Posle najave SNS da neće zajedničku predizbornu listu sa SPS-om Ivice Dačića?!
Osveta se servira hladna
Za AFERU piše: Vladan Dinić,
glavni urednik Svedoka
Posle (ne)očekivane najave naprednjaka i njihovog neprikosnovenog lidera Aleksandra Vučića da na parlamentarnim izborima idu SAMI, a ne na zajedničkoj listi sa Ivicom Dačićem i socijalistima, u SPS uzbuna, alarm, neverica i pitanje – kuda plovi ovaj brod? Istina, ima i onih, dosad pritajenih socijalista koji sad sve glasnije spočitavaju Ivici Dačiću – “Lepo smo ti rekli, da idemo samo s Palmom i njegovom Jedinstvenom Srbijom!“
Medju SPS analitičarima vanredno stanje – hitno se naručuju anekete, traže kontrolori za biračka mesta, a sve do najave SNS – IDEMO BEZ VAS, sve je bilo – “lako ćemo“…Ispostavlja se da nije.
Oni koji su dosad po kuloarima kritikovali, dosad, neprikosnovenog maga srpske političke scene, politikologa Ivicu Dačića, koji se već tri decenije, vešto snalazio na uzavreloj političkoj sceni, danas već mnogo glasnije – kaju: Znali smo da nam Vučić mnoge naše gafove nije zaboravio i da pamti kao kamila!
Istina, i priznaju Ivici Dačiću: Iako je 5. oktobra 2000. delovalo da je sa SPS-om, SRS-om i krugovima koji su vladali devedesetih došao potpuni kraj (sličan onome koje su imale komunističke partije u istočnoj Evropi posle raspada SSSR), činjenica je da je SPS-u trebalo nepune tri godine da ponovo postane politički faktor sa uticajem na vlast (manjinska podrška Koštuničinoj vladi 2003.) a da su od 2008. pa do danas – 14 godina, stranka vlasti.
Raspad DOS-a i haos u krugovima takozvane demokratske Srbije, uslovio je da stranka za koju se verovalo da je potpuno odbačena SPS relativno brzo postane — tas na vagi, kingmaker za svaku vlast u Srbiji. Tu poziciju su socijalisti godinama unovčavali — od 2008. kada su sa DS-om potpisali deklaraciju o pomirenju, pa formirali vladu, pa do pretrčavanja u ruke SNS.
Na parlamentarnim i predsedničkim izborima 2012. SPS Ivice Dačića bio je u svom političkom zenitu koji je ovekovečen izjavom šefa socijalista „da se možda ne zna ko će biti predsednik, ali se zna ko će biti premijer“.
Potom su usledile četiri vlade sa SNS-om, a prvom je predsedavao upravo Dačić.
Međutim, kako su godine (i vlade) prolazile, uticaj SPS-a postajao je slabiji – od premijera, Dačić je prešao na mesto potpredsednika vlade, pa ministra spoljnih poslova a sad, šefa Skupštine (što je po Ustavu treća funkcija u zemlji, ali u praksi i ne izgleda tako). Broj ministara SPS (i, za stranke u Srbiji još važnije — broj pozicija šefova javnih preduzeća) se smanjio.
Mnogi naprednjaci su počeli da postavljaju pitanje – da li je SPS vredan da bude na listi SNS, posebno kada imamo posla sa haotičnom i neorganizovanom opozicijom kakva je danas u Srbiji?
Trebalo bi ovde podsetiti i na jedan bitan trenutak u odnosima Ivice Dačića i Aleksandra Vučića, koji se desio u spletu događaja koji su bili presudni za politički put obojice.
Reč je o izborima za gradonačlenika Beogrda 2008. (koji su bili u jeku parlamentarnih i predsedničkih izbora). Tada su na Kalemegdanu socijalisti, radikali i DSS potpisali sporazum o koaliciji za formiranje gradske vlasti, čime je bio otvoren put za izbor Aleksandra Vučića za gradonačelnika Beograda (pored predsednika Skupštine, jedina velika funkcija koju Vučić do sada nije držao).
To su bili ti prelomni izbori kada je Srbija bila pred dva koloseka: vlada SRS, DSS, SPS, ili vlada SPS-DS.
Na kraju, nutkanje iz Brisela (preko sastanka sa Solanom u Španiji), i aminovanjem Moskve, privoleli su (ili naterali?) Ivicu Dačića da ode sa DS-om i, preko noći, poništi koalicioni sporazum u Beogradu!
I veći ljudi od Aleksandra Vučića to ne bi mogli da zaborave i oproste.
Pragmatično, Vučić (odenut u ruho novoformiranog SNS-a) i socijalisti su našli zajednički jezik od 2012. (opet, opet uz podršku Brisela i aminovanjem Moskve) ali – deceniju posle — čini se da Vučić konačno dobija svoj revanš nad Dačićem – odlukom da odgurne SPS koji je sebe pretvorio u profesionalni teg za balansiranje svake vlasti ma ko u njoj bio.
Ivica Dačić je svoju ideju o savezništvu sa SNS i na prestojećim izborima pokušao da upakuje u finu oblandu: “da pomognemo Aleksandru Vučiću da pobedi u prvom krugu za izbor predsednika” i da će izborna koalicija SNS-SPS zajedno “počistiti” i ovako slabu i posvađanu opoziciju…
… Navodno, ova najava (odluka!) SNS utemeljena je na istraživanjima da stranke vladajuće koalicije mogu da osvoje više glasova ukoliko odvojeno nastupaju?!
I, Socijalisti su sada u velikim teškoćama — da li da se i dalje drže javno izrečenih obećanja Ivice Dačića da SPS neće imati SVOG predsedničkog kandidata i da će iz sve snage podržati “zajedničkog kandidata SNS” Aleksandra Vučića za predsednika Srbije?! Ili da promene ploču na uveseljavanje slabašne opozicije?!
Jer, sve ovo predizborno vreme lider socijalista Ivica Dačić proćerdao je u pokušaju da prinudi (izmoli?) najjaču političku stranku u Srbije — SNS, da imaju zajedničku listu sa socijalistima, kad – ono…
Taj, već više puta ponovljen stav lidera socijalista, dugo izaziva zabrinutost u krugovima bliskim SPS. Mnogi u SPS-u sumnjaju da bi ta “zajednička lista SNS -SPS” bila utapanje u SNS, početak kraja socijalista, i nestanak sa srpske političke scene?!
Kakav će iznudjeni potez morati sad da povuče veliki mag predizbornih igara Ivica Dačić – još nije jasno.
Ali je jasno – da sad i odmah, moraju da odluče – kakvu strategiju i kakvu izbornu kampanju moraju da izvedu pred 3. april, dan glasanja i istine. Jer, ako već “moraju” da podrže kandidaturu Aleksandra Vučića (da bi pobedio u prvom krugu), kako je to javno obećao Ivica Dačić, nelogično bi bilo da u kampanji napadaju Srpsku naprednu stranku na parlamentarnim izborima?! A, ako ne kritikuju vladajuću stranku pred parlamentarne izbore, kako će ubediti birače da glasaju za njih, socijaliste?!
Sa druge strane, SPS je stranka koja jedina može da profitira i preuzme glasače od SNS u slučaju da se neki birači razočaraju u naprednjake. To, možda, neki u SNS zaboravljaju…
Samo ima jedna druga stvar: koliko je odluka SNS da ide na listu bez SPS zabrinula socijaliste toliko je osokolila – dosad neorganizovanu i bahatu opoziciju u Srbiji, ali ih i ohrabrila – da, možda, ipak može da pobedi na lokalnim izborima u Beogradu, gde objektivno stoje bolje nego u ostalom delu Srbije?!
A, ko izgubi Beograd, onda…
