Vaj faj sa ležaljke iz neke tropske lokacije, dok me simpatična meleskinja služi koktelom. Eplov laptop i pogled na njega kroz Rejbanovke. U inboksu prilivi na devizni račun. Raskoš ala Кristijan Golubović u top formi. Tako bi izgledao moj život, umesto što kuckam na rashodovanom fonu naginjući Zaječarca, samo da sam jednu akciju, reč ili delo kritiku uputio onima koje se bore za Srbiju po svaku cenu, umesto onima koji se bore protiv nje za ličnu cenu.
Da sam se recimo, umesto prema ološima, izdajnicima i autošovinistima, negativno postavio prema Vulinu, bio bi im heroj, Hemingvej i urbani kralj performansa, a ne ludak, džanki i plaćenik. Кlanjala bi mi se Tviter zajednica, držao bih govore na iventima i inkasirao donacije.
Čupavi bot postao bi lepršavi intelektualac. Samo, upravo je tu razlika između nas i njih. Zona odgovornosti vazda nam je iznad zone komfora.
Nisam slučajno kao primer odabrao upravo Vulina – pošto odboženi nemaju ikone, baš bi ti autošovinisti mogli na tom mestu držati njegovu sliku i zahvaljivati se svako veče.
Toliki im je devizni priliv i kreditni rejting za ubuduće doneo – toliko su zaradili sramno ga napadajući i drvljem i kamenjem pokušavajući da ga oteraju iz nove Vlade. Na velike pare su im gazde ucenile njegovu glavu, u liberalnom divljem zapadu.
Nije ni bitno hoće li biti deo Vlade ili neće. Najbolja ocena njegovog učešća u prethodnoj jeste što ga pljuju – najveće priznanje jeste njihova mržnja.
Da nije za njih ludi Julin, tetkin mali i šizofreni agresor – zamislio bih se kakav je čovek.
Da nisam za njih čupavi džanki – zabrinuo bih se.
Da im Afera nije botovska redakcija, a Gradiša sitan plaćenik – napustio bi je.
To je razlika između nas i njih. U Vladi ili van Vlade, sa Aferom ili bez, uvek tu za Srbiju. I oni su uvek tu, to nam je zajedničko – samo su oni protiv svoje zemlje, a za stranu apanažu.
Mirnija je savest uz Zaječarsko nego uz karipske koktele. A, Vulin će tek da vas nervira. I mi sa njim…
fOTO: Beta/Anton Antanasijevic