Priredio: Vladan Dinić
Kada sam nedavno na portalu “Afera” obelodao stvarnu ekskluzivu, da se akademik Vladimir S. Kostić, aktuelni predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (u dva mandata) povlači sa funkcije i da neće, iako ima pravo, da pokuša da i treći put bude na čelu SANU, mnogi akademici, moji poznanici i prijatelji, ali i deo stručne javnosti su bili uvereni da je to, samo još jedna u nizu “novinarska patka” i jeftina ekskluziva – “jer će Vladimir S. Kostić sigurno učestvovati na izborima za predsednika”, ali pisanje portala “Afera”, pa i moje potvrdio je danas sam – akademik Vladimir S. Kostić!
Na obeležavanju Dana SANU.
Lično!
“…Beseda ili ne, tek ovo je moje poslednje regularno obraćanje članovima SANU kao predsednika ove kuće. Nakon osam godina, svojom voljom i bez ikakvih pritisaka, nalazim da bi svaki moj pokušaj produženja vršenja ove funkcije, uz potpunu neizvesnost da li bi me akademici uopšte ponovo uzeli u obzir, bio nametljiv, preteran i bez trunke pristojnosti. Jednostavno, vreme je za druge!
Da li sam, bližeći se kraju mandata, zadovoljan postignutim? Naravno, ne! Ipak, radio sam sa sjajnim osobama i nemojte sumnjati u moju iskrenost kada analizu ovih osam godina zaključujem parafrazom da su uspesi isključivo njihovi, dok su greške moje. Naravno, postoje sive zone mojih postupaka koje vrednosno ne mogu sa sigurnošću da odredim. Govorio sam ono što sam smatrao istinom, uprkos krstaški rezolutnim nasrtajima da mi se to pravo uskrati. Međutim, ukoliko sam u nečemu od onoga što sam rekao grešio, neće biti srećnije osobe od mene, jer su neke od tvrdnji koje sam izrekao bile bolno samoranjavanje.
Danas neću da navodim šta je urađeno, ali ću pokušati da vam u kratkim tezama iznesem svoj subjektivni doživljaj nekih od izazova pred SANU, izbegavajući njihovu hijerarhiju po težini i bez osvrta na širi kontekst u kome naša kuća živi. Ljudi kojima verujem i sa kojima sam sarađivao, „optužuju” me za preterano korišćenje crne boje u slikanju svakodnevnice. Stoga, na samom početku želim da vas uverim da u smisao SANU i njenu budućnost verujem više nego u trenutku kada sam ovu funkciju preuzeo. Ipak, vremena nisu zahvalna za nacionalne akademije, sa razlozima koji su van, ali ne retko i unutar njih samih. Iako na prvi pogled zvuči konfuzno, živimo u periodu „fundamentalnog interregnuma”, što naše obaveze da to vreme objasnimo, potražimo rešenja i promovišemo „zajedničke vrednosti koje bi omogućile pojedincu da se oseti delom nečega što odražava njegove potrebe“, čini još većim. Sadašnji trenutak najbliži je Baumanovom „fluidnom društvu” u čijoj su osnovi odsustvo snova, ideologija i utopija, te stav da „ovo što živimo nema alternativu”, kako bi se „narodi i pojedinci uverili da im ne treba drugi svet osim postojećeg… i da ova realnost iscrpljuje sve mogućnosti”. To međutim, ne može biti tačno i mi smo dužni da uporno tragamo za mogućim alternativama, prevashodno u nauci i umetnosti.
o Globalna ekonomija
Dolazeća globalna ekonomija teži ka stanju u kome će samo 20 odsto radne snage moći da obavlja neophodne poslove. U dopunskoj senci nuklearnog, ekološkog, demografskog i drugih Armagedona, milijarde ljudi biće naprosto suvišne i sa uskraćenom „društvenom funkcijom”.
Crnohumorno se konstatuje da je „od eksploatisanja gore jedino ne-eksploatisanje. Uz groteskne rezervoare viška radne snage, postaće privilegija biti eksploatisan” (moguće je da ćemo se mi uskoro suočiti sa potpuno suprotnim scenarijom). SANU se, nažalost, nije previše bavila problemima civilizacije koji su pod senkom etičke upitnosti. A trebala je! Jer, „odsustvo sumnje jednako je odsustvu skrupula”, i ta opomena posebno važi za nas, članove SANU.
Da li su i kome danas potrebni kapaciteti SANU?
Svedoci smo, ne samo kod nas, marginalizacije sličnih institucija. Što se tiče odnosa SANU i vlasti u Srbiji nameće mi se utisak „tihog” zanemarivanja i nezainteresovanosti, koje ne smatram slučajnim, sem u par oblasti (a i tu ne preterano!), koje jesu inherentne Akademiji, ali nije dobro da postanu i neprelazne granice njenog uticaja (istine radi, mada uglavnom na tehničkom nivou, saradnja je bila veoma korektna sa Ministarstvima kulture, prosvete i finansija). To stanje se bitno razlikuje od uloge koju su SANU i njeni istočnici imali u prošlosti, uz upadljivo smanjenje udela naše kuće u razmatranju niza državnih i društvenih problema (sem kada to radimo „nepozvani”), a posebno u poređenju sa nekim drugim institucijama (mada nije uputno da budemo deo svih „simfonija” u ovoj državi). Ne bežeći od odgovornosti, pa i pretenciozne slutnje da sam i sam u tom smislu postao smetnja i kamen o vratu Akademije, nadam se da će se mojim odlaskom vrata barem one neophodne saradnje nešto šire otvoriti. Međutim, preporuka za one koji će na ovo mesto doći nije, ne može i ne sme biti kakav upadljivi partijski aktivizam i isključivost – ali, o tome ćete za par meseci vi odlučivati!
o Bar da probamo sa istinom
SANU može i treba da bude kritikovana, ali jedan broj apsurdnih napada primorava nas da apelujemo: hajde, za početak, da bar probamo sa istinom! U nepokretnom društvu sa unapred podeljenim i fiksiranim ulogama, Akademija se čak i od suprotstavljenih društvenih grupa neprekidno smešta u davno zadate okvire i predrasude, uključujući ideološke.
Po njima SANU nije skup autonomnih pojedinaca često dijametralno različitih stavova, već nedeljiva organska celina, poput kakve unitarne, gotovo zavereničke partije. Kada se kroz naše delovanje pokaže da to nije tačno, izazivamo ljutnju i bes ili upečatljivo i „glasno” zanemarivanje (da ne podsećam koje su sve aktivnosti SANU prećutane). Dužni smo da razumemo ko (ma koliko oni bili različiti) i zašto od nas očekuje da u ovom balu pod maskama ćutke nosimo dodeljene maske konzervativnosti, toksičnog šovinizma i retrogradne isključivosti. Srećom, većina, mada ne i svi članovi Akademije, imaju jasan ”otpor prema (unapred zadatoj) slici, a da o ramu i ne govorim”. I dobro je dok je tako! Često je tekst optužbi i potkazivanja otužno istovetan, nezavisno od različitosti onih koji kritike iznose, što može da pobudi, hoću da verujem neopravdanu sumnju na izvesnu usklađenost. Tehnologija takvog postupanja i obrazac mrzovolje veoma je star. Meri Bird u knjizi Senatus populusque Romanus pominje sliku na zidu krčme u Ostiji iz 2. veka sa poređanim grčkim mudracima (npr. Tales iz Mileta, Solon iz Atine, Hilon iz Sparte…). Svaki od njih je povezan sa natpisom koji se ne osvrće na oblasti politike, nauke, prava ili etike kojima su se bavili, već prostačkim sentencijama, prema dobro poznatoj skatološkoj temi”. Autorka nalazi da je u pitanju agresivna narodna šala, preciznije poruga protiv elitne kulture polupijanih gostiju krčme, dopunski ohrabrenih maliganskom nekritičnošću. Ipak, Meri Bird lucidno primećuje da je neko morao da zna bolje da čita od prosečnog posetioca krčme u Ostiji, a bogami i da ponešto zna o tako poređanim mudracima, da bi se gosti krčme navodno sami usmerili na ono što su doživeli kao „pretencioznost intelektualnog života”. Dakle, postojala je namera (dodao bih, možda upravo cezarske vlasti). Niko i ne pomišlja da pravi paralelu između nas i grčkih mudraca – sve je na našu štetu, uključujući i činjenicu da se prostakluku nismo baš suprotstavljali, ali sam prosto hteo da ukažem na jedan obrazac koji se ispoljava u atmosferi populizma, tog „veštog i majstorskog pretvaranja privatnog u javno”, uz dodatnu sposobnost da se do kraja eksploatiše strah i, dodao bih ”lebdeća mržnja” u potrazi za objektom. U toj atmosferi malo je mesta za elite, neželjenu odrednicu koju kroz očekivanja dela javnosti i nama nameću. Tragika intelektualca je verovatno u tome što se neizbežno nalazi u raskoraku između neprijatne usamljenosti i još neprijatnijeg svrstavanja – mada, da se ne zavaravamo, u samoj SANU prisutna su oba iskustva, što od nas zahteva dopunsku mudrost.
o Nova samoproklamovana elita traži moć
Posebno u društvima nedovršene tranzicije otvara se prostor za veštačko diferenciranje i samoproklamovanje novih, ne retko međusobno suprotstavljenih elita, koje traže prostor i moć, i koje su u obavezi, ili su pravljene upravo zbog toga, da pojedu svoje prethodnike (za neke od njih SANU mu dođe kao dezert). Jednom rečju: „nove elite”, bez svesti o sopstvenim ograničenjima, dometima i odgovornostima, čime postaju još opasnije, delom veštački stvarane u političkim inkubatorima, dobijaju jasnu namenu u obračunima, oktroisanju sumnjivih sistema vrednosti i prizemne političke koristi. Moje mišljenje je da se nešto slično događa ovde i sada.
o Populizam i pravovernost
Populizam promoviše pravovernost i to onu za koju Orvel sarkastično kaže da podrazumeva „da se ne misli, pa čak ni da se oseća potreba za mišljenjem”, što se nadoknađuje uporednim građenjem kulta omnipotentnosti političkog vođe, uz ritualno vezivanje uspeha i ideja za jednog pojedinca. A istorija nas uči da svako lično nagomilavanje vlasti tog tipa po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija i inicijativa, i bekstvo od odgovornosti – stanja koja pogoduje demokratskom deficitu obavezuju nas da na način svojstven SANU, prvo sebi, ali, kada je neophodno i drugima, glasno ukažemo: „Memento mori!”
Ubrzanje gotovo svih sfera života izmešta nas u vreme instant stavova i ekspres odluka. Nismo li upravo mi u posebnom problemu kada se suočavamo, istina na nivou informacija koje ima i bilo koji građanin, sa olako postavljenim i ponižavajućim, merkantilno definisanim zahtevima da neumesnom brzinom rešavamo vekovne probleme Kosova i Metohije, a sve u kontekstu jednog sasvim drugog sukoba? Stav da „ovo nije vreme mislećih, već vreme delujućih” dramatično podriva temeljne pozicije Akademije, pozicije zasnovane na stalnom društvenom dijalogu i podeli odgovornosti.
o Internet i društvene mreže
Korisnici interneta i društvenih mreža više pažnje posvećuju dezinformacijama nego verodostojnim podacima. Ili, kako Umberto Eko kaže: „…da trijaži ne pristupamo posredstvom kulture, već po sopstvenom nahođenju; stoga nam preti opasnost da uskoro dobijemo šest milijardi enciklopedija, čime će bilo kakvo razumevanje postati nemoguće”. U tom prostoru dodatno deluju oni koji organizovano grade nepoverenje u nauku i umetnost (npr. skorašnja kritika naših članova, ali bez osvrtanja na umetničke dimenzije njihovog rada, već na osnovu političkih intriga i pljuvačkom zalepljenih etiketa; ukoliko su mrtvi tim bolje, otmenosti ovih kritičara ne smeta činjenica da mrtvi bokseri ne mogu da uzvrate udarce – naprotiv!). Na žalost, povremeno se i sami kockamo sa ovom relativizacijom, dok su naše odbrambene linije često teško prepoznatljive. I da se ne zavaravamo, ne zbog toga što su dobro kamuflirane! Šta nam preostaje? ALLEA smatra da za tradicionalne nacionalne akademije prelaz u digitalno društvo znači da one moraju postati još transparentnije, uočljivije i više javne nego do sada. Međutim, u takvim pokušajima proteklih godina su nam podmetani Trojanski konji u cilju nametanja učešća određenih krugova u rad i kontrolu same SANU. U izvesnim slučajevima smo svojim greškama i nehajnošću, ponekad bogami i saradnjom, a u poslednje vreme bojim se i svesnom zloupotrebom Akademije za sopstvene ideološke i ine ciljeve, protivnicima podastirali crveni tepih. Nedavno je Akademija zloupotrebljena u obraćanju gosta, a po povratku u nekorektnom predstavljanju stavova SANU kao celine. Moguća mišljenja pojedinih naših članova, na koje oni imaju puno pravo, pravo za koje ću se svim srcem boriti uprkos neslaganju, grubom generalizacijom su prikazana kao političko svrstavanje SANU. Nismo nikome poverili prenošenje bilo kakvih poruka (još uvek to činimo sami), pogotovo kada poruke nisu u saglasnosti sa dostupnim zvaničnim stavom IO SANU, čime je implicirano da je on nametnut. Od koga? A manipulacije se, to treba da znate, nastavljaju! Ponovo je vreme da se zapitamo: šta je SANU nama, i šta smo mi njoj? U prethodnim izbornim ciklusima neshvatljivo smo prenebregli pad broja članova, gubitak ravnoteže među oblastima, starost i rodnu zastupljenost. Ja to smatram greškom i u toj grešci vidim i svoju krivicu.
o Tri vremenske ravni
SANU radno deluje u tri vremenske ravni: (1) prošlosti, (2) aktuelnom trenutku metodama koje su inherentne SANU; pre kratkog vremena pominjalo se eventualno uključivanje SANU u razmatranje kosovsko-metohijskog čvora, pa su postavljana pitanja o našoj spremnosti i volji da se u tako nešto upustimo. A odgovor je bio da smo jedna od retkih institucija koja tim pitanjem nije prestajala da se bavi – umorni smo od davanja dokaza. Vrata SANU po tom, i ne samo po tom pitanju, nisu nikada zaključavana (tačnije držana su otvorena), uz svest da je ono što možemo da ponudimo znanje, iskustvo i mudrost naših članova, konačno, njihova mišljenja (ponavljam, mišljenja!), pazeći da za našu sredinu uobičajenom megalomanijom dopunski ne preopteretimo ionako prenapregnutu biološku, istorijsku i ekonomsku nosivost države i naroda. Prava istina je međutim, da nije ni bilo ozbiljnijih pokušaja da se ta vrata otvore. (3) Treće, na naučno zasnovanim predviđanjima i pripremama za susret sa budućnošću, kroz orijentaciju na duže, kritične projekte, sa mnogo više usredsređenosti nego do sada (slično već pokrenutim strateškim projektima).
U ličnom izboru ključnih zadataka, pored neupitnog insistiranja na pojedinačnoj izvrsnosti u nauci i umetnosti dokle god je to moguće, usuđujem se da izdvojim neke najosetljivije: negovanje srpskog jezika i pisma, kritičke istoriografske nauke, identitetska istraživanja i umetnost. Bojim se da malim narodima ponovo sledi dvostruki posao: uporno negovanje sopstvenog jezika i pisma, ali i multilingvalnost kao imperativ. Tu brigu u SANU moramo organizovanije da postavimo (pri tome ne mislim ni na kakvu jezičku inspekcijsku službu), uz svest da su dosadašnji propusti posledica kadrovskog osiromašenja.
o Brisani prostor globalizacije
SANU je u obavezi da učestvuje u definisanju vrednosti koje ćemo u našem kolektivnom zavežljaju preneti preko brisanog prostora globalizacije. Posebno naglašavam mesto umetnosti, čija je funkcija po Hajneru Mileru: „da stvori ostrva na kojima sećanje može da se čuva, gde mašta može da se obnavlja. Da se radi protiv bujice kojoj je u osnovi satiranje sposobnosti sticanja iskustva. Jer kad kolektiv više ne može da stiče iskustva, on više ne može ni da se brani… Umetnost mora da bude jezgro otpora protiv toga.” Istina, čudesno naraslo znanje „nije još primljeno u novu, skladnu sliku sveta… Zbir svih nauka nije u nama još postao kulturom“. Napetost koja postoji između različitih oblasti nauke, kulture i umetnosti zapravo je delom veštačka posledica naše spoznajne ograničenosti i možda je upravo pozicija Akademije najpovoljnija u ostvarivanju „plodotvornog srodstva“ na izgled nepomirljivih i metodološki udaljenih oblasti.
Identitet nije stari mač slučajno iskopan u kakvoj njivi. Verujem da se rešenje njegovog rebusa ne nalazi samo u prošlosti – on se gradi, isto onoliko koliko se neguje i pamti, po Magrisu kao „nikad dovršeno traganje”. U knjizi gospodina V. Milosavljevića lucidno je primećeno da shvatanje o apsolutnoj autohtonosti jednog naroda, plemena ili etničke grupe (ne samo da smo okruženi takvim stavovima, nego se oni sve više pojavljuju i u našoj sredini) na „arbitraran način prekida vremenski niz događaja koji čine istoriju, stavlja tačku na istorijsko istraživanje i ukida istorijsku svest… Međutim, ono omogućuje da se iz naracije o prošlosti onih koji su označeni kao autohtoni, isključi i sama pomisao nasilja i nepravde prema drugima… Autohtoni narodi su, takoreći, pravedni po definiciji”. A takvih jednostavno nema! Otuda valjda i zaokupljenost večitim prijateljima ili večitim neprijateljima. To su uslovi u kojima se stvara (ali i gaji) utisak stalne ugroženosti, zavera i kontinuiranog vanrednog stanja, koji u kolektivnoj uobrazilji opravdavaju sistematsko ugrožavanje građanskih i političkih sloboda, stvarajući široku društvenu osnovu za fobije najrazličitijih vrsta i zahtev za oktroisanim jedinstvom sa preduslovom da se stavovi onih koji to jedinstvo traže bezuslovno i nekritički prihvate.
o Sve manje poznajemo svet
Povređeni nerazumevanjem, ali i sa ne nužno neopravdanim osećajem poniženja, sve manje sposobni da racionalno sagledamo sopstvene grehe, greške i zablude, sa sve manjim poznavanjem sveta u kome živimo, pribegavamo opasnom obrascu samosažaljenja i eskapizma, uz mistifikaciju našeg po nečemu nadaleko čuvenog inata (mada je i sama reč verovatno izvedena iz turskog inatčilik), okrećemo glave od aktuelnih istorijskih i društvenih tokova koji maliciozno, ili još gore i tačnije, sve nezainteresovanije teku oko nas, tonući u lažnu dilemu, koja se povremeno čuje i među ovim zidovima, „zavičaj ili svet”. Verujem da SANU može upornim promovisanjem naših naučnih i umetničkih iskoraka da ukaže na rešenje ovog rebuse za koje verujem da glasi „zavičaj u svetu”. Jer, bilo kakva vrsta izolacije Srbije bi bila i konačni uspeh njenih hipotetičkih „ukletih neprijatelja“ (pod uslovom da postoje). Sa jedne strane, razočarani u sadašnjicu i bez posebnih očekivanja od budućnosti, kao kolektivitet brzim i odlučnim koracima grabimo ka dekorisanoj prošlosti – ukratko, napred u prošlost! Takvo povlačenje iz „vremenske zone sadašnjice, u svojoj osnovi kao ključni mehanizam ima istorijsku traumu… može se desiti da prestanemo da objašnjavamo realnost kakva jeste i da se umesto toga prebacimo na prošlost i pokušamo da je ponovo oživimo, iz početka stvorimo ili povratimo.” Postmodernizam, već dugo na zalasku, se posvetio, a nama ostavio „nove ludičke i ironične interpretacije prošlosti, i na različite načine se ukrstio i sa nihilističkim porivima“. Upravo u promišljanju našeg položaja i istorijskog kontinuiteta, geostrateške orijentacije i izboru puteva za budućnost vidim neophodnu ulogu SANU! Kriza unutar same EU, kojoj zvanično, a privatno verujem da, uprkos njenim aktuelnim ograničenjima i greškama, treba da težimo, delom je posledica nedostatka zajedničkog evropskog identiteta. Međutim, u razmatranju kako da se taj zjap prevaziđe, Kastels kao mogućnost zlokobno navodi i preteće, gotovo rasističko „samoodređivanje isključivanjem drugog, svih onih koji nisu poput nas, tj. ksenofobnu distinkciju.” A to se zapravo već uverljivo događa u EU i uz, kako hoću da verujem, naše nesnalaženje (ako je samo nesnalaženje u pitanju), preti srpskom narodu, društvu i državi. U izbegavanju te kobne zamke vidim još značajniju ulogu SANU!
o Moramo da savladamo besmisao sopstvene sujete i egoizma
O našim, ali pre svega svojim greškama govorio sam svih ovih osam godina, uz sada već od ponavljanja izlizanu tvrdnju da SANU zaslužuje mnogo veću lojalnost, a povremeno i odbranu, nego što je dobija od aktuelnih članova. A bez želje da glumim proroka (u čemu sam dosledno neuspešan), ipak slutim da će Akademiji u relativno bliskoj budućnosti, biti potrebna naša odbrana. Ovde u ogromnoj većini sede sjajni naučnici i umetnici, pa za SANU ne treba brinuti, pod uslovom da savladamo besmisao sopstvene sujete i egoizma, koji ume, istina retko, da nas navede u zabludu da smo mi potrebniji SANU, nego ona nama (a toga je bilo!); ako savladamo svoj povremeno starošću ušančeni oportunizam i hipokriziju i preuzmemo rizike izgovaranja istine kako je mi vidimo i kako se to od nas očekuje, čak i kada su u sukobu sa „potcenjenom voljom ljudi za slepilom”; ako ukažemo da je patriotizam kreativniji i zahtevniji od marširanja u organizovanoj gomili; ali više od svega, kada pokažemo da smo i kada ne mislimo isto, sposobni da se ne proganjamo, mrzimo i vređamo, već da se saslušamo, razmenimo mišljenja i, ako je ikako moguće, izvučemo pouke.
************
Na kraju, članovi SANU moraju ostati dosledni svojoj naučnoj i umetničkoj kompetentnosti i slobodi, kao i svom integritetu i poštenju, na fonu reči jednog od naših osnivača, velikog Jovana Sterije Popovića: „Ko preza rodu istinu reći, hud je da narod uči“ ili deseteračkih pouka: „Ni po babu, ni po stričevima…”. U ovim konfuznim vremenima sva je prilika da ćemo u takvim pokušajima često ostajati usamljeni, osumnjičeni i osporavani, ponekad optuživani da smo podlegli grehu dovođenja u pitanje stavova većine. Ali, na pamet su mi pali redovi našeg Milankovića koji u predgovoru knjige Kroz carstvo nauka, citirajući Vilanda, kaže: „Žitelji Abdere… koji svoga sugrađanina Demokrita, najvećeg prirodnjaka i mislioca svoga doba, proglasiše za budalu i pozvaše Hipokrata, slavnog lekara, da tu duševnu neuravnoteženost Demokritovu ispita i pismeno potvrdi… ekspertiza Hipokratova svrši se time što saopšti Abderićanima da je Demokritos jedini žitelj njihove varoši koji je duševno potpuno čitav.” Svestan da Hipokrat odavno nije među nama, da mi svakako nismo jedini „duševno čitavi” u ovoj sredini i da je današnja civilizacija oportunizam digla na nivo mudrosti, ipak verujem da i po cenu navedene stigme treba da ostanemo verni etosu naše kuće. Naravno, uz malu napomenu da samo tradicija koja je spremna da se samosvesno menja u osluškivanju vremena i potreba sredine iz koje je potekla, ima šansu za dugovečnost.
I da završim kako priliči starcu koji sluti gora vremena: neka nam i u budućnosti ovo budu najveći problemi, a SANU će u svakom slučaju nastaviti da „hoda, žuri, posrće, trči, pada ili maršira uporedo sa ovim narodom i ovom sredinom koja ju je iznedrila.“ Jer drugi narod i drugu državu naprosto nemamo!
Petak, 18. novembar, 2022.
Foto: Novosti.rs
