „Svedoka“
# Austrijski interesi zahtevaju, prema austrijskom shvatanju, da Srbija ne izađe na Jadransko More. Posledica toga biće, da se „istočno pitanje“ ne skine s dnevnog reda, — neko vreme oružje će mirovati, pa će zatim buknuti borba užasnija no pređe. Tamen usque recurret (Nikada čovek nije pobedio prirodu). Austrijska politika vodi do posledica, koje su, u mnogome pogledu, interesima našim, interesima neaustrijskim, neposredno protivne. Mi hoćemo slobodu, red, kulturu, zadovoljan mir — a dosadašnja politika Austrije vodi od negacije do negacije, Austrija radi protivu moćnog položaja Rusije i goni balkanske narode, kojima ne može da ovlada, u krilo Rusije.
Doktor prava, Nemac Friedrich Karl Neubecker: Ko hoće da ima širi vidik neka se ispne pa brdo, ko hoće da pozna istoriju nek se otme od sadašnjice
Ugledni doktor prava, Nemac Fridrih Karl Nojbeker (Friedrich Karl Neubecker, Roderbah 26.juna 1872 – Hajdelberg 31. decembra 1923.) posle Balkanskih ratova i u praskozorju Prvog svetskog rata u časopisu Beiblatt der National-Zeitung zu 9 11, od 1913. god) u briljantnoj geo-strateško-političkoj analizi -s pogledon na Balkan – objasnio politiku interesa velikih sila na slobodarske ideje „malih naroda“, pravo na samostalnost i pokazao da u političkim nadmetanjima osim GOLOG INTERESA ne postoji ništa dugo i da je politika interesa ono što diktira poteze velikih sila i država…
Možda bi ovaj briljantni tekst-analiza dr Nojbekera, star vek i deceniju pride, mogao „usijanim glavama“ da posluži da se sve posmatra – kako jeste, a ne kako bi mi to želeli i da se setimo pravila „kad se slonovi tuku, miševi se sklanjaju daleko…“
ili, ko hoće da ima širi vidik neka se ispne pa brdo, ko hoće da pozna istoriju nek se otme od sadašnjice.
* * * * * * * * * * *
„…Naše doba je svedok silne borbe, koja je zadivila Evropu. Činilo se kao da je zemljotres iznenada uzdrmao zemlju. Pa šta se uistinu dogodilo? Nova jedna oluja zahvatila je staru, trošnu, tvrđavu.
Turci odlaze kako su i došli. Mačem su osvojili, mačem su držali od mača će i propasti. Teški turski jaram, koji je stolećima pritiskivao potlačene narode, sad treba da se slomi i zauvek zbaci. Potlačeni su se udružili i sjedinjenim snagama prognali su vekovnog neprijatelja iz zemalja svojih predaka.
Još se pojedina utvrđena mesta drže pod komandantima, kojima se mora najveće priznanje odati. Ali šta to znači? Bez pomoći spolja mora svaka tvrđava da padne, a pre a posle. Turci još drže Carigrad. Bio je poslednji, koji su osvojili, pošto su pokorili celo Balkansko Poluostrvo. On je i poslednji, koji još drže. Oni dakle silaze kao što su se i ispeli. Treba li mi, koji nismo Turci, no Evropljani, da se tome radujemo ili da žalimo! Ja mislim da nam je najpre potrebno uverenje, da na stvari treba trezveno gledati. Za tim imamo da želimo da se u zemljama, opustošenim i vekovima zlostavljanim, zavede red i da se radujemo što će sveži i krepki narodi prokrčiti put kulturnom razvitku. Mi treba da se radujemo? Ko „mi“? I zašto da se „radujemo“?
Mi — to su nepristrasni posmatračn drame, koji za sebe ništa ne očekuju, ne žele i ne strahuju, koji jedino posmatraju rat za oslobođenje kao veliku n uzvišenu borbu za najviše ciljeve jednoga naroda — slobodu i nezavisnost. Mi Nemci baš treba to najbolje da razumemo, jer smo takvu borbu tu nedavno vodili. Sve to, u živim i svežim uspomenama, još kuca u našim srcima. Narodi se bore za slobodu i čast — to je bio i s nama slučaj. Neobično su brzo pobedili, baš kao i mi.
Da, mogli bismo se radovati kada bi toku rata odgovaralo zaključenje mira, kada bi zaključeni mir praćen bio opštim odobravanjem. Ali je naša radost s izvesnom ogradom.
U Londonu se sada sastali delegati da većaju o zaključenju mira, a sem toga i ambasadori velikih sila drže tamo svoje sednice.
Tu se čovek još ne može — ne, tu se već više ne može radovati, kao što bi se mogao radovati kad bi bio samo nesebičan posmatrač jedne junačke drame, i kad bi najzad „istočno pitanje“ rešeno bilo, te se jednom i Evropa i balkanski narodi smirili.
Turci žele da zaključe mir sa svojim protivnicima, a (balkanski, nap. prir.) saveznici (Srbi, Bugari …, nap. prir.) hoće da ih prinude na mir koji odgovara ratu i njihovim snagama. Ne dobiju li oni sada ono što žele, onda rat još nije postigao svoj krajnji cilj. Bez Jedrena Bugarska neće da zaključi mir.
U ostalom saveznici zahtevaju ustupanje osvojenih oblasti kao zajedničku stvar, što je na svaki način jedna pametna mera. Kako će ih opet oni docnije među sobom podeliti, to je njihova stvar. To neće biti baš tako lako, ali ni odveć teško. Simpatičia mudrost do sada je stvorila balkanski savez, stavila ga u čudesnu akciju i valjda će i dalje uraditi da se održi i razvije, saveznim narodima osigura njihovu slobodu i stvori potreban im položaj Sile. Neka bi ratni savez obrazovao čvrstu osnovicu za trajni savez i u doba mira među balkanskim narodima, podrazumevajući tu i Rumuniju.
Oni sada žele da zaključe mir. Ali ako Turci ne pristanu na takav mir pribeći će se ponovo oružju, i za Turke nastupiće tada opasnost da izgube sve. Saveznički delegati ne treba ni da pomišljaju na ratnu odštetu već na zemlju, zemlju i opet zemlju. Zemljama bogati pobedioci, imajući privrednu budućnost, dobiće novaca koliko hoće. Među osvojene oblasti dolazi i oblast na Adriji, Albanija. O tome su ambasadori u Londonu imali opširno da razgovaraju. I njihova mišljenja imaće uticaja na zaključenje mira.
Potrebno je da bacimo jedan pogled i na važnost događaja na Balkanu za nebalkanske države. Tugaljivo n teško pitanje, koje treba raspravljati s trezvenom jasnoćom. Rumuniju izdvajam. Ostaje najpre Austrija.
Kada je rat izbio izjavile su Velike Sile da se status quo ni u kom slučaju ne može menjati. Ovu su izjavu događaji pretekli munjevitom brzinom. Stvoren je novi status, koji još i sada čeka na priznanje. Kad se uvidelo da od status quo-a nema ništa, lozinka je trebala da bude: pustite ih neka rade šta hoće, mi izjavljujemo da smo nezainteresovani. Ali Austrija nije htela na to da pristane. Tada opet svi postadoše neobično zainteresovani, i Evropa se još nalazi u nervnoj uzbuđenosti.
Da bismo mogli odrediti svoje interese u ovim događajima, moraćemo Austriju odvojeno od Nemačke da posmatramo. Na prvom mestu potrebno je da stvar kao neutralni razmotrimo, i da obe strane saslušamo postupajući pritom kao svaki sudija u sporovima.
Austrija je odavno važila kao „zainteresovana” — mislilo se uopšte na njen slobodan pristup Jegejskom Moru, pa Solun kao austrijsko pristanište. Sada je s tim svršeno, jer ma kakva se odluka donela o Solunu, Austrija je isključena. Na taj način je za Austriju izgubio važnost i Novopazarski Sandžak. Bez Soluna on bi bio ćorsokak.
Obe srpske države prodreše do Adrije ali se tome usprotivi Austrija. U štampi austrijskoj i nemačkoj otvori se žestoka kampanja protivu Srbije. Sa Srbijom se postupilo u pravom smislu grubijanski.
Prebacivape su joj svireposti protivu Arnauta i najgrublje povrede međunarodnog prava u slučaju s konzulom Prohaskom, i izgledalo je kao da se ovde ima posla s pojavama grandomanije i sličnim duševnim poremećajima. Utvrđeno je da je bilo svireposti protivu Arnauta. Sa srpske strane to je drugče predstavljeno. Neka je bilo svireposti. Ali se one mogu shvatiti kao odgovor na držanje Arnauta. Ali naposletku to su pitanja sekundarnog zpačaja. Slučaj konsula Prohaske faktima je objašnjen. Utvrđeno js da se u tome strahovito preteralo. Parturius montes (Tresla se gora rodio se miš), rekao je o tome jedan nemački list.
Ostaje sada „ludilo veličine“. Fakat je da su Srbi u severnoj polovini Albanije osvojili sve do Jadranskog Mora. To nije nikakvo ludilo veličine već svež fakat. Oni stvarno imaju u svojoj vlasti tu oblast, mada ja ova formalno još turska, neprijateljska zemlja. Od Austrije Srbi ne traže ništa. Oni su u svoje vreme pristali da im se otmu etničke srpske pokrajine: Bosna i Hercegovina, i sada traže naknadu na turskom zemljištu. Ko nepristrasno ovo ceni, taj u tome neće naći bezumlja. Austriji može biti neprijatno što se snažnija srpska država brani od zamke, što teži slobodnome moru, da sama postane slobodna.
To su dakle sukobi interesa, koji se imaju izravnati.
Sukobi interesa izravnavaju se kompromisima. Takav jedan kompromis iskrsao je i ovde: Albanija kao država za sebe. Koji će obim ova država imati naročito je pitanje. Svakako će ona obuhvatiti dosadašnju tursku obalu Adrije.
Govorilo se o austrijsko-italijanskom protektoratu. To je prema pobedilačkim balkanskim narodima neobičan zahtev. Zar su oni prolili potoke krvi da izgnaju vekovnog neprijatelja, pa sad da dopuste da im se zabode nož u srce? Ali su neobično ozbiljni izgledi i za Austriju i za Italiju. Communio est mater rixarum! (Suvlasništvo je majka svađe). I Šlezvig Holštajn bio je nekada kondominijum!
Da bi se izbegle sve ove eventualnosti jedan austrijski publicista izneo je u jednom nemačkom listu, nedavno, predlog da Albanija ostane Turska. To bi stvarno bolje bilo no austrijsko-italijanski protektorat — ali je jasno kuda vodi ovaj put; potučena Turska treba da zadrži jedan deo svoje evropske oblasti, samo da se ne bi došlo do konačnog rešenja. Izbačena od (balkanskih, nap. prir.) saveznika, treba Velike Sile i dalje da je zadrže u Evropi.
*
Srbija ne treba — prema principu nacionaliteta — da dobije albansku teritoriju; ali može trgovačko pristanište s prolazom kroz albansku državnu teritoriju. Kako je to zamršeno!
Opšte je uverenje da je izlazak na Jadransko more životno pitanje Srbije. Stoga bar treba to uprostiti i učiniti mogućim, a Austrija bi se mogla s tim izmiriti. Ali s pravom može upitati: da li se austrijski interesi, u ovom dosadašnjem pravcu, mogu sačuvati? Austrijski „interesi“, koji su to? Pozitivno uzevši — to su trgovinski interes. Da li se pak ovi stezanjem krvotoka pomažu — pitanje je sasvim opravdano. Time se nećemo dalje baviti. Negativno uzevši — ne želi se snažna srpska država, koja će kao magnet privlačitp austrijske Slovene. Ovo je odista tugaljivo pitanje za Habzburšku Monarhiju. Moglo bi se uzeti da se željeni cilj može postići politikom silnog pritiska nad Srbijom. Ali i to je pod pitanjem, jer je sasvim sigurio da će se Srbija teritorijalnim proširenjem i savezom s Bugarima znatno osnažiti. I tada će Srbija baš od Jugozapada i mora odvojena, gledati na Srbe u Austriji. Drukčije stoji opet sa zemljom, koja bi bila zadovoljena. Srbija s jednim delom Albanije i morskom obalom ne može još biti pomorska sila — za to treba još mnogo šta — ali ona se ne bi osećala pritešnjena, imala bi mogućnosti za ekonomsko razvijanje i za dugo vreme polje rada. Ona bi težila jugu i Zapadu. Zadovoljena i lepo predusretana, Srbija ne bi nikako bila neprijatan sused. Ali?
Mi smo Austriju posmatrali samu za sebe, okrenimo se sada Nemačkoj. Ovde moramo oštro odvojiti — vlastite naše interese bez obzira na savez i položaj naš s gledišta saveza. Prvo je od pitanja: da li Nemačka ima kakvog interesa protivu novog regulisanja stvari na Balkanu? S koga god bilo gledišta — isključeno je da Tursku Nemačka sredstvima sile treba da pomaže. Status quo je na svagda svršio. Balkanski narodi stupaju pa mesto Turske, i to baš za sreću jezgra turske države: Ukazuje se bogato zemljište plodonosno u budućnosti. To je polje za nemačku delatnost, za industriju, trgovinu, tehniku, nauku. Za to nam treba poverenje i naklonost balkanskih paroda; dalje je potrebno imati slobodan prolaz uvoza i izvoza. Što nama treba, to je što veća sloboda mladih država, što je moguće čvršći definitivni mir, zadovoljenje ratnim osvojenjima, da bi time slobodno bilo polje za velika dela mira i kulture. Što se brže bude s Turskom u Evropi svršilo, što lakši bude bio pristup morem i suvim k zemljama, koje se sada otvaraju, utoliko je bolje za kulturni rad i njegove nosioce. To važi za sve sile pa i za Nemačku.
Ovo važi za sve — pa prvi pogled i po opštem mišljenju — sem Austrije. Ova država dopušta da se Srbija proširi, ali ne i da se oslobodi, da uništi faktički mopopol, koji sada Austrija ima, usled zatvorenog položaja Srbije. Govori se istina da se Srbiji stavi na raspolaganje jedno izlazno pristanište, bilo na teritoriji buduće Albanije bilo na austrijskoj teritoriji Bosne i Hercegovine. To izgleda blagonaklono, gotovo prijateljski, ali je u stvari prikrivanje trajne privredne zavisnosti, jer bi Austrija tada bila uvek u stanju, da s ovog ili onog razloga, na osnovu prava suvereniteta, zatvori Srbiji ovaj pristup na more — kršeći možda i dužne obaveze svoje. Treći bi mogli samo s dopuštenjem austrijskim da dobiju pristup s Jadranskog Mora u balkanske zemlje, te bi naš ceo saobraćaj s uskoro naprednim Jugo-Istokom bio vezan za dopuštenje Austrije ili njenog štićenika, albanske države. Pitanje je, pak, da li bi austrijska industrija ili drugi zainteresovan, bez zavisti, hteli napraviti mesta i svom, savezu vernom, konkurentu? Srbija kao politički slobodna a zatvorena zemlja, u privrednoj zavisnosti od Austrije, nije ni za kog — izuzevši Austriju — prijatna pojava, pa ni za Nemačku. Carinska unija između Srbije i Austrije stvorila bi privredno još nepovoljniji položaj za druge.
Bacimo sada pogled pa položaj Nemačke s gledišta saveza s Austro-Ugarskom. Mi imamo savez, ma kako se mislilo — to je savez. Govori se o savezničkoj vernosti — to je nešto po sebi sasvim razumljivo, i tu ne treba nikakvog poziranja. Tu je Nemačka verna i savezu i sebi — kad drži savez dokle zahtevaju savezničke dužnosti. Dokle one idu, to je naročito pitanje. Pri interpretaciji ne treba biti tesnogrud.
Pa opet to je samo savez za odbranu. Ako bi bio nešto više — mi bismo zavisili od Austrije, savez bi bio nešto gore od državno-pravnog saveza. Kod takvog saveza Austrija bi prosto s nama mogla raspolagati isključivo radi svojih ciljeva. Kod državno-pravnog saveza jedna centralna instanca bi donosila odluke.
Mi smo zaključili savez da bismo načiniln Austriju snažnom, i da bismo u njenom društvu i mi jači bili. Savezi se zaključuju iz egoizma, radi sebe samog — saveznik je sredstvo da bismo jači bili. Saveznik se želi i zamišlja kao sredstvo; da li je opet on to, iskustvo ima da pokaže. Austrija je za nas sredstvo, mi smo za Austriju. Ali ovo dvostrano, obavezno za obe strane, određivanje cilja važi samo ukoliko se interesi poklapaju, ili bar ne protivureče. Uostalom svaki član saveza mora svoje vlastite interese samostalno da čuva.
Ako Austrija gleda svoje vlastite interese, to ih mora ona sama zastupiti i sama nositi za to odgovornost. Nije u našem interesu, s gledišta svetske politike, da Austrija uzimlje u račun kao bazu svojih operacija savez s Nemačkom i ističe ga prema trećem. To je preopterećivanje saveza.
Uzmimo, da smo prema savezu dužni priteći Austriji u pomoć. Dokle? Radi čega? Austrijski interesi zahtevaju, prema austrijskom shvatanju, da Srbija ne izađe na Jadransko More. Posledica toga biće, da se „istočno pitanje“ ne skine s dnevnog reda, — neko vreme oružje će mirovati, pa će zatim buknuti borba užasnija no pređe. Tamen usque recurret (Nikada čovek nije pobedio prirodu). Austrijska politika vodi do posledica, koje su, u mnogome pogledu, interesima našim, interesima neaustrijskim, neposredno protivne. Mi hoćemo slobodu, red, kulturu, zadovoljan mir — a dosadašnja politika Austrije vodi od negacije do negacije, Austrija radi protivu moćnog položaja Rusije i goni balkanske narode, kojima ne može da ovlada, u krilo Rusije.
Da li ovo u stvari odgovara interesima same Austrije? Uzmimo da je Austrija tog mišljenja. Da li je onda austrijsko shvatanje austrijskih interesa merodavno za naše shvatanje austrijskih interesa i naše savezničke dužnosti? I ako je, da li moramo mi svoje vlastite interese interesima austrijskim da potčinimo, i svoju snagu da angažujemo za ciljeve koji s našim interesima kolidiraju?…“
