Piše: Luka Mičeta
Pristup pregovorima o Kosmetu Aleksandra Vučićа najbolje objašnjavaju reči Džona Kenedija koje je on izrekao u svom inauguracionom govoru 20. januara 1961. godine: „Hajde da nikada ne pregovaramo jer se plašimo. Ali nemojmo se nikada plašiti da pregovaramo“.
„Cilj je tamo odakle smo krenuli“
- S. Eliot
Francuski filozof Edgar Moren je na kraju II svetskog rata („tada sam bio komunista“, reći će) napisao esej „Nema više Evrope“, da bi bezmalo pola veka kasnije opominjao da se Evropa teško može posmatrati iz Evrope, da se ona iz SAD nesumljivo bolje vidi, da se vidi kao „mali kontinent, kao neka vrsta velikog Diznilenda natrpanog crkvama, palatama, restoranima, baskijskim beretama, tirolskim šeširima, Holanđankama u klompama, bečkim valcerima“, istovremeno upozoravajući, gotovo profetski:
„Evropa se smanjila. Ona čini tek fragment Zapada, dok je u trajanju od četiri stoleća Zapad bio samo fragment Evrope. Nije više u središtu sveta odbačena je na rub istorije. Evropa je postala provincijalna… Postala je provincija ne samo u odnosu na zapadni svet, nego i u unutar planetarne ere“.
Za običnog Evropljanina to nije bilo toliko primetno, a ni važno, posebno nakon pada Berlinskog zida. Živelo se bezbrižno i bogato.
Godine 1989, dok se crveno carstvo raspadalo, Aleksandar Arbatov diplomatski savetnik Mihaila Gorbačova – sin slavnog Grigorija Arbatova direktora Instituta za SAD i Kanadu akademije nauka SSSR-a – izneo je, verovatno ne bez zluradosti, primedbu zapadnim liderima: „Učinićemo vam nešto strašno. Nećete više imati neprijatelja.”
Evropa je provodila decenije koje su usledile u neverovatnom ekonomskom i svakom drugom prosperitetu.
Međutim, 33 godine posle, nakon ruske invazije na Ukrajinu, kada je Putin svet vratio na fabričko, hladnoratovsko podešavanje – Rusija je ponovo postala neprijatelj Zapada.
Džon Kenedi
Evropa se našla u čudu
Paskal Brukner, jedan od francuskih „novih filozofa“, je rekao 1993. godine da rat na Balkanu – mestu „gde počinje istok“ – nije samo „otkrio ludost beogradskog režima već je, pre svega, obelodanio bolest Evrope“. On je ustvrdio da je „Ujedinjena Evropa umorna, da je, iscrpljena od svojih sopstvenih gadosti, umorna od krvi, svireposti, pokolja…“
Međutim, ta i takva Evropa je ipak, bez primedbi i griže savesti ali i bez značajnijeg troška, učestvovala u bombardovanju Srbije doprinevši da se od Kosmeta stvori neuralgična tačka na Starom kontinentu.
Rat u Ukrajini je sve promenio
Evropa je bila prinuđena da zauzme neprijateljski stav prema Rusiji, pre svega vođena željom demonstriranja lojalnosti prema Sjedinjenim Američkim Državama, ali, istovremeno, sa više nego primetnom željom, da što manje uprlja ruke i uz što nižu cenu. Za tu žarku želju Evrope važe reči koje je svojevremeno, o švajcarskoj neutralnosti, izrekao poznati dramski pisac, pripovedač i esejist iz Berna Fridrih Direnmant: „Ta žarka želja…navodi me da pomislim na devicu koja zarađuje za život u javnoj kući, ali želi da ostane nevina“.
Rat u Ukrajini je važan i zbog jedne, sada potpuno nesporne činjenice: prestonica Evrope je Vašinton, a SAD su jedina zapadna zemlja koja još ima spoljnu politiku.
Bombardovanjem Jugoslavije, a posebno ratom u Ukrajini, „surovo lakrdijaška politika XX veka“, tog „veka krvi“, kako ga je nazvao britanski istoričar Sajmon Sibag Montefjore, nastavila se i u ovom stoleću.
Politički slaba Evropa (u odnosu na SAD), „taj politički patuljak“ (Jirgen Habermas), za Srbiju je u ovoj konstelaciji posebno opasna jer jedan od azimuta evropske politike, njene želje da se dodvori američkom sizirenu, vodi preko Kosmeta, odnosno želje da kosmetski problem reši upravo ona, pre svega Nemačka, onako kako odgovara Vašingtonu nadajući se da će tako smanjiti pritisak na sebe zbog odnosa sa Rusijom i velike zavisnosti evropske ekonomije za ruskim energentima. Groteskno je izgledala namera Evrope da to ostvari kao politički činilac, ravnopravan po značaju Americi.
Zapadni političari žele da se sve završi brzo, jer trpe težak pritisak svog, pre svega, krupnog biznisa. Najbolji primer da krupni kapital više ne želi samo da gleda šta mu se sprema je stav jednog od najvećih francuskih investicionih bankara Filipa Vilina iznetog u autorskom tekstu pod nazivom “Sankcije Rusiji, koliko nas to košta?” objavljenog u vodećem francuskom dnevniku „Le Figaro“ 18. jula 2022. godine. On kaže da “naši političari i naši evrokrati” nisu smatrali za potrebno da „nas konsultuju, ni o vojnoj eskalaciji, ni o strašnim posledicama sankcija za našu ekonomiju… Nadam se – pre mogućeg ustanka naših naroda – da će šokantno sniženje nivoa prihoda u EU omogućiti otvaranje političkih rasprava na kojima ćemo mi, građani i lideri biznisa, na kraju moći baciti izazov našoj politici i našim slepim ‘evrokratima’. Oni nas vode u pogibelj svojim bezobraznim lažima.”
Na samom početku XX veka, daleke 1908. godine, poznati dablinski pesnik i političar, Alen Apvard je kazao da je Balkan „najmanje poznati ugao Evrope“. Sva je prilika da se od tada do danas ništa nije promenilo. Balkan, Srbija pre svega, ne samo da je terra incognita već i dalje terra misionaris.
Kako se taj prostor i danas doživljava na Zapadu najbolje je šezdesetih godina prošlog veka opisao nemački pisac Bernd Ruland rekavši da Balkan podseća na baštensku pomoćnu kućicu koja se nalazi u blizini otmene zapadnoevropske vile i u kojoj žive ljudi koji se međusobno sukobljavaju.
Vučićeva politika „Sedam zastava“!
Slučaj sa raspadom Jugoslavije je samo potvrdio slavni Brehtov diktum da ne samo rat proizvodi rat, već da to čini i loš mir. Kosovo i Metohija su školski primer. Zapad, Evropa napose, su posledice svoje pogrešne politike na Kosmetu ispravljale kasno ali pogrešno. Evropska politika podseća na onu, gotovo crnohumornu rečenicu Fidela Kastra koju je on izrekao govoreći o neuspehu socijalizma: „Da, socijalističko iskustvo jeste neuspeh. Ali, izvinite, mi nastavljamo dalje.”
Da je zapadna politika do paroksizma bila pogrešna dobrano svedoči knjiga Roberta Kaplana “Balkan Ghosts – A Journey Through History” (“Balkanski duhovi – Putovanje kroz istoriju”) za koju se pouzdano zna da je uticala na predsednika SAD Bila Klintona, o čemu je svojevremeno pisao i Njujork tajms. Kaplan, recimo, ispisuje i ovakvu stupidnost u svojoj knjizi: “Nacizam, na primer, može da tvrdi da je balkanskog porekla. Među bečkim ćumezima, leglom etničkih ogorčenosti bliskih južnoslovenskom svetu, Hitler je naučio kako da tako zarazno mrzi.“ Kako samo, i danas, opominjuće odjekuju reči Viktora Igoa izrečene još 1862. godine u veličanstvenom romanu “Jadnici”: “Gluposti se ne mogu nekažnjeno čitati”.
Politiku predsednika Srbije Aleksandra Vučića u sadašnjem svetskom diplomatsko-političkom koordinatnom sistemu mnogi su skloni da kritikuju, karakterišući je kao politiku “sette bandiere” („sedam zastava“), politiku koja je simbolizovala glasovitu Dubrovačku Republiku.
Međutim, golim okom je vidljivo, jednostavno rečeno, da zbivanja na svetskoj političkoj sceni potvrđuju da je Vučić izabrao tešku, ali adekvatnu poziciju realno sagledavajući situaciju na terenu. Jer, nema spora da Vučić spada u dobro informisane političare i da su njegove odluke plod dobro ukrštenih podataka iz Vašingtona, Pekinga, Brisela, Moskve, Dubaija, Pariza…
Neko je davno primetio da je cilj politike zasnovane na sili, kao i u koridi, da natera žrtvu (bika) da prati crveno platno, a ne toreadora.
Vinston Čerčil
Vučić prati kretnje toreadora, iako ponekad ostavlja utisak da gleda u platno.
Toreadora simbolizuje Vašington dok je Evropa svedena na sporednu ulogu pikadora i banderiljera, a neretko i na samo platno. Kako je rekao pominjani Paskal Brukner „imao bih poverenja samo u Vašington i čuvao bih se kao kuge dobrih namera Brisela“.
Vučiću je to odavno jasno. Jasno mu je i koliko je situacija na Kosmetu opasna, ali mu je takođe jasno da – kako je pevao Helderlin – sa opasnošću raste i ono spasonosno.
Ovih dana tako što se može nazreti bez obzira na sumornu zbilju.
Na to ukazuje oštra promena diskursa predsednika Aleksandra Vučića i prema Rusiji i prema Evropi – i prema Rusima i prema Prusima, kako je primetio jedan moj prijatelj.
Vučiću sigurno nije nepoznato šta je već pominjani Aleksej Arbatov rekao profesoru Predragu Simiću 1992. godine. Na pitanje profesora Simića „Šta je cilj ruske politike na Balkanu?“, Aleksej Arbatov mu je gotovo u pitijskom maniru, ali i ne bez nekakve studene zloslutnosti odgovorio: „Rusija mora pomoći Srbima, ali im ne sme poslati pogrešan signal.“
Takođe, Vučić, kao pasionirani ljubitelj istorije, zna za upozorenje carskog generala Aleksandra Prozorovskog, komandanta ruske Dunavske armije, koji je tokom Prvog srpskog ustanka kazao slavnom Karađorđevom saborcu, učenom Ivanu Jugoviću da Srbi ne mogu zahtevati od Rusije „da ona pretpostavi interes jedne male zemlje interesima prostrane ruske carevine, niti da ona, žrtvujući sebe za ljubav Srbije, ratuje sa svim drugim državama. Ni sam Gosudar Imperator zbog ugroženosti Srba ne može ispustiti iz vida dobro svojih sopstvenih podanika.“
U tekstu – zamenice glavnog i odgovornog urednika „Politike“ Biljane Baković – „Ako ruska vojska ostavlja svoje, čemu Srbi mogu da se nadaju” koji je objavila “Politika” 12. novembra je, pored ostalog, navedeno: „Odgovarajući na pitanje novinara u Parizu, sredinom novembra, da li će se pritisci na Srbiju pojačati, Aleksandar Vučić je rekao da je ’svima jasno koliko je naša pozicija teška’. Kako je objasnio, svi sada mogu da kažu: ’Pogledajte kako su prošli Rusi, treća vojna sila sveta, a kako vi Srbi’“. Vučić je tada „istakao da je Srbija neke lekcije naučila i da zna kako da se ponaša.“
Da Vučić zna „kako treba da se ponašamo“ najbolje se videlo, da pomenemo samo taj primer, na sastanku sa komesarom Evropske unije za susedstvo i proširenje Oliverom Varheljijem kao i na potonjoj konferenciji za štampu. Vučić je tada izrekao i ovu vrlo indikativnu rečenicu: „Da li je trebalo da koristim birokratski ili diplomatski rečnik, mogao sam, ali nas niko ne bi čuo”.
Oliver Varhelji i Aleksandar Vučić
Pre skoro dva i po milenijuma učenik Ce Ce je upitao kineskog filozofa Konfučija (551. p. n. e. – 479. p. n. e.): „Učitelju, šta da radimo, zemlja je u teškoćama?“ „Promenite način govora“, odgovorio je Konfučije
Vučić je to upravo uradio, krajnje transparentno i ne manje rezolutno.
Šta je to uradio Vučić zbog čega su neki krugovi izrazili suspekciju u ispravnost takvog nastupa? Uradio je ono što je Vinston Čerčil davno savetovao političarima od integriteta: „Ako želite da naglasite nešto važno, ne trudite se da budete prefinjeni i dosetljivi; koristite malj. Naglasite to što želite jednom, pa udarite ponovo. Onda i treći put. Iz sve snage“.
Mnogi su brzo izneli bojazan da time Vučić možda najavljuje odustajanje od pregovora jer u pojedinim trenucima postaju potpuno besmisleni – kako bi rekao američki diplomata Filip Zelikov, diplomatija je postala put kojim se manje ide.
Međutim, Vučić je nedvosmisleno stavio do znanja da ne odustaje od pregovora.
Njegov pristup najbolje objašnjavaju reči Džona Kenedija koje je on izrekao u svom inauguracionom govoru 20. januara 1961. godine.
Kenedi je tada kazao: „Hajde da nikada ne pregovaramo jer se plašimo. Ali nemojmo se nikada plašiti da pregovaramo“.
Pregovori će o Kosovu i Metohiji, bez sumnje, još dugo trajati, jer je put do istine, posebno u ovako komplikovanim relacijama i sa mnogo promenljivih, dug i mukotrpan – jer kako je govorio rimski konzul Lucije Gelije Piblikola: “Istina je kći vremena”.
