VELIKANI NEGOTINA: Najobrazovaniji srpski đeneral – Jovan Mišković!

Bez sumnje, Jovan Mišković je pre svega velikan vojne struke! Ali, ne može se prenebreći činjenica da je on, već samim tim što je bio ministar, ujedno i državnik, odnosno političar.

Osim toga, čak i da nije bio ministar, Jovan Mišković je poput drugih velikih ljudi imao svoje političke stavove i ideje koje zavređuju pažnju i današnjih istraživača, ako ništa drugo, ono zbog potpunijeg osvetljavanja njegovog lika i dela. –  ovako za Aferu jednog od najumnijih Negotinaca opisuje u par rečenica – akademik dr Dragan Simeunović.

Među najznačajnije oficire koji su stasali u Vojnoj akademiji i koji su svojim delovanjem u vremenu u kome su živeli ostavili neizbrisiv trag, kako svojim radom, tako i pisanom rečju, svakako su nezaobilazni akademici, generali Jovan Mišković, Živko Pavlović, Stevan Bošković, te vojvode Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović i Stepa Stepanović.

Akademik Jovan Cvijić, u svojoj besedi 25.10.1921. godine, prilikom promocije generala Živka Pavlovića za člana Akademije nauka, za Jovana Miškovića ističe da je „verovatno najobrazovaniji oficir svoga vremena“, dok uvaženi profesor Vojne akademije, Božidar Jovović, u svojoj knjizi „Srpski oficiri u nacionalnoj kulturi“ za Jovana Miškovića kaže: „Među najučenije ljude i najbolje sinove što ih je odnjihala srpska kolijevka uznio se đeneral i akademik Jovan Mišković. On je, neosporno, najobrazovaniji srpski oficir i spada u najučenije vojnike vojski na prostorima na kojima se formiralo nekoliko država pod nazivom Jugoslavija. U njegovom biću idu uporedo čovjek, vojnik i naučnik… Kao vojnik, zaslužan je za korjenitu organizaciju srpske vojske, vojnog školstva i vojne nauke“. – piše u članku Vojne akademije koja i nosi njegovo slavno ime.

Jovan Mišković je rođen 6. jula 1844. godine u Negotinu. Za pitomca Artiljerijske škole, odnosno Vojne akademije, primljen je 6. septembra 1860. godine, koju završava 1865. godine kao četvrti u klasi sa srednjom ocenom 4,86. Dakle, kao što se vidi, bio je odličan pitomac i već tada pokazao posebnu sklonost za rešavanje vojničkih zadataka i za naučni rad. Kao pitomac veoma dobro je shvatio značaj zemljišta kao jednog od faktora oružane borbe, te prilikom putovanja kroz Srbiju, koje je svakog leta sa pitomcima organizovala Vojna akademija, brižljivo je vodio beleške sa tih putovanja, posebno o zemljištu i njegovim karakteristikama. To će biti počeci njegovog naučnog rada čije će rezultate kasnije koristiti u mnogim istraživanjima i naučnim poduhvatima.

U prvoj, isključivo rodoljubivoj fazi oslobođenoj dnevno-političkih kalkulacija Jovan Mišković se sav posvetio unapređenju interesa srpstva. Tako treba razumeti njegovu opredeljenost da se kao oficir bavi ne samo geografijom, arheologijom, etnologijom, već i beleženjem jezičkog blaga, unekoliko nastavljajući delo Vuka Karadžića i to uz podršku Stojana Novakovića. Prosvetiteljski karakter tog njegovog, više društvenog nego naučnog angažmana ogleda se i u tome što je beležio i rasprostirao alternativnu medicinu odnosno, kako se to onda govorilo – narodno lekarstvo.

Kao oficir obavljao je gotovo sve komandne i druge dužnosti koje su bile u tadašnjoj srpskoj vojsci. U srpsko-turskom ratu 1876/77. godine bio je komandant Čačanske, a potom Užičke brigade i komandant Knjaževačke vojske, potom načelnik Štaba Timočke vojske i načelnik Operativnog odeljenja Vrhovne Komande. U srpsko-turskom ratu 1885. godine bio je komandant Drinske divizije, koja je učestvovala u bici na Slivnici. Od 1888. do 1890. godine obavljao je dužnost načelnika Glavnog generalštaba.

Na dužnosti ministra vojnog Jovan Mišković je prvi put bio od 1878. do 1880. godine (drugi put 1897.) i za to vreme sproveo je „preustrojstvo“ srpske vojske, Glavnog generalštaba, Vojnog ministarstva i Vojne akademije, čime je postavio temelje moderne srpske vojske. Pored ostalog, kao ministar vojni posebnu brigu je posvetio „preustrojstvu“ Vojne akademije, gde u programu njenog reorganizovanja kaže „ da specijalno obrazovani oficiri iz nje izlaziti mogu“.

Veoma često je posećivao Vojnu akademiju, prisustvovao ispitima i rado razgovarao sa pitomcima ili im držao prigodna predavanja, pri čemu je stalno isticao da oficir mora da bude svestrano obrazovan i da, kao kulturna osoba, disciplinovano izvršava vojničke zadatke. U susretu sa pitomcima ili sa mladim oficirima često je isticao potrebu za stalnim usavršavanjem oficira. U jednom svom članku „Prijateljski saveti mladim oficirima“, objavljenom u listu „Ratnik“ 1883. godine, navodi: „Oficir koji iz škole izađe, a vojnu nauku savremeno ne prati i konstantno se ne usavršava, postaje šarlatan ili zavezana vreća“. Nema sumnje da su ova Miškovićeva zapažanja i danas veoma aktuelna i za današnje oficire poučna.

Kao naučni radnik Mišković je bio veoma plodan stvaralac. Najznačajnija njegova dela iz vojne geografije su: „Putovanje po Srbiji“, „Hidrografija nezavisne kneževine Srbije“ i „Kroz Bosnu, Hercegovinu i Boku Kotorsku“, čime je postao sledbenik Feliksa Kanica i preteča Jovana Cvijića. Značajno njegovo delo iz vojne istorije je „Rat Srbije sa Turskom 1877/78. godine“ i „Kosovska bitka“. Neka od navedenih dela i danas se objavljuju („Kosovska bitka“).

Pored navedenih dela napisao je i objavio niz članaka u raznim časopisima, pre svega iz taktike, istorije ratova i vojne geografije, pri čemu je i najčešće pisao u časopisima „Vojin“ i „Ratnik“, ali i u gotovo svim časopisima i listovima toga vremena kao što su: „Otadžbina“, „Škola“, „Istok“, „Budućnost“, „Srbija“ itd. Navodimo neke od naslova koji su objavljeni u nekom od navedenih časopisa: „Putopisne beleške iz Zaječara i Ćuprije“, „Opet o našoj zemaljskoj snazi“, „Pogled sa Suvog Rta na Staru Srbiju“, „Građa za etnografiju i istoriju Srbije“, „U korist naše vojne snage“, „Borba na Ljubiću 1815. godine sa planom“, „Oblici pešadijske borbe“, „Da li nam je rat koristan“, „Vojnogeografski opis zemljišta, na kome su trupe operisale u ratu 1877/78. godine“, „Izvod iz ustrojstva švajcarske vojske“, „Uređenje naše vojne snage“, „Kratak opis Jagodinskog okruga“, „Pešadijski redov“, “Neke napomene za taktičko vežbanje trupa“, „Sveti Sava i srpski narod“ itd.
Naučni opus Jovana Miškovića bio je veoma širok i raznovrstan i doticao je razne naučne oblasti, a pre svega vojne.

Prevodio je vojna dela s francuskog jezika: „Referat o artiljeriji u polju“ („Vojin“), „Pozitivna taktika“ („Ratnik“), „Uput za taktičko vežbanje pešadije“ („Ratnik“).

Akademika generala Jovana Miškovića nisu krasile samo izuzetne vojničke vrline. On se i svojim moralnim odlikama uznosio iznad svojih savremenika. Upravo zbog tih osobina knez Milan ga je postavio za vojnog ministra, u činu potpukovnika, iako je mogao imati na izboru nekoliko generala. Tom prilikom, Mišković je potvrdio svoj izuzetni moralni lik, odvraćajući od te namere kneza Milana u interesu sloge i dobrih odnosa među oficirima. Takođe, tom prilikom je odbio ponuđeni čin pukovnika, da se ni time ne bi izdvajao od ostalih oficira i vanredno napredovao.

Izabran je za člana Srpskog učenog društva 1875. godine, a za redovnog člana Akademije 1892. godine. Lični ugled koji je uživao u užim stručnim i naučnim krugovima, kao i širim društvenopolitičkim sredinama, doprineli su da bude 1900. godine predložen i izabran za predsednika Srpske Kraljevske Akademije, kao njen sedmi po redu izabranik.

Kao predsednik Srpske Kraljevske akademije, kad god je odsustvovao sa te dužnosti, svoj predsednički dodatak ostavljao je Akademiji da ga upotrebi u najkorisnije svrhe. Ovoj visoko naučnoj ustanovi ostavio je i svoju kuću, a svoju biblioteku, koja je brojala nekoliko hiljada knjiga, časopisa i karata, poklonio je Glavnom generalštabu. Dakle, sve što je zaradio i stvorio svojim neumornim radom, poklonio je narodu. Iz njega je ponikao i u njemu se večno naselio.

Istorijski arhiv Negotina na čelu sa Nenadom Vojinovićem nedavno je objavio dnevnik đenerala Miškovića u tri toma. Uskoro se očekuje drugo izdanje ovog kapitalnog dela jednog od najveći ljudi koje je dala Negotinska Krajina, a koji je neopravdano dugo bio zaboravljen u svom rodnom gradu.