Dok kroz veoma vešto upakovane kampanje i srceparajuće narative pokušavaju sebe da predstave kao borce, fajtere, zaštitnike srpstva i žrtve, realnost je, čak i među njihovim biračima potpuno drugačija: Andrija Mandić i Milan Knežević postali su trodecenijski sinonim za poraze i pogrešne procene.
Naravno, dala bi se tu povesti polemika o njihovim dobrim i časnim namerama, teškim okolnostima, ali na kraju utakmice gleda se samo rezultat – niko ne sumnja da je Duljaj sa najboljim namerama izveo svojih 11 na teren u Danskoj, ali se ne broje one, već krajnji rezultat, a on kaže 5:0 u korist rivala.
Sa sličnim, ako ne i gorim ishodom, u doduše mnogo dužoj i mučnijoj utakmici, suočava se dvojac Mandić-Knežević, a poslednji izbori i formiranje Vlade pokazuju kako su doktorirali da od situacije u protivničkom petercu, brzopotezno stignu do lopte u svojoj mreži.
Možemo da zanemarimo skrivanje iza Lekića na izborima onomad, kada ih se Lekić veoma brzo odrekao; možemo da zaboravimo na poturanje bezličnog alibi kandidata Mladena Bojanića; na neprincipijelne koalicije i besomučno forsiranje čoveka koji je Milu pisao Ustav pod plaštom pomirenja; na ćutanje oko ulaska u NATO i anemičnu borbu protiv priznanja Kosova; na proćerdane najveće proteste u istoriji Crne Gore zbog “još deset minuta” Slavena Radunovića – ali, poslednji događaji, kao logičan nastavak te slike, ne mogu se oprostiti.
Upravo oni koji su najzaslužniji za pad Đukanovića, najlošije su prošli u tom procesu, a zajedno sa njima i srpski narod koji pokušavaju monopolistički, sa tapijom da zastupaju – to se može uraditi ili svesno i namerno, ili iz neznanja i nedostatka političke veštine, a ne zna se šta je od ta dva pogubnije.
Oni koji su izmislili Krivokapića, izvukli ga iz neke rupe, stavili ga na čelo liste i odabrali ga za mandatara, dočekali su da ih se isti odrekne, izda, ne ubaci u izvršnu vlast i sabotira na svaki način.
Oni koji su imali veoma bitnu ulogu u pokretanju litija koje su svrgle poslednjeg diktatora, dočekali su da budu na marginama, dok po kabinetima jašu njegovi dojučerašnji saradnici.
Oni koji imaju realnu i u narodu utemeljenu kakvu takvu političku snagu, dočekali su da im se nude mrvice, a onda se i od tih mrvica oduzima polovina, a onda da im se ne da ništa.
I to jeste kulminacija tri decenije pogrešnih procenata, prevelikih ličnih sujeta, trgovina, nedostatka hrabrosti, vizije i strategije. U ovoj situaciji, realnije je, Mandić i Knežević, kao novi-stari opozicionari koji će možda stomake namiriti po dubini, mogu da krive sve za njihovu novu propast kao Kalimero, ili, mnogo manje realno, da shvate da su ih vreme i porazi pregazili.
OK, odradili ste jedan deo istorijske uloge, učestvovali ste u velikim stvarima, ali vidite da ne ide. Ima srpstvo u Crnoj Gori i mlađih i boljih i hrabrijih i talentovanijih – pustite ih da nastave tamo gde ste vi stali, da uče na vašim greškama i neponavljaju ih. Pustite ih, ako je srpstvo bitnije od Andrije i Milana. Ako su Andrija i Milan bitniji od srpstva, onda to baca drugo svetlo na svaki od tih poraza u te tri decenije…
T. Lovreković
Happy
0
Sad
0
Excited
0
Sleepy
0
Angry
0
Surprise
0
