Piše: Luka Mičeta
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je inaugurisao promenu paradigme u odnosu prema Jasenovcu kao simbolu genocida nad Srbima u NDH, želeći da Jasenovac vrati na ono mesto koje mu pripada u sećanju srpskog naroda, bez ikakvih ideoloških natruha i političkog inženjeringa. Da sa najvišeg mesta oda poštu stradalim sunarodnicima u genocidu. Kao predsednik Srbije.
Ništa manje i ništa više od onoga što je rekao papa Jovan Pavle II povodom četrdesete godišnjice od završetka Drugog svetskog rata: “Ne treba zaboraviti! Nema budućnosti bez sećanja! Nema mira bez sećanja!“
Izazov na koji država Hrvatska nije demokratski, civilizacijski odgovorila čime je potvrdila ispravnost odluke predsednika Srbije.
A kako je došlo do toga?
Pravoslavlje pored osnovne verske dimenzije karakteriše i nacionalna, opšte društvena, rečju politička dimenzija na koju su, prevashodno, u različitim istorijskim konstelacijama, Rimokatolička crkva u Hrvatskoj, Vatikan i napose NDH determinisali svoj odnos. Pravoslavlje i SPC su u NDH tretirani isključivo kao politički instrument Srba o čemu nedvosmisleno svedoče reči Ante Pavelića, tog „katoličkog državnika“ kako ga je nazvao papa Pije XII, a koje je zabeležio zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac u svom dnevniku pod datumom 17. april 1941. godine. Prilikom susreta sa Poglavnikom Stepinac svedoči da mu je Ante Pavelić rekao „da neće biti tolerantan prema srpsko-pravoslavnoj crkvi, jer to za njega nije crkva nego politička organizacija“.
Realizacija te namere se može pratiti u potonjim diplomatsko-političkim relacijama između Vatikana i NDH, kao i njihovom sinhronom odnosu prema SPC i Srbima.
Bliski odnosi hrvatskih katoličkih sveštenika sa ustaškom emigracijom nisu bili nikakva tajna ni pre uspostave NDH. Snažnu etnifikaciju politike ali ni malo manje i politizaciju, fašizaciju etničkog po uspostavi NDH pratila je ekstremna rekatolizacija nacionalnog identiteta i nacionalne, ustaške politike. Kako je konstaovala bugarska istoričarka Irina Ljubomirova „katolicizam (je) sastavnica ustaškog nacionalizma“. Upravo sve ono za šta su optuživali pravoslavlje i SPC.
Kao ilustraciju dovoljno je navesti jedan primer na koji je ukazao hrvatski publicista Josip Horvat u knjizi “Živjeti u Hrvatskoj (zapisci iz nepovrata, 1900-1941)”. Naime Horvat piše da je Nikola Mirošević Sorgo, ambasador kraljevine Jugoslavije u Vatikanu prilikom posete papi Piju XII i državnom sekretaru kardinalu Luiđiju Maljoneu, krajem aprila 1940. godine, protestovao protiv povezivanja katoličkih sveštenika sa ustaškim separatističkim i terorističkim pokretom na čijem je čelu bio Ante Pavelić.
Danas, više nema spora da su u Vatikanu ključni kardinali bili upoznati sa genocidom nad Srbima u NDH kao i njihovom nasilnom pokatoličavanju.
U nastojanju Nezavisne države Hrvatske da je Vatikan prizna i de iure kao i o genocidu nad Srbima i njihovom pokatoličavanju, od izuzetne su važnosti izveštaji dvojice ustaških diplomata Nikole Rušinovića i Ervina Lobkovica, ministru inostranih poslova NDH Mladenu Lorkoviću u kojima oni iznose stavove i mišljenja najuticajnijih kardinala u Vatikanu, naročito francuskog kardinala Ežena Tiserana koji je bio Secretarius Sacrae Congregationis pro Ecclesia Orientali, kongregacije kojoj je, zbog njene važnosti, predsedavao sam papa.
Kako bi potpomogao da Vatikan i de iure prizna NDH zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je 7. juna 1941. godine otputovao u Rim (Stepinac je tri puta tokom rata boravio u Vatikanu) kada je i primljen u audijenciju kod pape Pija XII koji mu obećava da će u NDH poslati svog legata. Pije XII je ubrzo, 13. juna 1941. godine, imenovao opata Ramira Markonea, za apostolskog izaslanika kod hrvatskog biskupata.
PAPA PIJE XII
Nepuna četiri meseca nakon uspostave NDH, 3. avgusta 1941. godine, u Zagreb stiže montekasinski benediktanac opat Ramiro Markone sa sekretarom Đuzepeom Masućijem. Stepinac beleži u svom dnevniku: „Time je Sveta Stolica ’de facto’ priznala Nezavisnu državu Hrvatsku ali je ’de iure’ još nije priznala“. Dva dana kasnije primio ih je Ante Pavelić. Vlasti NDH se prema Markoneu odnose kao prema “pravom diplomatskom predstavniku iako to on nije bio”. Kakav je bio odnos papinih prelata prema NDH najbolje svedoči, pored ostalog, rečenica Đuzepe Masućija koju je on napisao u svojoj knjizi-dnevniku “Misija u Hrvatskoj: dnevnik od 1. kolovoza 1941. do 28. ožujka 1946”, objavljena prvi put u Madridu 1967. godine. Masući u toj knjizi, posle posete Jasenovcu, svedoči: „Koncentracioni logor u Jasenovcu nije tako strašan“. Tome u prilog idu i reči Krunoslava Draganovića “svećenika, povjesničara i političara” (krajem avgusta 1943. godine “pridijeljen je hrvatskom predstavništvu pri Svetoj Stolici”) da papin legat opat Markone “nije prema Paveliću zauzeo jedan jasan ili da kažem protivnički ili neprijateljski stav”. To kaže Draganović koji je “uz znanje Vatikana osobnim zalaganjem, tisućama Hrvata (a medu njima i… A. Paveliću, kojem pribavlja putovnicu)” omogućio “spašavanje života, te odlazak u nova boravišta” kako ga, pored ostalog predstavlja knjiga “Tko je tko u NDH”.
Hrvatski istoričar Ante Delić je utvrdio da “Stepinčeva ratna izvješća Sv. Stolici nisu bila nepovoljna za samog Pavelića, a prema dosadašnjim istraživanjima isto bi se moglo reći i za izvješća opata Marconea. Nema sumnje da je njihovo mišljenje bilo jedno od najrelevantnijih za Sv. Stolicu”.
Pavelić između papinog legata opata Markonea i njegovog sekretara Masućija u Novim Dvorima u Zagrebu
Ubrzo posle dolaska papinog legata opata Markonea, Pavelić, septembra meseca 1941. godine, u Rim šalje Kerubina Šegvića “istaknutoga katoličkog svećenika” koji će u toj misiji ostati od 7. do 24 septembra. Da su već tada znali u Vatikanu ko su i šta rade ustaše svedoči upravo Šegvićeva knjiga “U prvim mjesecima stvaranja NDH – Moje poslanje u Italiji”. Opisujući razgovor sa kardinalom Đovanijem Batistom Montinijem (potonjim papom Pavlom VI) tada zamenikom kardinala Luiđija Maljonea, državnog sekretara Vatikana, Šegvić veli da ga je kardinal Montini “slušao pozorno” a onda, bez šire eksplikacije, ustaški diplomata dodaje: “Klevete su [o NDH] doprle i do Vatikana”. Šegvić navodi i da je tih dana u Rimu razgovarao i sa Martinom Bohmom glavnim urednikom lista “Oservatore romano”, poluzvaničnim glasilom Vatikana. Opisujući tok tog razgovora – samo šest meseci od uspostave NDH – Šegvić zapisuje rečenicu: “Prikazuju nas kao čopor barbara i ljudoždera”.
Gotovo istodobno pored Kerubina Šegvića Ante Pavelić u Vatikan šalje kao „izvanrednog opunomoćenika“ dr Nikolu Rušinovića, za savetnika pri poslanstva NDH u Rimu, “te predstavnikom pri Svetoj Stolici” koji će na tom mestu ostati do juna 1942. godine kada ga u julu zamenjuje knez Ervin Lobkovic “austrougarski konjički časnik” (do 1940. godine čehoslovački državljanin a potom jugoslavenski) koji nije znao ni hrvatski jezik. Međutim, kao papin tajni komornik Lobkovic je imao prava kao i diplomate u punom kapacitetu. Na toj dužnosti ostaje do kapitulacije Italije septembra 1943. godine.
Andrija Artuković, Đusepe Ramiro Markone i Alojzije Stepinac za vreme NDH
Rušinović piše Lorkoviću 26. februara 1942. godine o susretu sa kardinalom Maljoneom i kaže da je oko pokatoličavanja naglasio kardinalu “da je hrvatska vlada to prepustila crkvi, a crkva je bila potpuno slobodna u tome, što mi je i sam preuzvišeni Stepinac potvrdio pred moj odlazak u Rim, izjavivši da ih je mogao prevesti 400.000 a nije nego tek 100.000 jer ih nije htio primati bez temeljite priprave, pošto je pravoslavni elemenat tako zaostao, da ne zna ni za najbitnija načela svete Vjere”.
Dakle ni nepunu godinu dana od uspostavljanja NDH nadniskup zagrebački Alojzije Stepinac veli da je 100.000 Srba “temeljito pripremio” i preveo u katolicizam.
Knjiga Kerubina Šegvića
Nekoliko dana kasnije, 4. marta 1942. godine, Rušinović izveštava ministra Lorkovića o sastanku sa kardinalom Anđelom Martinijem papinim „tajnikom za redovite, to jest, unutrašnje poslove“: „Odmah na početku razgovora upitao me, što se takva dogodilo u Hrvatskoj, da se digla tolika buka protiv Hrvatske u svijetu. Je li moguće, da su se događala mnogobrojna zlodjela“. Na kraju ragovora kardinal Martini je obavestio Rušinoviću „da je Sveta Stolica uzimala sve te vijesti sa rezervom“.
O poseti kardinalu Dominiku Tardiniju, bliskom papinom saradniku, u istom izveštaju Rušinović piše da mu je Tardini kazao: „Hrvatska je mlada nacija, još mlađa kao država, a mladi često prave pogreške… pa nije čudo da ih je i Hrvatska pravila… to se ljudski, može razumjeti i opravdati… Zato se digla velika buka na Hrvatsku“. S obzirom na to da u unutrašnjoj politici „imate problem Srba“ i da su Hrvatima u Jugoslaviji učinjene „nepravde“, ali da Hrvati, pošto su dobri katolici i žive hršćanskim životom, znaju „da je kršćanski opraštati i svojim neprijateljima“ treba da shvatite, savetovao je kardinal Tardini Rušinovića, da „politički nije mudro navući mržnju naroda koji s vama žive pod istim krovom.“ „Treba strpljivosti i blagosti“, opominje ga Tardini, „pa tražite načina, da se stope s vama, a za to treba vremena“.
Rušinović piše Lorkoviću 20. marta 1942. godine o sastanku sa krdinalom Ermenđildom Pelegrinetijem negdašnjim apostolskim nuncijem u Jugoslaviji (1922-1937): „Kada bi i bilo sve istina, što se spočitava Hrvatima obzirom na progone Srba, za onoga koji poznaje prošlost, ne bi se bilo ništa čuditi, okrutnosti se ne bi se mogle odobriti, ali se sve to može razumjeti“.
Pet dana kasnije Rušinović izveštava Lorkovića da je bio kod kardinala Maljonea koji mu je rekao “da ne lijepi glasovi stižu o nama”. “Na koncu mi veli”, svedoči Rušinović, “da je Hrvatskoj preporučiti blagost, kojom se više postiže nego silom, a što se tiče povratnika, Sveta Stolica se tome veseli, Hrvatska pak može to politički iskoristiti, ali treba izbjegavati ono što neprijatelju daje povoda za objedu (klevetu)”.
Nešto više od godinu dana od kada je uspostavljena NDH Rušinović šalje ministru Lorkoviću, 9. maja 1942. godine, fundamentalno važan izveštaj u kome, pored ostalog, kaže: „Među samim diplomatskim korom, koji je zatvoren u zidinama Vatikana nalaze se mnogobrojni naši neprijatelji, a ti pripovjedaju urbi et orbi o razbojstvima i razbojnicima u Hrvatskoj. Čujem da je već sakupljeno 8.000 fotografija, kao dokumenti izvršenih zvjerstava nad srpskim pučanstvom od strane ustaša“. Lorković, zapisuje „uz rub“ ovog Rušinovićevog izveštaja: „Važno!“
| Deo iz izveštaja Nikole Rušinovića ustaškom ministru Mladenu Lorkoviću od 9. maja 1942. godine |
Bezmalo godinu dana kasnije naslednik Rušinovića, knez Lobkovic izveštava Lorkovića, 14. aprila 1943. godine, o sastanku sa kardinalom Montinijem. Montini je „uvjeren“ veli Lobkovic da se „Hrvati sa Srbima ne mogu amalgamirati“. Međutim, na dvogodišnjicu osnivanja NDH Montini obaveštava Lobvkovica a ovaj Lorkovića: „Vi ne slutite koliko mi iz same Hrvatske dobivamo protesta radi represalija koje vrše ustaške vlasti“.
Međutim, zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca more druge brige.
Kako se situacija po Hitlera a samim tim i po NDH nije dobro razvijala, u Memorandumu papi Piju od 18. maja 1943. godine Stepinac za koga su “Srbi i Hrvati dva svijeta, koja se nikada neće ujediniti, dok je jednoga od njih na životu“ a pravoslavlje „najveće proklestvo Evrope, skoro veće nego protenstatizam“ piše: “Lukavo započeto djelo Nemanjića, uništenje katolicizma na Balkanu, nastavilo se je s istim uspjehom u turskoj eri, kada je iskoristilo svoju nadmoćnost nad siromašnim hrvatskim katoličkim stadom”.
U ovom Memorandumu papi Piju XII Stepinac ukazuje Svetom ocu da bi “njezinom [NDH] propašću ili fatalnim smanjenjem… ne bi bilo uništeno onih cca 240.000 prelaznika sa srpskog pravoslavlja, nego i čitavo katoličko pučanstvo tolikih teritorija”.
| Mladen Lorković, ministrar inostranih poslova NDH |
Dakle, Rušinović piše Lorkoviću 26. februara 1942. godine da mu je Stepinac rekao da je “mogao prevesti 400.000 a nije nego tek 100.000” preveo u katoličanstvo a godinu dana kasnije u ovom Memorandumu da bi propašću NDH moglo biti “uništeno” oko 240.000 prelaznika sa srpskog pravoslavlja. Znači, od 10. aprila 1941. godine pa do 28. februara 1942. godine Stepinac je preveo 100.000 Srba u katolicizam a po njegovim brojevima od februara 1942. do maja 1943. godine oko 140.000.
U tom kontekstu treba pomenuti da je Frensis Ozborn, engleski diplomata pri Svetoj stolici, 3. oktobra 1942. godine uputio ade memoire državnom sekretaru Vatikana – povodom najave da bi papa Pije XII trebalo ponovo, po drugi put, da primi Antu Pavelića – u kome iznosi stav da je u Velikoj Britaniji i Pavelićev prijem kod pape 1941. godine izazvao veoma nepovoljan utisak i da London Pavelića “smatra kraljeubicom ili organizatorom kraljevog ubistva” i podsetio da je od tada (maj 1941) pa do danas (oktobar 1942), dakle nešto manje od godinu i po dana, “režim u Hrvatskoj na čijem se čelu nalazi on i ustaše bio odgovoran za ubistvo oko 600.000 Srba”.
No, bez obzira na sve, Tito je sa Stepincem imao posebne namere – još dok je rat i genocid u NDH nad Srbima besneo.
Stepinca su komunističke vlasti redovno optuživale da je bio vrhovni vikar ustaške vojske izbegavajući da pomenu da ga je u zvanje vojnog vikara vojske NDH postavio Papa Pije XII a ne Pavelić i da je, dakle, sprovodio papinu naredbu. Stepinac je bio “vojnik” Vatikana i svoje crkve. Vilfred Deim, austrijski psiholog, psihoterapeut i pisac, u svojoj knjizi “Vatikan i istočna Evropa” dopušta mogućnost da je Stepinac razmatrao raskid sa Pavelićem, ali da je odustao od toga kada je Pije XII, “najveća moralna kukavica našeg doba” kako su ga okarakterisali Englezi, Pavelića primio u Vatikanu. Stepinac je po mišljenju Deima bio žrtva politike Pija XII.
Međutim, retko ko je znao da je Tito nadbiskupu Stepincu nudio istu funkciju, funkciju vojnog vikara, u NOV i POJ.
To čudi iz dva razloga.
Prvi je jasni i nedvosmisleni antikomunizam Vatikana, još od enciklike „Qui pluribus” iz 1846. godine kojom je papa Pije IX odbacio komunizam, jer, kako je napisao, van Katoličke crkve „nema spasenja“, pa preko pape Lava XIII i njegovih enciklika iz 1878. 1891. godine pa do antikomunističke enciklike „Divini Redemptoris“, koju je papa Pije XI objavio 19. marta 1937. godine, na dan Svetog Josipa, nazvavši ovog sveca nebeskim zaštitnikom Crkve u borbi protiv ateističkoga komunizma. Papa Pije XI je u ovoj encikliki bio nameran da „još jednom u kratkoj sintezi izloži principe ateističkog komunizma onako kako se manifestuju uglavnom u boljševizmu“. Enciklika izražava zabrinutost zbog rasta komunizma u Sovjetskom Savezu, Španiji i Meksiku i osuđuje zapadnu štampu zbog njene očigledne „zavere ćutanja“. Treba naglasiti da je ova enciklika objavljena pet dana nakon enciklike „Mit brennender Sorge“ (potpisana 14. marta a objavljena 21. marta 1937. godine) koja se bavi teškim položajem Rimokatoličke crkve u Rajhu i koju katolički krugovi doživljavaju kao encikliku koja je osudila politiku i ideologiju nacionalsocijalizma. Međutim, u svojoj knjizi „Katolička crkva i holokaust“, američki istoričar Danijel Goldhagen tvrdi da je enciklika „Mit brennender Sorge“ prvenstveno bila usmerena protiv kršenja Konkordata i da nije osuđivala nacionalsocijalizam kao takav. Po mišljenju Rajnera Kamplinga, nemačkog rimokatoličkog teologa, uticaj enciklike bio je mali jer – za razliku od osuda komunizma – nije zabranjivala saradnju sa režimom.
Drugi razlog jeste taj što su upravo tih godina jugolsovenski komunisti kritikovali Stepinca zbog njegovog antikomunizma. „Proleter“, organ KPJ – koju je predvodio upravo Tito – oštro kritikuje Stepinca. Naime, 1936. godine u tekstu „Hajka na komuniste“, govoreći ko sve napada komuniste, „Proleter“ navodi da „’sporazumaši’ iz Hrvatske seljačke stranke pomažu juriš vlade Stojadinovića na komuniste i revolucionarni radnički pokret“ tvrdeći da „iza kulisa stoji i cijelu stvar režira katolički visoki kler sa Dr. Stepincem na čelu“. U prvoj rečenici teksta „Komunisti i hrvatski narod“ „Proleter“ u broju pet iz maja 1937. godine navodi da u krstaški rat koji u svetu protiv komunista vode Hitler, Musolini i rimski papa u Jugoslaviji to čine „Dr. Stojadinović sa ministrom policije popom Korošecem, patrijarhom Varnavom i nadbiskupom Stepincem“.
Međutim i pored svih tih saznanja Tito je 1943. godine poslao Stepincu emisara s ponudom „da bude generalni vikar partizanskih snaga“. Nadbiskup je odgovorio da ponudu može da prihvati samo ako ga papa Pije XII postavi na taj položaj. Stepinac je ovo ispričao 5. juna 1952. godine u Krašiću – svom rodnom mestu gde su ga komunisti proterali – predstavniku jedne grupe njujorških advokata i članu Senata američke države Montane, Džemsu Mareju. Stepinac je rekao da bi i tu funkciju prihvatio da ga je papa imenovao. O razgovoru Mareja i Stepinca Bernard Koneli je 6. juna 1952. godine poverljivom depešom izvestio državnog sekretara SAD Dina Ačesona.
Šta bi mogao da bude razlog ovoj Titovoj ponudi Stepincu može samo da se nagađa. Čini se da je delimično tačno ono što je rekao blizak saradnik generala Draže Mihailovića Dragoslav Pavlović – koji je prisustvovao razgovorima Tita i Draže – da je cilj partizana „da spreče odmazdu nad Hrvatima“. Tita, sva je prilika, nije toliko brinula odmazda nad Hrvatima koliko strah da „ta krvava provalija“ između Srba i Hrvata onemogući stvaranje nove, komunističke Jugoslavije i njegov dolazak na vlast.
To u izvesnoj meri potvrđuje pismo Ive Lole Ribara koje je poslao Titu tokom rata. U knjizi Ive Lole Ribarara „Ratna pisma“, koje je za štampu pripremio 1978. godine Jozo Petričević, Lola piše Titu 13. avgusta 1942. godine da se pojačala „zabrinutost za sutrašnjicu i opšta tema razgovora nije više ‚ko će pobediti‘ već ‚ šta će sutra biti sa nama‘“. Lola Titu ukazuje na strah u Hrvatskoj od „nove velikosrpske hegemonije i četničke osvete“.
II
Posle neuspešnog pridobijanja Stepinca Tito ubrzo nakon rata dolazi u sukob i sa nadbiskupom i sa Vatikanom ali ne zbog nasilnog prelaska u katoličanstvo i genocida nad Srbima već što Stepinac po Titovoj želji nije hteo da odvoji Katoličku crkvu Hrvatske od Vatikana, što je zauzeo tvrdi antikomunistički stav. To će na koncu dovesti i do prekida diplomatskin odnosa Titove Jugoslavije i Vatikana.
Tek kada je Stepinac odbio saradnju sa novom, komunističkom vlasti Tito je pokrenuo sudski proces protiv njega kao Pavelićevog saradnika i neprijatelja Jugoslavije, kao „simbol ustaško-vatikanske simbioze”. Zagrebački “Vjesnik” 19. decembra 1952. godine objavljuje obiman tekst pod naslovom „Neprijateljska politika Vatikana izazvala prekid odnosa sa FNRJ“ u kome Edvard Kardelj, ministar inostranih poslova FNRJ, opisuje Stepinca kao „mračnu i neljudsku ličnosti koja nosi moralnu i stvarnu odgovornost za masovno klanje i uništenje pravoslavnog i židovskom stanovništa za vrijeme kvislinške Pavelićeve države“.
U Zagrebu je, 24. marta 1945. godine, nešto više od mesec dana pre oslobođenja (8. maj), održana biskupska konferencija sa koje je “Poslovni odbor Biskupskih konferencija kao zastupnik čitavog Hrvatskog Katoličkog Episkopata” uputio “Poslanicu” kojom se negiraju optužbe Titove komunističke vlasti da hrvatski katolički kler i vernici snose odgovornost za „krvava obračunavanja u Hrvatskoj Domovini“. U “Poslanici” se kaže i da “rat na ovom području nije izazvao Hrvatski Narod, jer nije imao nikakve političke vlasti, nego netko drugi” te da su “pristaše materijalističkog komunizma koji je Hrvatski Narod plebiscitarno odbio” počele “u Hrvatskoj Domovini istrebljivanjem svećenstva i istaknutih najboljih vjernika prema svome svjesnom programu”.
Međutim, ključni stav, bio je u pasusu u kome se kaže: “Ujedinjeni s Nasljednikom Svetoga Petra, obećajemo kao i naši pradjedovi u doba pape Agatona i Jvana VIII, da nas od Svete Stolice neće rastaviti ni pastoralna udaljenost, ni vlastite muke, ni krive optužbe neprijatelja Svete Crkve“.
Predsednik ZAVNOH-a Vladimir Nazor prozvao je 16. maja nadbiskupa Stepinca što ulazak partizana u Zagreb nije proslavljen zvonjavom. List “Naprijed” objavio je karikaturu na kojoj je predstavljen “Umorni zvonar ‘Lojzek’ sa Kaptola”, koji govori: “Mnogo sam se nazvonil zajdnih četiri leta”.
Po navodima Alekse Benigara – Stepinčev biograf, franjevac, nekadašnji misionar u Kini i profesor teologije – monsinjor Svetozar Ritig je poslao poruku Stepincu da ulazak partizana u Zagreb treba da pozdravi zvonjavom svih zvona sa katoličkih crkava.
To se nije dogodilo.
Već sutradan, 17. maja, komunistička vlast je nadbiskupa Stepinca “stavila u izolaciju” kako bi se navodno “izbegli nasrtaji neodgovornih pojedinaca na njegov život“. Međutim, Đuzepe Masući je tvrdio da je Stepinac tada bio uhapšen.
| Tito sa delegacijom Katoličke crkve 1945. godine u Zagrebu |
U subotu 2. juna 1945. godine Tito se „u nazočnosti predsjednika vlade republike Hrvatske dr. Vladimira Bakarića i mgr. Svetozara Rittiga“ sastaje sa delegacijom Katoličke crkve koju su predvodili pomoćni biskupi i generalni vikari Franjo Salis-Sevis i Josip Lah.
Međutim s obzirom na to da je nadbiskup Stepinac bio u pritvoru, delegacija Katoličke crkve je Titu jasno stavila do znanja da je samo nadbiskup Stepinac „autentični tumač“ misli i osećanja njenog klera naglasivši „da je on danas najveći živući Hrvat, osim toga prvorazredni narodni i društveni radnik“.
Biskup Salis Sevis je posebno ukazao na povezanost Katoličke crkve s hrvatskim narodom u prošlosti, da je Katolička crkva „vijekovima odgajala hrvatski narod i vjerno ga pratila u svim peripetijama njegove prošlost” kako je izvestio “Službeni vjesnik zagrebačke nadbiskupije” u broju 2. od 1945. godine.
Razgovore je, kako navodi Aleksa Benigar završen jednom upadicom pominjanog monsinjora Svetozara Ritiga, pre rata uglednog sveštenika zagrebačke župe Svetog Marka i potonjeg papskog tajnog komornika, koji je 1943. godine pristupio Titovim partizanima.
“Na to je upao u riječ mgr. Rittig:
-Znaš, druže Tito, svećenstvo je krivo, ono mora činiti pokoru.
Na tu je nezgodnu primjedbu prisutni kler prosvjedovao rekavši:
-Monsignore, to nije istina, tako se ne govori. Može se kazati: neki svećenici ili nekolicina
njih je pogriješila, ali ne valja generalizirati pojedinačne pojave i protegnuti ih na sve svećenike. To ne stoji.
Taj nezgodni Rittigov ispad zaključio je Tito riječima:
-Tako je.”
Elem, odmah po završetku rata neke partizanske vođe su htele da streljaju Stepinca ali – navodi jezuita Vladimir Horvat, u knjizi „Kardinal Alojzije Stepinac, mučenik za ljudska prava“ – tome se „usprotivio Vladimir Bakarić govoreći, da bi to bila šteta za partizane, jer je narod sav uz Stepinca“. Da iskoristi Stepinčev ugled pred javnošću i pokaže postojanje verske slobode „Bakarić je nadbiskupa Stepinca čak pozvao na svečanu tribinu i stavio sebi s desne, a s lijeve mu je bio sovjetski vojni ataše“, podseća Vladimir Horvat.
Prilikom susreta sa delegacijom katoličkih velikodostojnika Tito je, takođe, u vrlo zanimljivoj formulaciji tada rekao i ovo: „Moram vam kazati, da ja kao Hrvat i kao katolik nisam bio zadovoljan s držanjem katoličkog svećenstva, jednog dijela katoličkog svećenstva u ovim teškim historijskim momentima, koji su koštali velikih žrtava“, piše Aleksa Benigar.
Vladimir Bakarić u pismu od 11. februara 1980. godine obaveštava Vladimira Dedijera: „Kad sam pročitao Benigara imao sam utisak da su Titov govor dali korektno, pa čak i točnije nego naša verzija (‘ja kao Hrvat i kao katolik’). Tito je, naime, rekao ovo ‘ja kao… katolik’ što smo mi izbrisali iz objavljenog teksta. Toga se precizno sjećam“.
O ovom razgovoru sa katoličkim uglednicima svedočenje je ostavio i Milovan Đilas: „Tito je u Zagrebu 2. juna primio delegaciju katoličkih sveštenika… Žaleći se na držanje u ratu ‘jednog dijela katoličkog svećenstva’ Tito je – radi jačeg efekta… upotrebio reči ‘ja kao katolik’. Ja i Zogović smo se nalazili u redakciji ‘Borbe’ kad su me drugovi iz redakcije ‘Tanjuga’ na to upozorili. Posavetovao sam se s Kardeljom – on je uzviknuo: ‘Sekretar partije – katolik!’ – pa smo se odvažili da to izbacimo i zamenimo ‘katolika’ ‘Hrvatom’“.
Tito je tom prilikom – napominjući „da on ne traži, da svatko misli kao on“ – kako dalje svedoči Aleksa Benigar katoličkim velikodostojnicima saopštio „da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji.” “Možda vam je sada malo čudnovato, kad ja zastupam ovako čvrsto nacionalnost”, kazao je Tito dodavši da on želi “da katoličko svećenstvo u Hrvatskoj bude dublje nacionalno povezano s narodom nego sada. Ja moram otvoreno reći, da ja ne preuzimam pravo, da osuđujem Rim, vrhovnu vašu rimsku instanciju, ne, to neću“.
| Stepinac na posleratnom mitingu septembra 1945. godine. S leva na desno: tri velikodostojnika pravoslavne crkve, Partizanski general, komandant Zagreba, sekretar apostolskog vizitatora, pomoćni biskup dr Josip Lah, nadbiskup Stepinac, premijer Hrvatske dr Vladimir Bakarić, sovjetski vojni ataše, ministar unutrašnjih poslova dr Andrija Hebrang. (Slika je objavljena u knjizi Anthony Henry Count O’Brain, Archbishop Stepinac, the man and his case, 1947. godine) |
| Uvećan detalj fotografije sa istog događaja |
Ove navode franjevca Benigara potvrdio je i Vladimir Bakarić u pomenutom pismu Vladimiru Dedijeru u kome, pored ostalog, kaže: „Ideja vodilja u razgovoru je bila (toga se… precizno sjećam) da [Stepinac] vodi agitaciju za osamostaljenje Katoličke crkve u Jugoslaviji. Htio ju je [Tito] osamostaliti od Rima“.
Po mišljenju srpskog istoričara Branka Petranovića to nije predstavljalo zahtev da se “katolička crkva odrekne Vatikana kao vrhovne instance u sklopu centralizovanog ustrojstva katoličke crkve u svetu, već je proizlazilo iz istorijskog iskustva da je Vatikan uvek više naginjao Italiji nego Jugoslaviji.”
Nekoliko godina potom (krajem 1949) na prijemu tzv. Narodnih sveštenika Tito ih je, kako navodi akademik ANUBIH Ivan Cvitković u knjizi „Ko je bio Alojzije Stepinac“, rekao: „Zašto se vi ne biste odvojili od Rima kao što smo se mi odjelili od Moskve“.
Da to nije bila nimalo naivna komunistička akcija svedoči i jedan dokument od 5. januara 1953. godine u kome Vudrof Velner, savetnik američke ambasade, u memorandumu o odnosima dražave i Katoličke crkve u Jugoslaviji, navodi da su mu monsinjor Silvano Odi, privremeni predstavnik Svete stolice pri jugoslovenskoj vladi, i monsinjor Frančesko Zak sekretar nuncijature (ambasada Vatikana) izrazili strah od šizme, odnosno odvajanja Katoličke crkve u Hrvatskoj od Vatikana. Silvano Odi je u razgovoru sa sekretarom britanske ambasade Tarnerom Kameronom 23. decembra 1952. godine izneo bojazan da je stvaranje nacionalne crkve mogućnost na koju treba računati.
Tito i Vladimir Bakarić su se sastali sa Stepincem 4. juna 1945. godine.
Vođa hrvatskih Križara Lav Znidarčić u svojoj knjizi „Alojzije Stepinac“ navodi da mu je Stepinac rekao: „Muški smo razgovarali.“ To na izvestan način potvrđuje i Aleksa Benigar koji kaže da je na samom kraju razgovora Stepinac kazao Titu: “Ako se želi što prije sređenje prilika, onda bi se po mom mišljenju moralo otvoreno i muški porazgovoriti s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke u Hrvatskoj pa čak i sa čestitim pristašama ustaškog pokreta. Razgovarat se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Tko god hoće pošteno i iskreno surađivati na sređenju zemlje, neka bude dobro došao. Ako suradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušali porazgovoriti? Mudar državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje”.
Stepinac je nakon sastanka sa Titom, kako u “Svjedočanstvima” piše Josip Hrnčević, izišao “vidno uzbuđen“. Po svedočenju Hrnčevića „vidjelo se”, da ni Tito “nije bio zadovoljan tim razgovorom“ jer je „Stepinac bio krut pa tako ni do kakva dogovora nije došlo“.
Tito više nikada nije razgovarao sa Stepincem, a odnosi komunističke Jugoslavije i Katoličke crkve će prerasti u oštar sukob.
Vajar Ivan Meštrović svedoči da mu je jugoslovenski diplomata Vladimir Popović svojevremeno kazao: „Da je (Stepinac) pustio samo u jednoj stvari, on bi sutradan bio oslobođen… Da je samo proglasio hrvatsku crkvu, odcjepljenu od Rima, mi bismo ga do oblaka uzdigli“.
Nadbiskup Stepinac je svojim delovanjem ozbiljno kritikovao vlast koja je postajala sve nestrpljivija i sa sve manje razumevanja za njegove proteste. Upućivao je pisma i predstavke u kojima je optuživao novu vlast zbog ponašanja prema crkvi i kleru, zbog agrarne reforme, otežavanja izvođenja veronauke… No, ipak, “u to vreme vlastima je bilo stalo da nađu rešenje u odnosima sa RKC kako zbog toga što se novi režim još uvek nije učvrstio tako i zbog međunarodnog položaja Jugoslavije. Crkva je, sa druge strane, smatrala da je režim slab, da neće trajati dugo i da ga treba pritiskati što jače”, objašnjava srpska istoričarka Radmila Radić.
Vladimir Bakarić je već 23. jula 1945. godine na sednici Politbiroa CK KPH, kazao kako „katoličkoj crkvi koja i dalje rovari“ treba napokon kazati „Gospodo, dosta je!“.
Problemi su eskalirali 20. septembra 1945. godine kada su biskupi uputili vernicima ”Poslanicu” a dan kasnije i „Pastirsko pismo” sveštenstvu – dokumenti su faktički predstavljali celinu – u kome su optužili „vlast za ubijanje i hapšenje sveštenika, oduzimanje crkvene imovine, zahtevajući punu slobodu za katoličke škole, izučavanje veronauke, slobodu za versku štampu, punu slobodu ljudske ličnosti“, navodi Vjekoslav Ranilović, u knjizi „Nevin a osuđen: istina i dokumenti o Alojziju Stepincu“.
Nepunih mesec dana kasnije, 25. oktobra 1945. godine, Tito je u “Borbi” odgovorio na “Pastirsko pismo” gde je, pored ostalog, rekao: „Zašto gospoda biskupi nisu… izdali takvu poslanicu… za vrijeme Pavelića i Njemaca protiv onih strašnih klanja Srba u Hrvatskoj, gde je izginulo stotine i stotine hiljada žena, djece i ljudi? Zašto se nisu onda bunili protiv tih strašnih ustaških zločina koji su ušli na vječita vremena kao najveća mrlja u historiji hrvatskog naroda… Zašto se nisu bunili protiv najstrašnije ljudske klaonice – logora u Jasenovcu… Iz izjava… Stepinca i nekih drugih crkvenih dostojanstvenika da su oni spremni ustrajati u borbi po cijenu ličnih žrtava, – ja mogu izvući samo jedan zaključak: da su se oni mirili sa stanjem pod Pavelićem ne iz straha već iz ideoloških razloga“.
Decembra meseca 1945. godine dolazi do dodatnog zaoštravanja odnosa kada papa Pije XII objavljuje encikliku “Orientales Omnes Ecclesias” – namenjena vernicima Ukrajinske grkokatoličke crkve povodom obeležavanja trista pedesete godišnjice Brestovske unije – koja se odnosi na progone katolika u SSSR-u.
Elem, istog meseca Vladimir Bakarić kao predsednik vlade Narodne Republike Hrvatske obaveštava potpredsednika FNR Jugoslavije Edvarda Kardelja da se istražnim radnjama došlo do obilja materijala koji kompromituju katoličku crkvu sa Stepincem na čelu. Već na samom početku sledeće godine počinje kampanja protiv Stepinca kao Pavelićevog saradnika.
Međutim, Tito je, ipak, tražio konfornije rešenje.
Komunistička vlada je ponudila Vatikanu – preko njegovog privremenog predstavnika, američkog biskupa Džozefa Herlija, koga je Vatikan početkom oktoba 1945. godine poslao u Jugoslaviju – da Stepinac napusti zemlju i da se i na taj način umanje velike tenzije između države i Katoličke crkve.
U tom smislu je trebalo da deluje i poruka Petera Benzona otpravnika poslova jugoslovenske vlade pri Vatikanu koji je vatikanskom državnom sekretaru kardinalu Tardiniju ukazao da se Vatikan sigurno interesuje za šest miliona katolika u SSSR-u te da će najbolje i najbrže kontakt sa Moskvom uspostaviti preko Beograda.
Međutim, ništa nije pomoglo.
„Potpuno sam ravnodušan prema tome… što će se dogoditi sa mnom. Takve stvari ne ovise o maršalu Titu. One ovise samo o Svetom Ocu, o papi i nikome više“, rekao je Stepinac američkom novinaru Sajrusu Sulzbergeru za „Njujork tajms“ 13. novembra 1950. godine, što je ponovo „tiskao“ 1969. godine u knjizi „Sedam kontinenata i četrdeset godina“.
| Intervju Stepinca Njujork tajmsu 1950. godine |
Odluka da se uhapsi Stepinac doneta je na Bledu u leto 1946. godine. Tito ju je saopštio Edvardu Kardelju, Josipu Hrnčeviću, javnom tužiocu Jugoslavije i Jakovu Blaževiću, potonjem glavnom tužiocu na suđenju Stepincu.
Kako svedoči Jakov Blažević Tito im je na Bledu kratko ali energično rekao: “Gonite ga!” Blaževićev pomoćnik Dragutin Desput je lično odneo optužnicu zagrebačkom nadbiskupu: “Gospodine Stepinac, ja Vas po osnovi sudskog rješenja proglašavam uhapšenim”. Stepinac je uhapšen 18. septembra 1946. godine oko šest časova izjutra. Deset dana kasnije Tito je, 27. septembra, izjavio: „Uhapsili smo Stepinca, i uhapsićemo svakog ko se protivi sadašnjem poretku“.
Posle hapšenja pokrenuta je istraga.
Optužnica broj I. 232/1946 podignuta je protiv Alojzija Stepinca, na osnovu člana 13. stava 2. Zakona o krivičnim delima protiv naroda i države: zbog političke saradnje s okupatorom, ratnih zločina, pokatoličavanja pravoslavnih, vojnog vikarijata, podrivanja političke osnove zemlje i neprijateljske propagande te „kao aktivni pomagač ustaških boraca križara“.
Križari su bili militantni pokret, kaže nemačka istoričarka Ketrin Bek, koji je delovao u “prvim poratnim godinama” i koji se “sastojao od pripadnika HOS (Hrvatske oružane snage), ponajprije ustaških pripadnika, koji su nakon kraja Pavelićevog režima u gerilskoj maniri težili njegovoj obnovi. Kao ‘križari’ koristili su srednjovekovnu simboliku borbe protiv ‘nevjernika’ i naglašavali svoju pripadnost Katoličkoj crkvi i hrvatstvu. Njihov neprijatelj bio je jugoslavizam kao i komunizam, njihov cilj je bila uspostava Nezavisne Države Hrvatske uz uporabu oružane sile. Vrijeme njihova najjačeg djelovanja, koje se ponajprije sastojalo od napada na komunističke funkcionere, bile su godine 1945./46; za vrijeme od 1945. do 1950. njihov se broj u Hrvatskoj procjenjuje na otprilike 3.500 osoba”.
Ketrin Bek smatra da je suđenje Stepincu podsećalo na „moskovske javne procese iz 1936. godine“. Međutim, to nije u potpunosti tačno jer nije bilo mučenja osuđenog, nije je bilo ucenjivanja porodice, nije bilo strašnih prinuda da se krivica prizna i na kraju osuđeni nije streljan.
Međutim, više je nego indikativno da je na suđenju Alojziju Stepincu Titov režim odredio da mu sude, kako je primetio i Piter Konstan, američki vice-konzul u Zagrebu, Pavelićeve sudije: Žarko Vimpulšek, domobranski vojni sudija koji je prišao partizanima 1944. godine, Ivan Poldrugec i Ante Cerinea koji su bili sudije za vreme NDH. Kakvo je to bilo suđenje dobrano svedoči činjenica da Stepinac nije mogao ni da bira svog advokata. Kada je odabrao da ga brani dr Ivan Andres sud je to odbio, dodelivši mu zvanične branioce Iva Politea, koji je bio i Stepinčev izbor, te Natka Katičića, koji je bio advokat „Standard Oil“ kompanije. Takođe, predsednik suda je odbio da sasluša četrnaest svedoka odbrane. Da je proces bio montiran najbolje svedoči podatak da je od trenutka hapšenja pa do izricanja presude (18. septembar – 11. oktobar) Stepinac mogao samo jednom (27. septembra) da razgovara sa svojim advokatima i to samo jedan sat.
Međutim, Josip Hrnčević, jedan od pisaca optužnice protiv Stepinca je, 1986. godine u pomenutoj memoarskoj knjizi „Svjedočanstva“, napisao da “iako je taj dokument u duhu tadašnjeg vremena bio dobrano protkan elementima propagande, u njemu je ipak konkretno i argumentovano bila prikazana neprijateljska djelatnost Alojzija Stepinca i ostalih optuženih”.
Optužnica protiv Stepinca je podignuta 23. septembra 1946. godine, a šest dana kasnije, 30. septembra, započeo je sudski proces. Optužnicu su pripremali i sastavili Josip Hrnčević, Božidar Kraus i Jakov Blažević i prosledili je Vrhovnom sudu Narodne Republike Hrvatske.
| Stepinac na komunističkom sudu |
Čini se da je sam proces i karakter Stepinca najbolje objasnio Milovan Đilas: „Stepinac je, po mom sudu, uvek bio i ostao odani pastir Vatikana. Stepinac bez sumnje ne bi bio suđen za svoje držanje u ratu i saradnju s Pavelićem da nije nastavio s opozicionom aktivnošću protiv nove, komunističke vlasti…
Ta istina se nije mogla sakriti samim tim što je uhapšen 15 meseci pošto se rat završio i pošto su Tito i Bakarić vodili s njim razgovore… Zapadna štampa je, razume se, otkrila tu pukotinu, to ‘insceniranje‘ u suđenju.
Promašenosti suđenja je doprineo i sam Stepinac – svojim čvrstim i dostojanstvenim držanjem.“
To će potvrditi i Jakov Blažević, tužilac na Stepinčevom procesu, koji je u intervjuu zagrebačkom omladinskom listu “Polet”, 15. februara 1985. godine, ocenio da je suđenje nadbiskupu Stepincu državnim vlastima bilo nametnuto, jer da je „Stepinac bio malo elastičniji, nije trebalo procesa. A on ga je nametnuo, jer je bio politički ograničena osoba“.
Vrhovni sud Narodne Republike Hrvatske u Zagrebu osudio je Stepinca „na šesnaest godina robije sa prisilnim radom, gubitak političkih i građanskih prava u trajanju od pet godina“.
Vatikan je 14. oktobra 1946. godine objavio dekret o ekskomunikaciji svih koji su moralno ili fizički učestvovali u suđenju nadbiskupu Stepincu. Prema analizi britanske ambasade ekskomunikacija je obuhvatila i Tita, ali da povodom njega – ad personam – Vatikan nije doneo neku posebnu odluku.
Međutim, hrvatski publicista Miroslav Akmadža u knjizi “Franjo Kuharić, Kardinal i vlast” piše da su se posle Titove smrti „iz republičke Vjerske komisije zanimali“ da li mogu „snimati misu za domovinu 11. svibnja 1980. u zagrebačkoj prvostolnici. Kuharić je suradnicima rekao da trebaju upozoriti Komisiju da nije riječ o zadušnici za Tita, nego o misi za domovinu. U svom je dnevniku [Kuharić] zapisao: ‚Makar su ateisti, ipak bi rado prihvatili zadušnicu za Tita‘… Stav nadbiskupa Kuharića i drugih biskupa bio je da se misa zadušnica za Tita, među inim, ne može održati jer je Tito izopćen iz Crkve nakon suđenja nadbiskupu Stepincu.“
U svakom slučaju ovaj montirani proces, može se slobodno reći, najviše je doprineo stvaranju mita o Stepincu kao mučeniku.
To se brzo i potvrdilo. Za papu Pija XII zagrebački nadbiskup je bio „nedužna žrtva i mučenik“ dok je proces Stepincu okarakterisao kao „najtužniji proces u istoriji crkve“ videvši u suđenju Stepincu nepokolebljive želje SSSR-a da se učvrsti na obalama Sredozemlja.
Tito će staviti tačku na problem sa Stepincom rekavši da je “bio ustaša”, da je “za vrijeme rata prekrštavao pravoslavne na katoličku vjeru”, da je “bio otvoreni neprijatelj nas (komunista) i naših naroda“.
Stepinac, taj „vitez u šutnji“, je 19. oktobra 1946. godine upućen u Kazneno-popravni dom u Lepoglavu na izdržavanje kazne.
Komunisti su nekoliko godina potom Stepinca iz Lepoglave premestili u kućni pritvor. Ivan Stevo Krajačić, ministar unutrašnjih poslova NR Hrvatske, 5. decembra 1951. godine izdao je rešenje da se Stepinac „pusti na uslovni otpust“ u rodno selo Krašić s trajanjem do isteka kazne. Stepinac je proveo pet godina u Lepoglavi.
Posle Informbiroa i prekida odnosa sa Moskvom, problem Stepinca je ozbiljno komplikovao odnose Jugoslavije sa Zapadom od koga je Tito očekivao veliku finansijsku i vojnu pomoć. Titove službe su 1. novembra 1952. godine sastavile memorandum pod naslovom „Vatikan i Jugoslavija“ u kome je izneto da je do kraja 1952. godine 17 odsto katoličkih sveštenika uzelo učešće u neprijateljskim aktivnostima protiv komunističke Jugoslavije a da se u zatvoru nalazilo 250 katoličkih sveštenika naglašavajući da takvu aktivnost katoličkog sveštenstva Vatikan nikada nije osudio.
Odnosi će dodatno biti zategnuti odlukom pape Pija XII da Stepinca proizvede u kardinala 1952. godine.
Na Dan republike, 29. novembra 1952. godine, Vatikan je objavio imena novih kardinala među kojima je bilo i ime zagrebačkog nadbiskupa Alojzija Stepinca. Zanimljivo je da je patrijarh Srpske pravoslavne crkve Vikentije odbio Titov zahtev da osudi uzdizanje Stepinca u kardinalsko zvanje.
Agostino Kasaroli, ugledni diplomata i državni sekretar Vatikana (1979-1990) u svojoj knjizi „Mučeništvo strpljivosti: Sveta Stolica i komunističke zemlje (1963-1989)“ piše da je Pije XII „koji nije više imao namjeru kreirati nove kardinale“ smatrao svojom obavezom „ne uskratiti javno priznanje pred Crkvom pastiru koji je bio tako dostojan i kojega je toliko zlostavljao jugoslavenski režim“.
Situacija se do te mere iskomplikovala da je Velika Britanija intervenisala u Vatikanu kako bi sprečila uvođenje Stepinca u čin kardinala.
Ivo Malet britanski ambasador u Beogradu obavestio je početkom decembra 1952. godine Aleša Beblera, pomoćnika ministra inostranih poslova FNRJ, da je britanska vlada blagovremeno naredila „svom ambasadoru u Vatikanu da poseti državnog sekretara [Vatikana] i da mu kaže da njegova [Britanska] Vlada smatra da je nesretan gest da se predlaže imenovanje Stepinca za kardinala jer to ima rđave političke posledice i bilo bi najbolje ako bi se odustalo od namere da se Stepinac proglasi za kardinala“. Ser Volter Robert, ambasador Velike Britanije u Vatikanu, beleži 22. decembra 1952. godine: „Stepinčevo unapređenje bilo je provokacija u pravom smislu te često zloupotrebljivane reči“.
Međutim, sve je bilo uzalud.
Tito će u govoru u Smederevskoj Palanci, 16. decembra 1952. godine u fabrici Dragoslav Đorđević-Goša, reći da je Vatikan „napravio i takvu uvredu za nas da je ratnog zločinca Stepinca proglasio za kardinala“ zaključivši da „oni neće dočekati da Stepinac bude biskup u Zagrebu. Ja vam to garantujem.“
Dan kasnije, 17. decembra 1952. godine, Jugoslavija je prekinula diplomatske odnose sa Svetom stolicom. Aleš Bebler je primio otpravnika poslova Apostolske nuncijature u Beogradu monsinjora Silvija Odija i predao mu notu u kojoj „vlada FNRJ izjavljuje da je izlišno dalje održavanje diplomatskih odnosa između FNRJ i Svete Stolice jer su oni krivicom Vatikana došli u suprotnost sa ciljem kome bi jedino imali da služe“.
Napuštajući sastanak sa Beblerom monsinjor Odi je rekao: „A što se tiče Stepinca on će da ostane ovde u Jugoslaviji“.
Silvio Odi, kao persona non grata, napustio je Jugoslaviju 27. decembra 1952. godine.
Kardinal Alojzije Stepinac umro je od jedne vrste raka krvi – policitemije – 10. februara 1960. godine. Sahranjen je u Katedrali u Zagrebu tri dana kasnije.
Predsednik Komisije za verska pitanja NR Hrvatske Stjepan Iveković, obavestio je nadbiskupa Franju Šepera da se sahrana kardinala Stepinca može obaviti u zagrebačkoj katedrali. Tako je 13. februara 1960. godine kardinal Stepinac “pokopan u zagrebačkoj prvostolnici.” Kardinalovo telo je položeno u kripti zagrebačke katedrale pored grobova biskupa Maksimilijana Vrhovca, biskupa Aleksandra Alagovića, Eugena Kvaternika, Petra Zrinskog, Frana Krsta Frankopana i Ivana Antuna Zrinskog.
Više od dvadeset godina kasnije (22. decembra 1981. godine) nadbiskup Kuharić je tokom jednog razgovora s predsednikom Komisije SIV-a za odnose s verskim zajednicama Aleksandrom Firom, pored ostalog, izneo stav da je Titova dozvola da se Stepinac sahrani u zagrebačkoj katedrali i da se postavi njegov reljef koji je izveo vajar Ivan Meštrović, bila svojevrsna amnestija Stepinca. “Vjerovao je”, smatraju hrvatski istoričari Miroslav Akmadža i Anto Mikić, “kako bi neki u državnoj vlasti voljeli da nisu nikada sudili kardinalu Stepincu pa čine ono što je činio Poncije Pilat, tj. ‘predali mrtvo tijelo Isusovo njegovim prijateljima’, što može biti neki ‘znak savjesti koja progovara’”.
III
Nakon smrti pape Pija XII 1958. i kardinala Stepinca 1960. godine – koje je jugoslovenska strana smatrala odgovornima za prekid odnosa – Tito je smatrao da su stvoreni preduslovi za približavanje Jugoslavije Vatikanu.
Do prvih kontakata došlo je 1962. godine inicijativom milanskog nadbiskupa a budućeg pape, kardinala Montinija, jednog od najbližih saradnika pape Jovana XXIII, koji je stupio u kontakt sa Vjekoslavom Cvrljem, generalnim konzulom SFRJ u Milanu. Glavni posrednik je bio Nikola Jegera sudija Ustavnog suda Italije koji je predložio Vatikanu da se organizuje nezvaničan susret podsekretara Agostina Kasarolija i savetnika jugoslovenske ambasade Nikole Mandića. Do sastanka je došlo 23. maja 1963. godine. Međutim, Kasaroli u svojoj knjizi tvrdi da je inicijativa za sastanak došla sa jugoslovenske strane da je „jugoslavenski veleposlanik u Rimu, Ivo Vejvoda (1962—1967), izrazio želju jugoslavenske vlade za kontaktima sa Sv. Stolicom“
Prvi javni korak ka obnavljanju diplomatskih odnosa bio je odlazak Iva Vejvode na sahranu pape Jovana XXIII koji je umro 3. juna 1963. godine ali i na ustoličenje pape Pavla VI, koji je u petom krugu glasanja, 21. juna 1963. godine, izabran za 262. poglavara Katoličke Crkve. Na taj gest komunističkih vlasti novi papa je u znak pažnje maršalu Titu poslao Zlatnu spomen-medalju.
Prva audijencija jednog Titovog diplomate kod pape, od prekida diplomatskih odnosa, dogodila se 5. januara 1965. godine kada je Ivo Vejvoda posetio papu Pavla VI. Formalni razlog je bio izjava zahvalnosti zbog pomoći Skoplju koga je pogodio zemljotres.
U istoj godini kada je Jugoslavija ušla u najveću političku krizu, posle Informbiroa, kada je na Četvrtom Brionskom plenumu politički likvidiran Aleksandar Ranković, potpredsednik SFRJ i Titov kum – u Beogradu je nešto ranije, 25. juna 1966. godine, potpisan Protokol o dijalogu između SFRJ i Svete Stolice. Protokol su potpisali Milutin Morača, član Saveznog izvršnog veća i predsednik Savezne komisije za verska pitanja, i Agostino Kasaroli, podsekretar u Državnom sekretarijatu Vatikana.
| Potpisnici Protokola: Milutin Morača i Agostino Kasaroli |
Za Dan Republike SFRJ 29. novembra 1966. godine na svečani prijem u jugoslovenskoj ambasadi u Rimu prvi su put došli predstavnici Svete Stolice koje je predvodio Agostino Kasaroli koga su pratili zagrebački nadbiskup Franjo Šeper i monsinjor Đuro Kokša, rektor Zavoda Svetog Jeronima u Rimu.
Dve godine kasnije (10. januara 1968.) od potpisivanja Protokola o dijalogu između SFRJ i Svete Stolice usledila je poseta predsednika Vlade SFRJ, hrvatskog komuniste, Mike Špiljka Vatikanu. Svoje čitaoce „Glas Koncila” je obavestio tada da je Mika Špiljak bio u „privatnoj audijenciji”, kao i predsednik prezidijuma Vrhovnoga Sovjeta SSSR-a Nikolaj Podgorni godinu dana ranije. (Od hrvatskih zvaničnika „prije njega 1941. u privatnoj audijenciji kod pape Pia XII. bio je poglavnik NDH Ante Pavelić”, kako navodi hrvatski istoričar Hrvoje Klasić). Poseta Špiljka Vatikanu bila je sastavni deo posete Italiji (8-13 januar 1968).
Razgovor je protekao „u srdačnoj i otvorenoj atmosferi”. Papa je rekao da „poznaje tešku prošlost jugoslovenskih naroda” i „ponovio svoju, u poslednje vreme često isticanu tezu, da katolički vernici treba da daju svoj puni doprinos napretku državne zajednice u kojoj žive”. Zanimljivo je da je papa ispratio Titovog premijera rečima: „Živela Jugoslavija!”
| Mika Špiljak i papa Pavle VI, u papinoj privatnoj biblioteci u Vatikanu, janura 1968. godine |
Vatikan je ubrzo uzvratio posetu kada je u Jugoslaviju tokom leta 1968. godine stigao jedan od najistaknutijih i najtajanstvenijih predstavnika Rimokatoličke crkve nekadašnji francuski obaveštajac, kontroverzni kardinal Ežen Tiseran koji će u Jugoslaviji boraviti od 3. do 14. juna 1968. godine.
Vatikan nije slučajno odabrao kardinala Tiserana.
„Ne pas perdre du temps“ („Ne gubite vreme“), bio je životni moto ovog kardinala. Imajući to u vidu papa Pavle VI je za Tiserana rekao, povodom njegovog osamdesetog rođendana, da je kardinal Tiseran bio čovek sklon „najrazličitijim aktivnostima“, čovek koji je „uvek vodio do konkretnih rezultata“.
Ežen Tiseran je rođen u Nansiju 1884. godine gde je četiri godine (1900-1904) studirao Bogosloviju. Pratio ga je glas da je govorio trinaest jezika. Za sveštenika ga je 4. avgusta 1907. godine, zaredio Šarl Fransoa Turina, biskupa Nansija.
Bio je profesor u Rimu do 1914. godine kada se vraća u Pariz i u francuskoj vojsci postaje obaveštajac tokom Prvog svetskog rata u Siriji i Palestini.
Ežen Tiseran je uzdignut u čin kardinala 1936. godine. Učestvovao je na konklavi 1939. godine, na kojoj je za papu izabran Euđenio Paćeli pod imenom Pije XII. Kardinal Tiseran je bio protiv Paćelijevog izbora za papu i bio je njegov kritičar tokom ali i posle rata. Neposredno pred rat, 1939. godine, Tiseran je pozvao Pija XII da objavi encikliku „o dužnosti katolika da se odupru nepravednim naredbama autoritarne države“, zamerajući rimskoj kuriji da je imala prećutni sporazum sa Hitlerom. On je u jednom pismu iz maja. 1940. godine upućenom kardinalu Emanuelu Celestinu Siuaru (Suhard) nadbiskupu Pariza, kazao: „Bojim se da će istorija prigovoriti Svetoj stolici što je njena politika bila da sebično koristi pogodnosti i ništa drugo.“
Na Tiserana su u Kuriji i pre rata, zbog njegove nezavisnosti i otvorenosti, gledali, najblaže rečeno, kao na osobenjaka. Italijanski bivši sveštenik i novinar Karlo Falkoni ga je nazvao „Princ Crkve“. Bio je to prelat sa razvijenim osećajem i talentom ne samo za teološko crkvena pitanja već i za svetovne, političke probleme. Koliki je značaj delovanja kardinala Tiserana dobrano svedoči činjenica da je papski odbor za “povijesne znanosti” organizovao, povodom pedesete godišnjice od smrti kardinala Tiserana (21. februara 2022. godine), okrugli sto na temu “Kardinal Ežen Tiseran. Orijentalist, pastir, ‘Pravednik među narodima’”, koji je održan u papskom zavodu Campo Santo Teutonico u Vatikanu. Kardinal Hoze Tolentino de Mendonsa, arhivar i bibliotekar Vatikana, je tom prilikom rekao da je kardinal Tiseran „sa osobinama naučnika ujedinio osobine čoveka od akcije“.
Kardinal Tiseran je obavljao razne važne dužnosti u Vatikanu: sekretar Kongregacije za orijentalne crkve (1936–1959), predsednik Papske biblijske komisije (1938–1946), prefekt Kongregacije ceremonija (1951–1967), dekan Koledža kardinala (1951-1972), bibliotekar i arhivar Svete rimske crkve (1957-1971)…
Tiseran je 1954. godine za biskupa zaredio Đovanija Batistu Montinija, budućeg papu Pavla VI. Kao kardinal dekan predsedavao je dvama konklavama, 1958. godine kada je za papu izabran Jovan XXIII i 1963. godine kada je izabran papa Pavle VI.
| Kardinal Tiseran i papa Jovan XXIII |
„Il francese”, kako su kardinala Tiserana neretko zvali u Rimu, je 1962. godine izabran za člana Francuske akademije a te godine postao je i Veliki majstor Reda Svetog groba i na toj funkciji će ostati do smrti.
Bio je „jedna od najimpresivnijih figura Drugog vatikanskog koncila” (1962-1965).
Koliki je bio njegov značaj u Vatikanu svedoči francuski istoričar Iv Širon, pisac biografije pape Pavla VI, koji je ukazao da je kardinal Tiseran pred Drugi vatikanski koncil učestvovao u tajnim pregovorima sa sovjetskim zvaničnicima kako bi SSSR dozvolio pravoslavnim delegacijama da učestvuju na Drugom vatikanskom koncilu a da za uzvrat Koncil ne osudi ateistički komunizam. U Rim su, tako, na koncil stigli – uz saglasnost Leonida Brežnjeva predsednika Prezidijuma Vrhovnog sovjeta Sovjetskog Saveza i, naravno, patrijarha moskovskog i cele Rusije Aleksija I – kao posmatrači, protojerej Vitalij Borovoj i arhimandrit Vladimir Kotljarov. Nije to bio mali uspeh.
Na svim aktima Drugog vatikanskog koncila potpis kardinala Tiserana se nalazi odmah posle potpisa pape Pavla VI.
U oktobru 2021. godine kardinalu Tiseranu „Jad Vašem“ je posthumno dodelio odlikovanje „Pravednika među narodima”.
Međutim, pored njegovog dolaska u posetu Titu, za istoriju srpskog naroda je posebno značajno Tiseranovo delovanje za vreme Drugog svetskog rata.
Vatikanska Sveta Kongregacija za Istočnu Crkvu sa njegovim potpisom kao sekretara, uputila je 17. jula 1941. godine uputstva nadbiskupu zagrebačkom Alojziju Stepincu u vezi „s prelaženja pravoslavaca na katolicizam“. U ovom dokumentu se, pored ostalog, kaže: „Ako Vaša preuzvišenost predoči tu potrebu svojoj časnoj braći (biskupima) u Hrvatskoj, steći će ponovnu zaslugu tim svojim dragocjenim doprinosom za pravilan razvoj katolicizma, gdje postoje tolike nade za obraćanje ne sjedinjenih”. Rečju, Vatikan je ovim dokumentom odobrio nasilno prelaženje pravoslavnog življa u NDH u katolicizam. Nema sumnje da je Tiseran znao za raspoloženje nadbiskupa Stepinca po tom pitanju. Naime, nadbiskup Stepinac je još 17. januara 1940. godine u svom Dnevniku zabeležio: „Najidealnije bi bilo da se Srbi vrate vjeri svojih otaca, tj. da prignu glavu pred Namjesnikom Kristovim — Sv. Ocem. Onda bi i mi konačno mogli odahnuti u ovom dijelu Evrope.“
Da Tiseran nije dao takva uputstva Stepincu veliko je pitanje da li bi do takvog brutalnog pokatoličavanja došlo u NDH. Međutim, iako je faktički inicirao nasilno pokatoličavanje, prozelitizam nezabeležen čak i u milenijumskoj istoriji Rimokatoličke crkve bogatoj besčašćem, kardinal Ežen Tiseran je po svedočenju ustaških diplomata Rušinovića i Lobkovica imao, blago rečeno, kritičan stav prema NDH.
Bio je nesumnjivo više nego dobro obavešten.
O sastanku sa Tiseranom Rušinović obaveštava Lorkovića, 6. marta 1942. godine. Kardinal Tiseran je Pavelićevom diplomati Rušinoviću rekao: „Kad bi znali što govore o vama [Hrvatima] talijanski časnici… to je upravo strašno. Po njima, takvih zvjerstava, teško je i zamisliti, da je ikada bilo. Ubijanja, paleži, razbojstva, pljačka na dnevnom su redu u tim krajevima… Znam pozitivno, da su i sami franjevci, kao n. pr. otac Šimić u Kninu, uzeli učešća kod napadaja na pravoslavni živalj i na rušenje pravoslavne crkve. Otac Šimić sam je predvodio skupinu ljudi sa oružjem u ruci, koji su srušili pravoslavnu crkvu. Isto tako porušili ste pravoslavnu crkvu u Banja-Luci. Znam sigurno, da su se franjevci u Bosni i Hercegovini isto tako jadno ponijeli. To me boli. Takve stvari ne može raditi odgojen, kulturan i civiliziran čovjek, a kamo li svećenik“. U toku razgovora „prešli smo na pitanje obraćenika“, svedoči dalje Rušinović, „To ga je dosta zanimalo, pa sam ja… počeo prikazivati historijskim tokom vjerske prilike u Hrvatskoj. Nu, kada sam tvrdio, da je jednoć Hrvatska, kao i Crna Gora bila katolička, i da su dolaskom Osmanlija počeli pravoslavci infiltrirati čiste hrvatske krajeve, pa su pod nasiljima najgore vrsti mnogi katolici ostavili svoju vjeru i prešli dijelom na islam, a dijelom na pravoslavlje, on [Tiseran] se tome usprotivio i kaže, da je to za njega novo. On, da pozna dobro povjest kršćanstva, ali da nije bilo slučajeva, gdje su katolici latinskog obreda prelazili na pravoslavlje. Spomenuo mi je slučaj Grčke, koja je sa Turcima imala slične neprilike kao i Hrvatska, pa je u Grčkoj ostao isti broj katolika, kao što je bio i prije dolaska Osmanlija“. Lorković na izveštaju zapisuje „Oprez! “
Za kardinala Tiserana Hrvatska pravoslavna crkva „ne znači ništa, jer je nastala voljom Poglavnika“. Rušinović piše ministru Lorkoviću 29. maja 1942. godine da mu je Tiseran saopštio „da su Nijemci priznali hrvatsku pravoslavnu crkvu, kada su zajedno sa nama [ustašama] poklali sve svećenike pravoslavne crkve i da je nestalo 350 tisuća Srba“. Takođe on ukazuje Rušinoviću da „samo u jednom logoru ima 20 tisuća Srba“. Lorković na izveštaj beleži: „Nakon takvih uvreda Hrvatske ne može se T. podržavati nikakvih veza L.“
Dakle u Vatikanu se raspolaže, kako je pomenuto, samo godinu dana od postojanja NDH, sa 8.000 fotografija koje dokumentuju zverstva nad Srbima i da je već, posle samo 12 meseci, nestalo 350.000 Srba i da samo u jednom logoru ima zatočenih 20.000 Srba.
Rušinovićev naslednik knez Lobkovic 20. decembra 1942. godine javlja Lorkoviću o njegovom susretu sa kardinalom Tiseranom pa mu prenosi da je došlo „do izražaja kardinalovo loše mišljenje ne samo o hrvatskoj državi i današnjem režimu, nego i o hrvatskom narodu kao takvom“.
Posle rata kada dolazi do oštrih sukoba komunista i katoličke crkve u Jugoslaviji kardinal Tiseran 11. maja 1945. godine uručuje memorandum britanskom diplomati pri Svetoj stolici Frensisu Ozbornu. Kako navodi Entoni Rods u knjizi „The Vatican in the age of the dictators, 1922-1945“ u memorandumu se tvrdilo da je – s obzirom na to da je britanska vlada „stvorila“ Tita – stoga u moralnoj obavezi da spreči i osudi zločine koje su počinili Titovi partizani protiv katoličkog sveštenstva. „Čak i ako su neki sveštenici bili za vreme rata bili upleteni u politiku to nije bilo opravdanje da se oni masovno uništavaju“.
Kada je 7. aprila 1946. godine Vladimir Stakić, beogradski advokat, razgovarao sa Tiseranom u Rimu upitao ga je kako je papa mogao da primi i da se rukuje se s Antom Pavelićem? „Tiseran je odgovorio da su Hrvati pokazali inferiornost uprkos svom katoličanstvu… Možete imati moje potpuno uverenje da imamo spisak svih sveštenika koji su učestvovali u ovim zverstvima i da ćemo ih kazniti u pravo vreme, da očistimo svoju savest od sramote koje su nam naneli“, navodi se u knjizi “U. S. Intelligence and the Nazis“.
Međutim, to se nikada nije dogodilo.
Posebno, čini se, treba pomenuti angažovanje kardinala Tiserana – tog visokog, arogantnog egoiste “vatikanskog stručnjaka za Sovjetski Savez“, kako ga opisuje Džon Koneli biograf glasovitog američkog kardinala Fransisa Spelmana – oko dekreta o isključenju članova komunističkih partija iz crkve. On je kao perfekt Kongregacije za istočne crkve, gde je komunizam posle rata uglavnom bio implantiran, 18. marta 1948. godine u uputstvima vernicima u nekoliko tačaka izneo upozorenja i oštre kazne za pristalice marksizma i komunizma kao što je, na primer, upozorenje da im neće biti dopuštena hrišćanska sahrana i da neće biti sahranjeni na svetom tlu (campo santo) sa krstom. Godinu dana kasnije, (jul 1949) Kongregacija svete kancelarije (Congregazione del Sant’Uffizio) zadužena za zaštitu doktrine vere i njeno tumačenje objavila je dekret u kome se isključuju iz Crkve svi oni koji su pripadali komunističkom pokretu.
| Kardinal Tiseran i Tito na Brionima |
Dakle, kardinal ovakvog profila dolazi u posetu Titu, kardinal koji je imao takvo mišljenje o NDH ali i kardinal koji je, pored rečenog, potpisao i dokument o imenovanju nadbiskupa Alojzija Stepinca za kardinala (stigao poštom iz Vatikana 5. marta 1953. godine), kardinal koji je tokom posete Titu obišao grob kardinala Stepinca – znajući vrlo dobro kako mišljenje komunisti imaju o njemu – te se potom „molio na njemu“.
Tiseran je odgovarao Titovoj vlasti ali ne i hrvatskoj katoličkoj crkvi i njenim čelnim ljudima. Rečju, Tiseranova poseta je naišla na hladan prijem, da ne kažemo bojkot, na Kaptolu, središtu Zagrebačke nadbiskupije.
Kakav je odnos bio prema poseti kardinala Tiserana belodano svedoči činjenica da je Tiseran obavestio papu Pavla VI da je četiri dana „potpuno sam“ služio misu u zagrebačkoj katedrali. Bila je to demonstracija nezadovoljstva jer hrvatskim katoličkim dostojanstvenicima „toj gospodi s preživjelim idejama iz prošlosti”, kako ih je Tiseran nazvao, nije odgovaralo što je on došao u posetu Titu.
Tito je 7. juna Tiserana primio na Brionima i „zadržao se s njim u srdačnom razgovoru“.
Komunistička štampa je Tiseranovoj poseti posvetila značajnu pažnju.
Katolička crkva je bila na stajalištu da se “tim posjetom i kardinalovim izjavama manipulira“ što je bio dovoljan razlog „da ‘Glas Koncila’ o tom posjetu ne objavi ni slovo“. Preciznije, “Glas Koncila“, poluslužbeni organ Zagrebačke nadbiskupije, je Tiseranov dolazak propratio kratkom vesti od dve rečenice i to na zadnjoj strani.
Zagrebački nadbiskup Franjo Kuharić piše u svom dnevniku 6. juna 1968. godine da su komunisti Tiseranovu posetu grubo politički iskoristili “da bi ponovno mogli spominjati ustaške zločine. Nitko pametan ni pošten ne može odobriti zločin bio on počinjen s bilo koje strane i bilo u čije ime. Ali, zar je bilo samo ustaških zločinačkih ispada? Zar zbilja komunisti misle da su svi ljudi tako naivni i neupućeni, da ne znaju i za zločine drugih? Rat je prestao a stotinjak tisuća ljudi je poubijano bez pravde i suda! … I Crkva bi morala sve to zaboraviti i klimati njihovim riječima, djelima i nakanama? Mislim da je to drsko tražiti od Crkve! A tome je trebao poslužiti i posjet kardinala Tisseranta! Da barem šute! A svojim su pisanjem u novinama opet otvorili rane. Ne postoje li deseci tisuća obitelji u Hrvatskoj, koji su izgubili ili oca, ili brata ili sina u vrijeme mira? I Kardinalov posjet bi to trebao blagosloviti?“
Boraveći u Đakovu gde je Juraj Štrosmajer bio biskup Tiseran je, kao da je član CK Hrvatske, izjavio: “Evo, vidite vi ovo Đakovo, tu se je u glavi ovog biskupa rodila misao o jugoslavenstvu i ona je odavde zračila nadaleko i naširoko. I što se dogodilo? Umjesto da Crkva ovdje drži visoko taj barjak jugoslavenstva, taj simbol jedinstva, ona se vezala za separatistički pokret koji je upravo Hrvatsku odveo na put izolacije od ostalih naroda Jugoslavije”.
| Kardinal Tiseran u poseti predsednici vlade Socijalističke republike Hrvatske Savki Dabčević Kučar |
Tiseran je tom prilikom kazao i da su katolički sveštenici u Hrvatskoj pod uticajem habsburškog klera uvek bili konzervativni i da se taj “konzervativizam zadržao i kasnije, posebno tijekom Drugoga svjetskog rata kada se dio Crkve vezao uz NDH i Pavelića”.
U taj dio svećenika, kaže hrvatski istoričar Hrvoje Klasić, nije ubrajao nadbiskupa Stepinca za koga je rekao da je “nosio u sebi Štrosmajerovu ideju jugoslavenstva, a ne separatističku i izdajničku politiku”.
Kardinal Tiseran je pohvalno govorio o Stepincu ukazavši da ga je Stepinac posetio u Vatikanu nakon što je rat već počeo i kazao mu da se vraća u “tvrđavu fašizma” gde ga čeka užasna situacija, ali da je njegovo mesto uz narod.
Kada su kardinala Tiserana pitali da li će tokom posete Jugoslaviji posetiti Bosnu i Hercegovinu on je odgovorio “da želi biti što dalje od fratara koji su podržavali Antu Pavelića posebno apostrofirajući fratra Radoslava Glavaša (1909-1945) iz Hercegovine ‘koji je obnašao dužnost odjelnog pročelnika u Ministarstvu pravosuđa i bogoštovlja NDH’”.
Hrvoje Klasić navodi i jedan događaj koji se zbio i u Vatikanu. Govoreći pred jednim velikim skupom crkvenih arhivista i bibliotekara, “Tiseran je Tita naveo kao primjer velikog državnika koji je najviše zaslužan za uspostavu bratstva i ravnopravnosti među jugoslavenskim narodima tijekom rata i nakon njega te za dosljedno provođenje politike neovisnosti svoje zemlje. Nakon što mu je jedan mladi hrvatski svećenik uputio kritiku zbog odlaska u komunističku zemlju i rekao da su zbog tog poteza nezadovoljni različiti ‘hrvatski krugovi’, Tiseran mu je oštro odgovorio da se treba sramiti svaki svećenik koji tako misli te da bi hrvatski svećenici trebali ‘zahvaliti Bogu što je na čelu njihove domovine takva ličnost kao što je Tito’”.
Katolička crkva u Hrvatskoj mu to nije zaboravila. Kada je 1971. godine kardinal Tiseran penzionisan, „Glas Koncila“ je o tome obavestio svoje čitaoce dodavši i ocenu da je kardinal Tiseran „bio poznat i prema svome stanovitom nerazumijevanju za historijsku dramu i problematiku hrvatskog naroda“.
| Tito i Jovanka izlaze iz hotela pre odlaska kod pape |
Kada su pitanju Srbi kardinal Tiseran je ostao posebno upamćen po dva slučeja.
Tokom svoje posete Jugoslaviji nije posetio Jasenovac. Takođe, kardinal Ežen Tiseran je bio protiv rušenja Njegoševe kapele na Lovćenu.
Dve godine nakon Tiseranove posete Titu, sredinom avgusta 1970. godine, ponovo su uspostavljeni puni diplomatski odnosi između Jugoslavije i Vatikana.
Međutim, nije sve išlo tako glatko.
Recimo, kada je „Glas koncila“ preneo tekst „Nikad nismo izgubili pouzdanje u Boga – kard. Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački – 10 godina blažene smrti“ iz vatikanskog lista „Oservatore Romano“ od 11. februara 1970. godine – taj broj „Glas koncila“ je bio zabranjen. Na sednici Verske komisije Hrvatske, održane 27. februara 1970. godine, razmatran je i slučaj ove zabrane. Zaključeno je, pored ostalog, kako o slučaju treba razgovarati i s izaslanikom Svete Stolice Mariom Kagnom, koga treba upoznati „s implikacijama što ih donose pokušaji Stepinčeve rehabilitacije i ulozi biskupa Kuharića u tome“, ali i da se na tu temu povede razgovor „s biskupom Kuharićem i drugima“.
No bez obzira na sve odnosi dve zemlje će dostići svoj zenit kada 29. marta 1971. godine u posetu Vatikanu, odnosno papi Pavlu VI dođe lično Josip Broz Tito. Bio je to prvi predsednik jedne socijalističke zemlje koji je došao u službenu posetu Vatikanu. Jugoslavija je bila jedina komunistička zemlja u Evropi koja je imala diplomatske odnose sa Vatikanom a Tito prvi komunistički lider koji se je susreo sa papom. Takođe, prvi put su tada predstavnici vatikanske države jednog stranog predsednika koji dolazi u posetu Vatikanu dočekali izvan vatikanske državne teritorije, Tita su dočekali na rimskom aerodromu.
| Tito i papa Pavle VI u Vatikanu 1971. godine |
Tito i papa Pavle VI razgovarali su u četiri oka sat i deset minuta u privatnoj papinoj biblioteci, a onda su im se, kako izveštava „Borba“, pridružili Titovi saradnici (koji su za vreme razgovora Tita i pape čekali u dvorani Apostolske palate) supruga Jovanka Broz, predsednik Skupštine Slovenije Sergej Krajger sa suprugom, predsednik Izvršnog veća Sabora Hrvatske Dragutin Haramija sa suprugom, državni sekretar za inostrane poslove Mirko Tepavac (bez supruge) i jugoslovenski ambasador pri Vatikanu Vjekoslav Cvrlje sa suprugom.
U obraćanju papi Tito je izneo jedan više nego zanimljiv detalj da je sa papom „i ranije u ličnim porukama“ ramenjivao „razmišljanja i poglede“ o odnosima „između Jugoslavije i Svete stolice, kao i o aktuelnim međunarodnim problemima“
Međutim, bez obzira na uspostavljanje diplomatskih odnosa i Titove posete Vatikanu stvari sa Katoličkom crkvom u Hrvatskoj nisu išle uvek u smeru kako je Titova vlast želela.
Recimo, kada su komunističke vlasti 1973. godine zatražile od hrvatskih biskupa podršku Titovoj nominaciji za Nobelove nagrade za mir, „nadbiskup Kuharić uvjetovao je svoju podršku rehabilitacijom kardinala Stepinca“. To je Kuharić saopštio 16. marta 1973. godine predsedniku hrvatske Verske komisije Zlatku Fridu.
IV
Kada je u Beogradu 1986. godine ponovo objavljeno delo Viktora Novaka “Magnum crimen” jedini od predstavnika Katoličke crkve koji je hteo (smeo) da govori za “Student” bio je glavni urednik “Glasa koncila” don Živko Kustić. Razgovarali smo dugo i dogovorili se da ga posetim kada budem dolazio u Zagreb.
Najvažniji delovi ovog telefonskog razgovora su objavljeni i don Živko mi se potom zahvalio na korektnosti.
Posle nekog vremena posetio sam don Živka Kustića u redakciji “Glasa koncila” u Zagrebu.
Interesovalo me je prevashodno, pored ostalog, njegovo mišljenje o dve teme. Prva: Da li će kardinal Stepinac biti proglašen za sveca, jer je 9. oktobra 1981. godine bio započet postupak za njegovu beatifikaciju.
| Don Živko Kustić |
Kad sam mu postavio to pitanje don Živko je bez razmišljanja odgovorio da tu nema nikakve dileme, da je to samo pitanje vremena.
Upitao me je da li znam za slučaj prvog hrvatskog sveca Nikole Tavelića. Nisam znao.
Prvog hrvatskog kanonizovanog sveca Nikolu Tavelića (oko 1340-1391) je papa Lav XIII proglasio blaženim još 1889. godine. Zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac je 1939. godine, pola veka od proglašenja Tavelića blaženim, predao papi Piju XII predlog da se kanonizacija Nikole Tavelića zbude 1941. godine kada je trebalo da se proslavi 1.300 godina povezanosti Hrvata i Svete stolice. Međutim, zbog rata to nije učinjeno. Malo je ko primetio, kazivao mi je don Živko, da je papa Pavle VI našim biskupima 1963. godine, koji su u Vatikanu ponovo pokrenuli pitanje kanonizacije Nikole Tavelića, savetovano da sarađuju sa vlastima, odnosno da o tome u tom trenutku nema govora jer su komunisti protiv njegove kanonizacije. Titov režim je tvrdio da je NDH Tavelića smatrala svojim zaštitnikom. Međutim, nešto malo pre uspostavljanja diplomatskih odnosa između Titove Jugoslavije i Vatikana papa Pavle VI je u bazilici Svetog Petra u Rimu, pred 20.000 hodočasnika, 21. juna 1970. godine, Nikolu Tavelića proglasio svetim.
Don Živko je istakao činjenicu da je papa Jovan XXIII održao zadušnicu za kardinala Stepinca što se nekada, u srednjem veku, smatrano proglašenjem za sveca.
Stepinac će biti proglašen za sveca samo treba biti strpljiv, objasnio mi je don Živko Kustić.
Druga tema koja me je posebno zanimala jeste razlog zbog koga ni jedan papa nakon Drugog svetskog rata nije nagovestio da bi prilikom eventualne posete Jugoslaviji otišao da se pokloni žrtvama u Jasenovcu.
Treba da postaviš potpuno drugačije pitanje, kazao je don Živko. Možeš u “Studentu” da napišeš tekst o tome. Samo pitanje treba da glasi: zašto Tito nikada nije posetio Jasenovac? Siguran sam da bi našao dobre sagovornike ne samo u Zagrebu već i u Beogradu. Ali to ne možete objaviti.
Usledilo je i don Živkovo objašnjenje.
Jasenovac je izgnan iz okvira prave istorijske nauke. Srbi a pre svega SPC su od njega napravili mit. Zato ni jedan papa pa ni Tito nisu želeli da dođu u Jasenovac, nisu želeli da daju legitimitet mitu. Čak i čuveni kardinal Ežen Tiseran, koji je podržavao Tita, nije prilikom posete Jugoslaviji želeo da poseti Jasenovac iako je skoro dve nedelje boravio ovde. Predstava koju daje mit i istorijska stvarnost su antipodi. Taj je mit postao kod vas Srba gotovo kao kosovski mit, možda i snažniji. S druge strane, Jasenovački mit je uperen protiv Katoličke crkve i hrvatskog naroda što su komunisti pokazali započevši odmah nakon rata progon naše crkve i sveštenstva što je kulminiralo suđenjem nadbiskupu. U svakom slučaju sa mitom nema svrhe raspravljati, kazao je don Živko.
Ovog razgovora sam se setio ovih dana kada je u medijima i ovde i u Zagrebu bila dominantna tema zabrana hrvatske države srpskom predsedniku Aleksandru Vučiću da poseti Jasenovac.
Takođe prisetio sam se i razgovora hrvatskog novinara Darka Hudelista sa don Živkom kome je nešto drugačije komentarisao mit o Jasenovcu. U razgovoru sa Hudelistom don Živko je optužio komuniste da “su Jasenovac posvojili” i da je “jasenovački mit s njima propao!” Takođe, tom prilikom don Živko je rekao da su komunisti “Jasenovac usmjerili protiv naroda i Crkve, hrvatske”. “U Jasenovcu je učinjen zločin, u to nema sumnje, i žao nam je”, kazao je don Živko, “Da ga nisu komunisti posvojili, mi bismo ga češće žalili.”
Međutim, rekavši da su Jasenovac „posvojili” komunisti don Živko kao da je dopunio ono što je meni rekao. Jer, sva je prilika, da Stepinac nije ostao dosledni protivnik komunizma, da je pristao na Titove predloge – ne bi se znalo za Jasenovac ni ono što su komunisti kroz svoju ideološku optiku dozvolili.
To je upravo na jedan decentan ali transparentan način pokazala pomenuta poseta kardinala Ežena Tiserana maršalu Titu.
| Predsednik Jevrejske opštine Zagreb Ognjen Kraus |
Predsednik Jevrejske opštine Zagreb Ognjen Kraus je nedavno podsetio da je Jasenovac najveće stratište rasnih zakona u Nezavisnoj Državni Hrvatskoj u kojoj je bilo više od 50 logora smrti i da je u NDH nestalo gotovo 35 hiljada Jevreja, odnosno više od 80 posto populacije. Ova brojka stradalih Jevreja u NDH na najtransparentniji način obesmišljava brojku o 20.000 ubijenih Srba u NDH, broj na kome insistiraju neki krugovi u Hrvatskoj i Katoličkoj crkvi – kao da su do te cifre nevini. Teško je poverovati da je u NDH ubijeno više Jevreja od pravoslavnih Srba. Pogotovo u svetlu podataka koje je izneo Džon Kornvel: “Granice nove države [NDH] obuhvatale su Hrvatsku, Sloveniju, Bosnu, Hercegovinu i veliki deo Dalmacije. Od 6.700.000 sveukupnog broja stanovništva, 3,300.000 su bili Hrvati (inače katolici), 2.200.000 Srbi pravoslavci, 750.000 muslimani, 70.000 protestanti i nekih 45.000 Jevreja. Postojanje protestantske nemačke manjine nije predstavljalo problem za ustaško vođstvo, niti, što je bilo neobično, velika enklava muslimana. Ali pravoslavni Srbi su bili suočeni sa ‘radikalnim rešenjem’, kao i Jevreji koji su odmah označeni za odstranjivanje”.
O tome svedoče i reči, samo da navedmo jedan pimer, koje je Dido Kvaternik izrekao Branku Pešelju, ličnom savetniku Vladka Mačeka, 21. jula 1941. godine. Po Pešeljevom svedočenju, koje donosi Slavko Goldštajn u svojoj proročkoj knjizi “1941. Godina koja se vraća”, Dido Kvaternik je Pešelju rekao: “Ja znam, da ti misliš i očekuješ, da će rat dobiti Englezi. Ja se s tobom slažem; i ja držim, da će Englezi na kraju dobiti rat, ali Srba u Hrvatskoj više neće biti. Prema tome, tko god dobije rat, morat će prihvatiti situaciju, kakovu je bude našao”.
Elem, gospodin Kustić je samo pogrešio rekavši da je sa komunistima jasenovački mit propao. Jasenovački mit ne može da propadne jer je u službi spasavanja istine. Njega samo puna istina o Jasenovcu može smeniti.
Srpski mit o Jasenovcu i genocidu nad Srbima u NDH je, s jedne strane, odgovor na komunističko-revizionistički istorijski prilaz, a s druge strane, odbrana od katoličko-komunističkog mixtum compositum-a, odnosno odgovor na sinergiju katoličko-komunističkog prekomponovanja istine i minimiziranja srpskih žrtava.
Mitovi su, pa i ovaj, posledice narušene društvene objektivnosti u poimanju istorijskih tokova i njihovih posledica, mit je odgovor na zategnute odnose unutar određenog društva, na lomove u društvenom tkivu, u situacijama stvorene nepravde, u stanju anomije, kada dolazi do suspenzije civilizacijskih uzusa i vrednosti. Mit je, prosto, odgovor na anomiju.
Međutim, nikako se ne sme smetnuti s uma i srpska odgovornost, pre svega srpskih komunista.
Zašto bi papa kleknuo u Jasenovcu kada to nije učinio Tito. Zašto bi papa kleknuo u Jasenovcu kada to nisu učinili ni komunistički predsednici Srbije kao ni njihovi naslednici, predsednici demokratske Srbije.
Kada se raspravlja o ovoj temi često se može čuti da bi Srbi i Hrvati trebalo da prevaziđu istorijske traume i da se dođe do pomirenja kao što su to učinili Nemci i Francuzi. Međutim, zaboravlja se, što je davno primećeno, da se odnos Francuza i Nemaca ne može svoditi na odnos Srba i Hrvata. Pravedan odnos između Srba i Hrvata odgovara odnosu između Jevreja i Nemaca. Nacisti nisu ubijali Francuze zato što su Francuzi dok su ustaše ubijale Srbe baš zato što su Srbi, pravoslavci. Takođe, Francuzi nisu bili konstitutivni narod Nemačke kao što Srbi jesu bili u Hrvatskoj. Međutim, s druge strane treba podvući da nije bilo Nemaca koji su se borili sa Francuzima protiv nacista kao što je bilo Hrvata koji su se borili protiv ustaša (i to ne samo na strani partizana, da pomenem samo Vladimira Predavca… ali da ne širim temu). Možda bi ta važna činjenica i negovanje te tradicije (a ne one ustaške) u Hrvatskoj mogla biti polazište “za novo razumevanje Zagreba i Beograda” koje bi, bez sumnje, koristilo i Zagrebu i Beogradu, a i regionu.
U razgovoru sa Hudelistom don Živko je pomenuo još neke važne momente rekavši da je “zločin katoličkog Zapada prema pravoslavnom Istoku tako grozno velik, ako ništa drugo osvajanje Zadra i na tom putu poslije osvajanje Carigrada i Bizantskog carstva… Na katoličkom Zapadu je bilo puno, puno zločina. Što oni (Srbi) hoće nama dokazati? To mi znamo.“
| Papa Jovan Pavle II i Franjo Tuđman |
Međutim, don Živko je prevideo da je papa Inoćetije III na početku XIII veka osudio osvajanje i Zadra i Carigrada.
S jeseni 1202. godine krstaši su krenuli prema ugarskom gradu Zadru, čija je opsada otpočela 11. novembra 1202. godine i koji je ubrzo osvojen, oskrnavljen i bezdušno opljačkan. Iako je ugarski katolički kralj Emerik podržao krstaše i pridružio se krstaškom ratu, iako su Zadrani na svoje zidine istakli krstove, krstaši su se prema Zadranima ponašali kao prema nevernicima pljačkajući ih i ubijajući.
Međutim – kako svedoči učesnik IV krstaškog rata Žofroa Vilarduen – opat od Voa se usprotivio haranju Zadra rekavši: „Gospodo, zabranjujem vam, u ime pape i Rima, da napadnete ovaj grad; oni koji se u njemu nalaze su hrišćani a vi ste krstaši.“
Nekoliko godina kasnije papa Inoćentije III ogorčen zbog ponašanja krstaša prilikom osvajanja Carigrada, jula 1205. godine gotovo proročanski zapisuje: „Kako da se grčka crkva, potištena tolikim nevoljama i progonstvima, vrati crkvenom jedinstvu i odanosti papskoj stolici, kada je u Latinima videla samo primer uništavanja i delo tmine, tako da od njih [Latina] zazire više nego od pasa.“
Posle skoro osam vekova (2001) papa Jovan Pavle II izvinio se Pravoslavnoj crkvi: „Tragično je da su se napadači, koji su krenuli da omoguće siguran pristup hrišćana u Svetu zemlju, okrenuli protiv svoje braće u veri. Činjenica da su bili latinski hrišćani ispunjava katolike dubokim žaljenjem.“
Cinici bi rekli da će se možda neki papa zbog Jasenovca izvniti posle osam vekova.
Svojim gestom predsednik Vučić je samo želeo da oda poštu Srbima nastradalim u genocidu u Jasenovcu i u NDH – prvi put sa najvišeg državnog mesta Srbije. Izazov na koji država Hrvatska nije demokratski, civilizacijski odgovorila čime je samo potvrdila ispravnost odluke predsednika Srbije. Direktor centra “Simon Vizental” Efraim Zurof je podržao srpskog predsednika da poseti Jasenovac. Dakle, sa najautoritativnije adrese je potvrđena ispravnost odluke predsednika Srbije.
Elem, Aleksandar Vučić je inaugurisao promenu paradigme u odnosu prema Jasenovca kao simbolu genocida nad Srbima u NDH želeći da Jasenovac vrati na ono mesto koje mu pripada u sećanju srpskog naroda, bez ikakvih ideoloških natruha i političkog inženjeringa. Da sa najvišeg mesta oda poštu stradalim sunarodnicima u genocidu. Kao predsednik Srbije.
Ništa manje i ništa više od onoga što je rekao papa Jovan Pavle II povodom četrdesete godišnjice od završetka Drugog svetskog rata: “Ne treba zaboraviti! Nema budućnosti bez sećanja! Nema mira bez sećanja!“.
………….
SVI ČELNICI SRBIJE KOJI NISU TRAŽILI DA POSETE JASENOVAC
Na čelnom mestu Srbije – od predsednika Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Srbije, preko predsednika Prezidijuma Narodne skupštine, predsednika Narodne skupštine i predsednika Predsedništva SR Srbije pa do predsednika Srbije – izmenilo se, do pojave Aleksandra Vučića 2017. godine, dvadeset dvoje političara.
Siniša Stanković predsednik ASNOS-a (12. novembar 1944 — 7. april 1945); Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine (7. april 1945 — mart 1953)
PREDSEDNICI NARODNE SKUPŠTINE (1953—1974)
Petar Stambolić (decembar 1953 — april 1957); Jovan Veselinov (april 1957 — 26. jun 1963); Dušan Petrović Šane (26. jun 1963 — 6. maj 1967); Miloš Minić (6. maj 1967 — 6. maj 1969); Dragoslav Marković (6. maj 1969 — 19. april 1974); Živan Vasiljević (19. april — 6. maj 1974)
PREDSEDNICI PREDSEDNIŠTVA SR SRBIJE (1974—1990)
Dragoslav Marković (6. maj 1974 — 5. maj 1978); Dobrivoje Vidić (5. maj 1978 — 5. maj 1982); Nikola Ljubičić (5. maj 1982 — 5. maj 1984); Dušan Čkrebić (5. maj 1984 — 5. maj 1986); Ivan Stambolić (5. maj 1986 — 14. decembar 1987); Petar Gračanin (14 decembar 1987 — 20 mart 1989); Ljubiša Igić (20. mart — 8. maj 1989); Slobodan Milošević (8. maj 1989 — 28. septembar 1990).
PREDSEDNICI SRBIJE (1990-2017)
Slobodan Milošević (1991-1997); Dragan Tomić (v.d. 23. jul – 29. decembar 1997); Milan Milutinović (1997-2002); Nataša Mićić (v.d. 2002-2004); Dragan Maršićanin (v.d. 4. februar – 3. mart 2004); Predrag Marković (v.d. 4. mart – 11. jul 2004); Boris Tadić (2004-2012); Slavica Đukić Dejanović (v.d. 5. april – 31. maj 2012); Tomislav Nikolić (2012-2017).
Slobodan Milošević (1991-1997); Dragan Tomić (v.d. 23. jul – 29. decembar 1997); Milan Milutinović (1997-2002); Nataša Mićić (v.d. 2002-2004); Dragan Maršićanin (v.d. 4. februar – 3. mart 2004); Predrag Marković (v.d. 4. mart – 11. jul 2004); Boris Tadić (2004-2012); Slavica Đukić Dejanović (v.d. 5. april – 31. maj 2012); Tomislav Nikolić (2012-2017).
