ĐINĐIĆ: Optužujem te da si saučesnik u pljački naroda pod izgovorom – patriotizam
ŠEŠELJ: Šta ti znači ta fraza “hoćemo u Evropu” – bez Kosova, Vojvodine, bez Raške oblasti…
# Zoran Đinđić: Gospodin Šešelj je, dok je bio opozicija, obećao da kada Srpska radikalna stranka dođe na vlast, da će 2.000 godina robije biti za socijalističke lopove, a do sada su u zatvorima bili Nebojša Ristić, novinar iz Sokobanje, zbog toga što je stavio plakat “Slobodni mediji” na prozor u TV Sokobanja, i nekoliko studenata iz “Otpora” koji su pisali neke parole i crtali neke simbole. Nijedan lopov iz Socijalističke partije Srbije nije do sada bio u zatvoru. # Zoran \inđić: Naša šansa nije Tunguzija, ma koliko g. Šešelj obožava Tunguziju, jer je to jedina zemlja gde g. Šešelj može da ode, ali naša šansa su zemlje sa kojima je Srbija imala trgovinske odnose 150 godina, kojima je prodavala svinje u vreme kneza Miloša i kojima je prodavala svoj tekstil i industrijske proizvode i svoju hranu pre deset godina – to su Francuska, Nemačka, Italija, skandinavske zemlje, to je zapadna Evropa
# Zoran Đinđić: Najlakše je zatvoriti oči i reći: mrzi me nastavnik i zato imam sve jedinice. Znači, treba nam jedna jaka srpska država, država sa jakim institucijama, država kredibilna, država sa redom i zakonom, ne sa kriminalcima koji se sa heklerima šetaju po gradovima u Srbiji
# Dr Zoran Đinđić: Kada je to Rusija pomagala tako Srbiji? To mi kažemo zato što je to tako lepše. Uvek je bila na strani Bugarske, uvek je u međunarodnim sporovima i aferama Kraljevina Srbija, Kneževina Srbija, stara Srbija, imala teške probleme sa tim velikim silama koje su imale svoje vrlo surove interese na Balkanu
# Dr Vojislav Šešelj: Mi smo smatrali da treba već u startu odlučno i radikalno da se suprotstavljamo, naši koalicioni partneri su smatrali da izvesnim popuštanjem mogu da umilostive Amerikance. Pokazalo se da od toga nema ništa. Šta znači ta fraza, ta parola – hoćemo u Evropu. Kakvu Evropu? Da sad damo Kosovo potpuno, da damo Crnu Goru, da damo Vojvodinu, da damo Rašku oblast i Sandžak, da isparcelišemo ostatak Srbije i da onda idemo u Evropu?
# Dr Vojislav Šešelj: Vaš politički kompanjon Milan Panić je objasnio kako on zamišlja odlazak Vojvodine u Evropu, otcepljenjem od Srbije i priključenjem Mađarskoj. To je on javno rekao u Budimpešti, do tada ste njim mahali kao zastavom, prerano je ofirao vaše planove, ili planove vaših savetnika s druge strane Atlantika, zavisi s koje im se strane prilazi, i on je sada otpisan. Pojavljuju se novi, pojavljuje se Čanak, takođe vaš kompanjon, koji sad traži da Vojvodina bude republika
# Dr Vojislav Šešelj: Očigledna je jedna stvar: Amerikanci žele da unište Srbiju. Oni nama ne nude nešto što bi mogli prihvatiti kao alternativu, oni od nas traže potpunu kapitulaciju, oni od nas traže nestanak naroda, nestanak nacije, da bi eventualno neki pojedinci mogli da žive dobro
# Dr Vojislav Šešelj: Šest puta u životu bio sam u zatvoru, svaki put iz političkih razloga, od toga četiri puta u Miloševićevom zatvoru, ali ja nisam sujetan čovek. Kažite vi meni gospodine Đinđiću, kako sam ja vama direktno odgovorio što se tiče JUL-a, da li je Bil Klinton ratni zločinac? Setite se kad ste bili predsednik Gradske skupštine Beograda g. Đinđiću, išli ste u Ameriku, tražili ste od Medlin Olbrajt da vrati Skupštini grada Beograda 20 miliona dolara koji su bili deponovani u nekoj američkoj banci. Je li istina? I obećali su vam i slagali su vas, nisu vam vratili
# Dr Vojilsav Šešelj: Mene iznenađuje da kod gospodina Đinđića nikakve logike nema u ovom izlaganju. On kaže da nas Amerikanci muče i maltretiraju zato što smo komunisti, zato što smo na Titovom komunističkom putu. Pa, prvo, Titov komunistički režim ne bi mogao pola veka da se održi bez američke pomoći. Taj se režim održavao isključivo uz američku pomoć
# Dr Vojislav Šešelj: Prvi ozbiljniji Srbin koji je proglašen za ratnog zločinca bio je Radovan Karadžić. Vi ste nekada s njim bili prijatelj g. Đinđiću, jeste li još uvek?
Priredio:
Vladan Dinić
Danas, skoro četvrt veka docnije svode se, po mnogima sumorni, po nekima blistavi, rezultati petooktobarskih događanja.
Mnogi od učesnika tih događanja, sad, sa naknadnom pameću, pozivajući se na ono što nije bilo, a moglo je da bude, opet sluđuju i ovako sluđenu javnost u Srbiji o “godinama koje su pojeli skakavci” tvrdeći da je bilo kako nije bilo, ali je moglo da bude, šminkajući skorašnju prošlost, poboljšavajući svoje mesto u tim “istorijskim događajima”, iako postoje živi i zdravi i pravi svedoci tih događanja, nedeljnik “Svedok” je iz prve ruke svedok – šta se stvarno događalo, kao i zakulisnih igrara, iza velike scene i veličanstvenog, ali očito izneverenog, naroda Srbije.
Da se, i sad nebismo bavili “pranjem nečijih biografija” i ulepšavali to doba odlućili smo se da ponovo objavimo “transkript” tročasovnog TV duela između dr Zorana Đinđića, jednog od vođa petooktobarskih foruma i dr Vojislava Šešelja, nesumnjivog lidera srpskih radikala… Ovaj tekst smo objavili poodavno, u broju 195,, 12. aprila 2000., dakle kao uvod u 5. oktobar…
*****
TV duel dr Vojislav Šešelj – dr Zoran Đinđić, dugo najavljivan na RTS je izostao, ali je naknadno, na “neutralnom terenu” u studiju TV “Palma plus” ipak – održan. Dakle, ono što nije moglo u Beogradu, dogodilo se u Jagodini.
Voditelj: Kuda ide Srbija, politički milje i posebno ono što je značajno, vlast optužuje opoziciju da izdaje neke nacionalne interese, opozicija optužuje vlast da već godinama ono što dodirne biva negativno. Ko će prvi?
Vojislav Šešelj: Ja predlažem – opozicija.
Zoran Đinđić: Ja se slažem, s obzirom da bi g. Vojislav Šešelj mogao da pobegne, kao što su sinoć pobegla njih trojica od razgovora…
V.Š.: Imate li televizor kod kuće, jeste li videli da smo bili tamo?
Z.Đ.: Naravno, u pet sati ste mi rekli da ne}e biti emisije, a onda se u osam sati…
V.Š.: Vaš koalicioni kompanjon je pobegao, Vuk Drašković.
Zoran Điniđić: Ja vas molim da me ne prekidate. Da objasnim gledaocima koji su čekali tu emisiju, sinoć sam imao i predjelo i glavno jelo i dezert, sad imam samo sendvič. Nije bolje nego išta, ali bojim se da mi i ovaj sendvič ne pobegne ako ga pustim da prvi govori. Prekjuče u 12 sati je utvrđena lista govornika i tad se znalo ko će biti učesnik. Znači, Šešelj, Šainović, Bojić i ja, znalo se da četvrti pozvani nije pristao, i 28 sati je trebalo organizatorima da primete da ti uslovi nisu ravnopravni i da onda odjave tu emisiju, i da kažu da će ta emisija biti odložena za narednu sredu, da bih ja onda sa zaprepašćenjem dobio telefonskim poziv, jer RTS naravno ne gledam, čuvam zdravlje, da mi kažu – pa, emisija se ipak održava. Meni je drago da je g. Šešelj tu, znači ova druga dvojica su verovatno bila razlog što nisu smeli da me pozovu u emisiju, i nadam se da ovo objašnjenje ne ulazi u mojih deset minuta.
Nažalost, nije potrebno čak ni deset minuta da bi se opisalo stanje nacije i države danas u Srbiji. Ono je tragično, nikad gore nije bilo u mirnodopsko vreme. Samo u svetskim ratovima naša nacija je bila u tako tragičnom stanju. Državom vladaju kriminal, korupcija i bezakonje. Običan svet ne može da živi od svoje plate, koja je prosečno 80 maraka, mafija i kriminalci grcaju u bogatstvu. Dok jedan običan dečko ili devojčica, čiji su roditelji obični nastavnici, zanatlije, radnici, ne može da plati devojci koka-kolu u kafiću, sinovi funkcionera se javno hvale da zarađuju milione. Dakle, najpoznatiji sin u našoj zemlji (sin Slobodana Miloševića, primedba V.D.) je pre godinu dana objavio da ko smatra da onaj ko sa 21 godinu ne može da zaradi milion maraka u Srbiji, da je nesposoban. Sin jednog drugog ministra iz Zaječara, je pre izvesnog vremena u Zaječaru proslavio sa društvom, i svi su bili pozvani, zaradu prvog svog miliona, naravno maraka, ne dinara. Sin jednog ministra iz Vranja je u Skoplju kupio za osam miliona dolara, ili 16 miliona maraka, deo Skopske železare. To je dakle stanje vladajuće klase danas u Srbiji.
Ja gospodina Šešelja optužujem večeras za to stanje, jer je on saučesnik u tom pljačkanju naroda pod izgovorom patriotizma, pod izgovorom borbe za nacionalne interese, došlo je do takvog socijalnog raslojavanja u Srbiji kakvog nije bilo ni u tursko vreme. Ima više harača nego što je bilo u tursko vreme, neki su izračunali 240, ali sasvim sigurno u svetu nema harač na brojilo za struju, nema harač za prijavljivanje registrovanja automobila, nema harač na izlazak iz zemlje, i ko zna kakve još takse i porezi postoje koji nigde drugo u svetu ne postoje.
Izneću i podatke šta se sve dešava u onome što oni iz milja zovu siva ekonomija, što je zapravo kriminal i korupcija, a to znači šverc cigareta i nafte, to su poslovi koji donose milijardu nemačkih maraka privilegovanim ljudima, protiv čega se niko nije javno pobunio. Gospodin Šešelj je, dok je bio opozicija, obećao da kada Srpska radikalna stranka dođe na vlast, da će 2.000 godina robije biti za socijalističke lopove, a do sada su u zatvorima bili Nebojša Ristić, novinar iz Sokobanje, zbog toga što je stavio plakat “Slobodni mediji” na prozor u TV Sokobanja, i nekoliko studenata iz “Otpora” koji su pisali neke parole i crtali neke simbole. Nijedan lopov iz Socijalističke partije Srbije nije do sada bio u zatvoru. Dakle, stanje naše ekonomije je stanje našeg morala, stanje našeg društva je tragično. Vladajuća oligarhija pokušava da prikrije svoj jedini interes, a to je da se finansijski i dalje bogati, da privilegije vlasti koristi za svoje lične interese, pokušava to da prikrije potpuno suludim idejama o ratu protiv celoga sveta, o ugroženosti Srbije od celoga sveta, o tome da smo mi bastion slobode u celom svetu, da su svi navalili na nas, i da su na{i jedini pravi saveznici, u stvari, najveće orijentalne diktature danas u svetu – Irak, Libija, Severna Koreja, Tunguzija, ne znam sa čijim predsednicima i poglavicama imaju redovne kontakte, svaka čast svima njima, ali ja mislim da mesto našoj zemlji nije tamo.
To je prva osobina naše situacije. Znači da je u ovih prvih deset godina došlo do takvog socijalnog raslojavanja da možemo da govorimo o brutalnom klasnom karakteru na{eg društva. Jer takvog prožimanja društva kriminalom i korupcijom, organizovanim kriminalom, je takvo da je sada rizično izići na ulicu.
Druga osobina, koja nikada nije bila deo naše istorije, jeste trajna izolacija u međunarodnom smislu, odsecanje veze sa najuticajnijim vezama koje karakterišu 20. i 21. vek. Dakle, postoje važne zemlje, bitne zemlje u nekom civilizacijskom smislu, ali u svakoj fazi postoje neke zemlje koje utiču na događaje i sa kojima morate da održavate veze da bi ostvarili svoj interes. Mi smo danas najizolovanija zemlja u svojoj istoriji.
Ovaj režim nema nikakvu šansu da tu izolaciju probije, on je čak hvali. On čak od nužde pravi vrlinu i prikazuje kao da je to časno biti u takvoj izolaciji. I ono što su nas zatvorili iza visokih zidova, što je zapravo jedan zatvor, oni to prikazuju kao tvrđavu koja nas brani od zlih sila, i onda nam pričaju bajke kako smo mi u stvari gladni, ali slobodni, kako smo nezavisni, kako plaćamo visoku cenu za tu svoju borbu za nezavisnost, da su svi ti drugi narodi kolonizovani, Englezi, Francuzi, Grci – svi su oni pristali na kolonijalni položaj, samo smo mi nezavisni, i zato ćemo mi da stradamo, ali ćemo ostati u istoriji civilizacije zabeleženi kao poslednji mohikanci. Gospodin Šešelj je poslednji Mohikanac, sa Mirom Marković i Ljubišom Risti}em, i ne znam ko im je sve još partner, oni brane zapadnu civilizaciju od nekih varvara.
Treći element je neizvesna budućnost unutar same zemlje. Nikada, mimo svetskih ratova, na delu teritorije naše zemlje nije bilo stranih trupa, osim za vreme vlade u kojoj je g. Šešelj potpredsednik. Poslednji put kad smo u bioskopu “Rex” razgovarali Šešelj i ja, on je rekao: “Vlada u kojoj sam ja neće nikada prihvatiti da strana čizma stane na deo te naše teritorije, ili ja neću biti u toj vladi”. Ja sam rekao, to je bilo pred rat dva-tri meseca, budite oprezniji, komplikuju se događaji. On je rekao: “Ne, vi i vaši saveznici, vi ćete da dovedete NATO trupe, ali Vlada narodnog jedinstva, mi suzbijamo terorizam, terorizma više nema, Zoran Sokolović je izjavio da terorizma više nema, dakle posao je završen”. Sa Crnom Gorom odnosi nikada nisu bili lošiji nego u poslednjih nekoliko godina i zaoštravaju se. Dakle, to je stanje nacije, države i građanstva. Srećom, mi smo vitalan narod, inače ne bismo mogli ovu vlast da preživimo. Mi smo izuzetno normalan narod, inače ne bismo to ludilo mogli normalno da preživimo. Naš potencijal je ostao srećom neokrnjen, mi kao narod imamo šansu, ali naša {ansa je u Evropi, u zapadnoj Evropi. Naša šansa nije Tunguzija, ma koliko g. Šešelj obožava Tunguziju, jer je to jedina zemlja gde g. Šešelj može da ode, ali naša šansa su zemlje sa kojima je Srbija imala trgovinske odnose 150 godina, kojima je prodavala svinje u vreme kneza Miloša i kojima je prodavala svoj tekstil i industrijske proizvode i svoju hranu pre deset godina – to su Francuska, Nemačka, Italija, skandinavske zemlje, to je zapadna Evropa. Potrebne su nam promene, potrebno je da najpre hladne glave procenimo gde smo grešili u prošlosti, da dobro analiziramo svoje prednosti, šta smo kao narod sposobni da učinimo, da definišemo svoj cilj, taj cilj je Evropa, da vidimo ko najpre može da nas odvede do tog cilja, i da kažemo: Taj ko Srbiju može najpre da vrati u Evropu, taj nek vodi zemlju izvesno vreme. Merilo njegovog uspeha jeste ekonomija. Ko može da omogući da se što više dece rodi, da bude što više mladih bračnih parova.
Najšokantniji primer o uspehu njihove vlasti je: ’99. godine se najmanje dece rodilo od 1945. do danas u Srbiji, najviše nasilnih prekida trudnoće se desilo, najmanje mladih domaćinstava je zasnovano. To je ta razdelna linija koja mora da deli ovaj režim od budućeg demokratskog. Kriterijumi za uspeh tog budućeg režima biće ekonomski oporavk zemlje, plate ljudi, sigurnost ljudi, red i zakon u državi, i što pre povratak u normalan svet. Što pre izvlačenje iz tog lavirinta raznih Sadama Huseina, raznih Fidela Kastra, koji nisu sasvim ni normalni. Vraćanje u one normalne civilizacijske tokove gde mi uspevamo kao narod, gde smo sposobni, gde se snalazimo, gde nećemo biti parije nego ćemo biti priznati kao ravnopravni partneri.
Vojislav Šešelj: Gospodin Đinđić priča bajke, i on sam ne veruje u to što priča, to je krajnje očigledno. Prvo, što se tiče jučerašnje emisije, emisija je bila zamišljena kao dijalog predstavnika vladajućih i dve jedine opozicione stranke, ozbiljne uslovno rečeno, pod pretpostavkom da su to jedine dve stranke koje imaju izvestan procenat glasača u biračkom telu. Jedan od opozicionih lidera nije hteo da dođe, do podne se iščekivala promena njegove odluke. Bilo bi krajnje smešno da je sinoć održana emisija gde bi bila tri predstavnika vladajućih stranaka i samo jedan predstavnik opozicionih, g. Đinđić, to bi onda bilo grehota sablju krvariti – trojica na jednoga, to nikako nije išlo. Zaključak je bio na državnoj televiziji da se obnovi ponuda i da se neprekidno obnavlja, a mi očekujemo, pošto je g. Đinđić ušao u čvrstu koaliciju sa Draškovićem, da su oni u stanju da se dogovore da dođu na neku emisiju na državnoj televiziji i da se suoče sa predstavnicima vladajućih stranaka.
Drugo, Vlada Srbije nikada nije odlučivala o prihvatanju dolaska stranih trupa na teritoriju Srbije, nikad to nije bilo na dnevnom redu sednice Vlade. Odluku je donela Narodna skupština. U Narodnoj skup{tini su sedeli narodni predstavnici. Svaka odluka Narodne skupštine ima snagu zakona. Drugo, mi smo podneli ostavku, pa smo ponovo ušli u Vladu, jer mi nismo podnoseći ostavku na članstvo u Vladi, Vlada je posle rekonstruisana, podneli ostavku na bavljenje politikom. Mi ostajemo da se bavimo politikom, mada biste vi možda voleli da mi prestanemo da se bavimo politikom.
Treća stvar, što se tiče mog sina najstarijeg, on je išao u srednju školu, ne ide mu nekako škola. Upisao se u Saobraćajnu školu, nije mu išlo, upisao se u Pravno-birotehničku, ne ide mu ni tamo, ne voli da uči, i zaposlio se kao fizički radnik sa osnovnom školom, i prima platu fizičkog radnika. Jer je moj cilj kao oca, on se sa 16 godina zaposlio kao fizički radnik, da moj sin postane čovek. Čovek se može postati samo ako se radi, ako se stvara nešto za sebe, za svoju porodicu, i mislim da će rad o njega stvoriti čoveka u pravom smislu reči. Ne mora da završi škole, visoke škole poput oca, neka pošteno živi, neka živi od svoga rada. Nemojte meni, molim vas, ništa da pripisujete, nikakve gluposti, jer to sa mnom apsolutno nikakve veze nema.
Četvrta stvar, naša zemlja je u zaista krajnje teškoj situaciji. Da vidimo koji su uzroci. Prvo, poluvekovna komunistička titoistička diktatura. Ona je glavni uzrok, je li tako? Drugi uzrok je raspad Jugoslavije po šavovima koji su pokušali da provedu zapadne sile. Treći razlog su sankcije, spoljna blokada, rat, bombardovanje, cepanje zemlje, itd. Četvrti razlog je vlast. Ja sam zaista, kao čovek vlasti sada, odgovoran za ovo stanje, ja ne bežim od te odgovornosti, ali se postavlja pitanje šta se moglo više uraditi da se ovo stanje promeni. Jer, koje su pred nas alternative postavljale zapadne sile? Prva alternativa je bila, ili da se složimo ili ne složimo sa raspadom Jugoslavije po avnojevskim šavovima. Niko normalan, častan i ozbiljan u srpskom narodu to nije mogao apriori da prihvati, niko, pogotovu to nisu mogli da prihvate zapadni Srbi. Pa se onda pred nas postavljala alternativa da se ne pruža pomo} Srpskoj Krajini ili da se snose konsekvence sankcija, pritisaka i svega ostalog. Tre}a alternativa je bila da se ne pruža pomoć bosanskim Srbima ili da se uvedu sankcije Ujedinjenih nacija, koje su pod lažnom argumentacijom, pod lažnim dokazima o navodnim srpskim zločinima na pijaci Markale u Sarajevu zavedene. Četvrto je bilo da se odreknemo Kosova i Metohije ili ćemo doživeti bombardovanje ili ćemo doživeti nove sankcije, itd. Peto je sada vezano, verovatno, za Crnu Goru. Nazire se u daljini nešto novo. Ovo novo, u čemu i vi učestvujete, to je regionalizacija Srbije, pokušaj da se Srbija podeli na šest regiona, zapravo šest federalnih jedinica, jer su regioni predvorje regionalnih jedincia na ovaj način na koji su zamišljeni. Regioni sa lokalnim skupštinama, lokalnim vladama, sa lokalnim izborima, lokalnim zakonodavstvom, itd. Šta to govori? To govori da je cilj našeg neprijatelja da se uništi Srbija. Oni su hteli da unište jedan narod i jednu državu, da taj narod i ta država više nikada ne budu ozbiljan politički faktor na Balkanu, i tu mi nismo imali ozbiljne alternative, mi smo tome morali da se suprotstavimo. Sadašnje stranke koje su u vladajućoj koaliciji nacionalnog jedinstva tom izazovu su prilazile na različite načine.
Radikalima je prvima sve bilo jasno. Mi smo smatrali da treba već u startu odlučno i radikalno da se suprotstavljamo, naši koalicioni partneri su smatrali da izvesnim popuštanjem mogu da umilostive Amerikance. Pokazalo se da od toga nema ništa. Šta to znači ta fraza, ta parola – hoćemo u Evropu. Kakvu Evropu? Da sad damo Kosovo potpuno, da damo Crnu Goru, da damo Vojvodinu, da damo Rašku oblast i Sandžak, da isparcelišemo ostatak Srbije i da onda idemo u Evropu. Evo, ovaj vaš politički kompanjon Milan Panić je objasnio kako on zamišlja odlazak Vojvodine u Evropu, otcepljenjem od Srbije i priključenjem Mađarskoj. To je on javno rekao u Budimpešti, do tada ste njim mahali kao zastavom, prerano je ofirao vaše planove, ili planove vaših savetnika s druge strane Atlantika, zavisi s koje im se strane prilazi, i on je sada otpisan. Pojavljuju se novi, pojavljuje se Čanak, takođe vaš kompanjon, koji sad traži da Vojvodina bude republika. Znači, očigledna je jedna stvar, da Amerikanci žele da unište Srbiju i da mi moramo tome da se suprotstavimo, s teškom mukom, u teškom jadu živimo, ali nam nema druge varijante, moramo se suprotstavljati dok imamo daha. Oni nama ne nude nešto što bi mogli prihvatiti kao alternativu, apsolutno nam ne nude, oni od nas traže potpunu kapitulaciju, oni od nas traže nestanak naroda, nestanak nacije, da bi eventualno neki pojedinci mogli da žive dobro.
Što se tiče kriminala i korupcije, to je zahvatilo sve zemlje u tzv. tranziciji, to nije samo naš slučaj. Kriminal i korupcija su uvek pratili periode prvobitne akumulacije kapitala u svakoj zemlji. Nas je istorija kaznila da nam se taj period prvobitne akumulacije kapitala ponavlja. Već smo jednom kroz njega prošli u prošlom veku, u kneževini Srbiji, i tada je bilo i kriminala i korupcije, i afera i čuda svakakvih, pa su onda komunisti to sve poravnali, nivelisali, pa sad moramo ponovo da se vratimo na taj put, to je nešto što je objektivno. Ono što je subjektivno u ovom slučaju, ove Vlade nacionalnog jedinstva, nijedne afere nije bilo otkad je ova Vlada formirana 24. marta 1998. godine. Nijedne jedine, nijednu korupciona{ku aferu ne možete da otkrijete, da ukažete na nju prstom i da nas optužite da smo za nju krivi. I nije tačno da se ne sude državni funkcioneri, te ’98. godine uhapšen je Nenad Đorđević, uhapšen je ovaj bivši direktor Duvanske industrije Niš, kako se zva{e, vi{e ne mogu ni imena da mu se setim, nije ni bitno. (Smiljko Kostić, primedba V.D.) Dakle, to su bile svojevremo veoma krupne ribe na našoj političkoj močvari, u jezeru, kako vam više odgovara.
Postoji nešto što nam govori da se iz ove kože ne može iskočiti. Ne možemo mi Srbi, u so da se pretvorimo, ne možemo umilostiviti Amerikance, ne možemo ih odvratiti od njihove namere da nas unište, zato što smo mi u njihovim očima fiksirani kao tradicionalni ruski saveznici na Balkanu, i zbog toga jednostavno naš opstanak, sa njihovih geostrateških interesa, ne dolazi u obzir. Naravno, bilo je mnogo grešaka u politici. Nekim greškama ste vi kumovali gospodine Đinđiću. Mi smo jednom prošli kroz dobru fazu procesa privatizacije, negde 60-70 odsto ukupne naše privrede je bilo privatizovano. Na vašu inicijativu, 1994. sve je to vraćeno u prvobitno stanje. Mi se sad opet batrgamo, tražimo načina da ubrzamo taj proces privatizacije po novom zakonu, koji ima krupne slabosti, i jedva da taj proces napreduje. Znači, jednom ste i doprineli da se stvari vrate u prethodno stanje. Gospodine Đinđiću, vi niste uvek zastupali ovakve stavove, vi ste stalno menjali orijentaciju u politici. Što se tiče Srpske radikalne stranke, mi smo neprekidno imali ovaj pravac koji sada zastupamo. Drugo, sve vaše ambicije političke, sve vaše nade na ekonomskom planu vezane su za pretpostavljenu američku i zapadnoevropsku pomoć. A od toga nema ništa, to su samo prazna obećanja.
Mi moramo, kao pametni ljudi, da učimo na iskustvima drugih naroda i država. Obećali su Rusiji 24 milijarde, nisu Rusi dobili, izvukli su stotine milijardi dolara iz Rusije. Obećali su Bugarima, Rumunima, ništa im nisu dali. Šta su obećali sve Makedoncima, Šta su dobili Makedonci – ništa.
Setite se kad ste bili predsednik Gradske skupštine Beograda g. Đinđiću, išli ste u Ameriku, tražili ste od Medlin Olbrajt da vrati Skupštini grada Beograda 20 miliona dolara koji su bili deponovani u nekoj američkoj banci. Je li istina? I obećali su vam i slagali su vas, nisu vam vratili. Baš ih briga, oni drže tih 20 miliona dolara i ne daju ih, a to je vama moglo pomoći da ovde napravite čudo u političkom smislu.
Voditelj: Kosovo i Metohija, kako ga zadr`ati i kako profunkcionisati da se Srbi ponovo vrate tamo?
Zoran Đinđić: Pa, naravno, sve je to vezano uzrokom i posledicom. Da bismo imali šansu na Kosovu treba da imamo vladu koja može da bude prisutna na Kosovu. Ne možemo mi da rešavamo sa Dedinja problem Kosova, moramo da imamo vladu koja može da bude prisutna u Berlinu, u Parizu, u Londonu, u Briselu, u Vašingtonu i svim onim zemljama gde se odlučuje o sudbini sveta, pa i o našoj sudbini. Najlakše je zatvoriti oči i reći: mrzi me nastavnik i zato imam sve jedinice. Znači, treba nam jedna jaka srpska država, država sa jakim institucijama, država kredibilna, država sa redom i zakonom, ne sa kriminalcima koji se sa heklerima šetaju po gradovima u Srbiji. Prođite kroz dva-tri poznata grada u Srbiji, tamo gde se sinovi šećkaju, pa ćete da vidite momke sa heklerima, u jednoj zemlji u kojoj bi trebalo da čak i za nošenje pištolja postoji dozvola, to je danas Srbija. Srbija mora da bude jedna jaka, uređena zemlja, zemlja koja je međunarodno priznata, koja ima svoje saveznike, i onda ona može da rešava tako teške probleme kao što je problem Kosova.
Želim da se vratim na pitanje kako smo došli dovde, jer ovo su sada posledice. Znate šta, kad vas Dafina opljačka, i onda vas dovedu pred praznu banku i onda kažu: e, sad si ti stručnjak, rešavaj probleme. A ti kažeš – daj da se vratimo malo da vidimo kako je sve to krenulo. Ne, ne, ne – sve je to bila sudbina, rešimo problem koji je nastao kao posledica toga. Ne, da se vratimo na uzrok. Tačno, bitan uzrok je u tome što u Srbiji postoji kontinuitet vlasti i kontinuitet ideologije. Kontinuitet komunizma Titovog i kontinuitet jugoslovenstva Titovog, ali to je brod na koji ste se vi ukrcali, sa Mirom Marković kao ideologom. Vi branite Srbiju zajedno sa Mirom Marković, napravili ste patriotsku koaliciju. Recite mi sa da ili ne, da li je JUL za vas patriotska stranka?
V.[.: Da.
Zoran Đinđić: Znači jeste. JUL je za vas patriotska stranka. Principijelni ste bili od početka, ’98. godine: Braćo Srbi i sestre Srpkinje vreme je da crvenu vešticu iz Tolstojeve ulice, lažnog akademika i nabeđenog intelektualca Mirjanu Marković naučimo pameti, da joj ubedljivo stavimo do znanja da Srbijom nikada neće ovladati crvena neokomunistička kuga. To su za vas patrioti. Naravno, da kada je sa jednom preživelom, jednom impotentnom, mrtvom ideologijom, ’98. godine kada se svet menjao, neko ko ne razume ništa, ko je pokušao sa tim naočarima sa debelim staklima, sa dioptrijom od -16 da gleda realnost, i pokušao da se snađe tu, i počeo da udara u zidove, tu su nastali naši problemi. To je gospodin Milošević kao nastavak Titove ideologije. Jedino u Srbiji je ta ideologija prevladala i jedino smo mi gubitnici na Balkanu. I vi taj uzrok uzimate kao jedno normalno stanje uz put, i onda projektujete namere da neko želi da razbije Srbiju. Zašto? Zašto baš samo Srbiju? Srbi su neki ruski saveznici istorijski, koji ruski saveznici, kada je to Rusija pomagala tako Srbiji? To mi kažemo zato što je to tako lepše. Uvek je bila na strani Bugarske, uvek je u međunarodnim sporovima i aferama Kraljevina Srbija, Kneževina Srbija, stara Srbija, imala teške probleme sa tim velikim silama koje su imale svoje vrlo surove interese na Balkanu. Ne bolje interese Rusija nego Francuska ili Engleska, nego drugačije interese, a mi smo uvek stradali ako nismo uspeli tu da nađemo svoje mesto. Dakle, umesto da smo ’98. godine ubrzano krenuli u reforme, da smo ojačali svoju državu, da smo imali demokratsku vladu, da smo obavili transformaciju unutar Srbije, da smo postali magnet za Balkan, kao što smo bili izlog, 50 godina smo mi bili u komunizmu izlog, dolazili su ljudi u Beograd da vide šta se nosi u Parizu, preko Dunava su plivali da bi došli kod nas Rumuni. To je bila šansa Srbije, vi ste je upropastili, jer ste zacementirali ovaj sistem zajedno sa Mirjanom Marković. Šansa je u tome da ono što smo propustili pre deset godina uradimo sada, da se deblokiramo, ne da dobijemo pare iz inostranstva, nego da svoje sposobnosti ostvarimo tamo gde nam je mesto, na svetskom tržištu, u Evropi, tamo gde se tehnologija stvara, gde se zarađuju pare.
Vojislav Šešelj: Mene iznenađuje da kod gospodina Đinđića nikakve logike nema u ovom izlaganju. On kaže da nas Amerikanci muče i maltretiraju zato što smo komunisti, zato što smo na Titovom komunističkom putu. Pa, prvo, Titov komunistički režim ne bi mogao pola veka da se održi bez američke pomoći. Taj se režim održavao isključivo uz američku pomoć. Drugo, u Republici Srpskoj je na vlasti bila Srpska demokratska stranka, antikomunistička politička partija. Više antikomunistička nego Srpska radikalna stranka, ekstremnija u tom pogledu. Oni su čak i veronauku vratili u škole, sveštenike doveli u Narodnu skup{tinu, itd, što sve nama ne pada na pamet, jer mi smo za strogi sekularizam, striktnu odvojenost crkve od države. Po našem mišljenju je ispovedanje vere privatna stvar svakog čoveka. Dakle, bili su izraziti antikomunisti, i Amerikanci su se posebno na njih obrušili. Prvi ozbiljniji Srbin koji je proglašen za ratnog zločinca bio je Radovan Karadžić. Vi ste nekada s njim bili prijatelj g. \in|i}u, jeste li još uvek?
Đinđić: Da.
antrfile
Šešelj: Da li je Bil Klinton ratni zločinac?
Đinđić: To je pitanje koje treba da utvrde sudovi
Šešelj: Ja sam vama odgovorio: JUL je patriotska stranka jer je sada na patriotskim pozicijama, šta je bilo ranije mene ne interesuje. Meni je važno šta je ranije bilo sa Srpskom radikalnom strankom. Drugo, ja sam nekada bio u žestokom sukobu i sa čelnicima JUL-a i SPS-a. Ja sam šest puta u životu bio u zatvoru, svaki put iz političkih razloga, od toga četiri puta u Miloševićevom zatvoru, ali ja nisam sujetan čovek. Svoju ličnu sudbinu ja ne projektujem kroz stranačku političku akciju. Kažite vi meni gospodine Đinđiću, kako sam ja vama direktno odgovorio što se tiče JUL-a, da li je Bil Klinton ratni zloč~inac?
Đinđić: Ja ne razgovaram na tom nivou. To je pitanje koje treba da utvrde sudovi.
Šešelj: Da li je Medlin Olbrajt ratni zločinac?
Đinđić: Isti odgovor.
Šrešelj: Da li je Toni Bler?
Đinđić: Isti odgovor. Ja nisam sud.
Šešelj: Čekajte, ali znate da su ubijali srpsku decu ovde. Da li je kancelar Šreder ratni zločinac? Da li je nemački general Rajnhard ratni zločinac? Zašto mi ne odgovorite g. Đinđiću, odgovorite sa da ili ne.
Đinđić: Menjate temu. U vezi s onim što ste vi izjavili pre dve godine, jer ste vi tvrdili da je Srpska radikalna stranka ostala principijelna…
Šešelj: Kad sam otišao u zatvor, 1994, vi ste podržali režim, i rekli ste: Šešelj je dobio što je zaslužio.
Đinđić: Nije tačno.
Šešelj: U svojoj knjizi sam objavio isečke iz štampe gde ste to rekli, a iz vaše stranke su učestvovali u tome kao lažni svedoci. Tada je bio u vašoj stranci Desimir Tošić. Odgovorite mi sada da li je Bil Klinton ratni zločinac?
Đinđić: To pitanje je g. Šešelj za sud. Pitanje zločina je pravno pitanje.
Šešelj: Pitanje zločina je pre svega ljudsko pitanje.
Đinđić: Vi treba da budete profesor prava…
Šešelj: Zanemarimo pravo, sa čisto ljudskog aspekta, da li je Bil Klinton zločinac?
Đinđić: Ne može pojam zločina da se posmatra sa čisto ljudskog aspekta. Gospodine Šešelj, vi treba da predajete pravo studentima…
Šešelj: Molim vas, koji sud će da utvrđuje za Bila Klintona, nema sudova.
Đinđić: Može da utvrđuje Sud u Hagu.
Šešelj: Utvrdio je sada ovaj tribunal koji je zasedao u Beogradu.
Đinđić: A ko je legitimisao taj tribunal?
Šešeljj: A ko je legitimisao onaj koji je sudio…
Đinđić: Savet bezbednosti.
Šešelj: Koji Savet bezbednosti… Nirnberški sud ko je sankcionisao?
Đinđić: Zemlje učesnice u Drugom svetskom ratu, zemlje pobednice, Engleska i Rusija.
Šešelj: E i ovde su isto, zemlje koje su se suprotstavljale američkoj agresiji, odnosno istaknuti intelektualci…Kakav pravni osnov, nema tu pravnog osnova. Vi nećete da se izjasnite da li je Bil Klinton zločinac. On je ubijao srpsku decu, bombardovao civilne ciljeve. Nećete da kažete da li je kancelar Šreder ratni zločinac.
Đinđić: Gospodine Šešelj, vi pokušavate svojom jeftinom demagogijom da svedete pitanje ogromnih ideoloških i političkih promašaja na jeftino ispitivanje koliko anđela stane na jednu iglu, da li je ovo ili ono.
Šešelj: Ko kaže da anđeli stoje na igli?
Đinđić: To pitanje u 12. veku je bilo najvažnije u sholastici, kao što vi pokušavate u vašoj političkoj sholastici.
Gospodine Šešelj, pitanje rata koji je zadesio našu zemlju i agresije koja je zadesila našu zemlju, i žrtava koje su zadesile našu zemlju, i u ovih deset godina, i u svim drugim ratovima, je kompleksno političko pitanje.
