U jednom opširnom intervjuu, renomirani novinar pita jednu od najvećih zvezda 20 veka u fudbalu, Zinedina Zidana, koji defanzivac mu je zadavao najveću muku, nabrajujući odmbrambene igrače te epohe na čiji se pomen većini navalnih igrača tog perioda javlja facijalni grč kao uslovni refleks.
Virtuozni Francuz se smeška u kameru, zagonetno ćuti i onda kaže: “u Ligi šampiona, u okršajima sa Partizanom, negde u 175. minuti dvomeča sam rekao momku koji me je čuvao, Igoru Duljaju, ajde čoveče malo se odmakni do mene, pusti me minut-dva da dišem”.
Taj i takav pitbul, koji je sa podjednakim žarom ginuo u svakom klupskom i u srpskom reprezentativnom dresu, vratio se u naš fudbal, na klupu Partizana iz samo jednog razloga – što niko drugi nije hteo da sedne! U klubu gde je samo još klupa ostala, a i ona je verovatno pod hipotekom, dok cela nekadašnja institucija juriša u petoj brzini ka provaliji. I gledaj čuda, u momentu kada su crno-beli obezglavljeni, bez predsednika, bez navijača, prazne kase, uspeo je da veže dvocifren broj pobeda i da bude ispred najskuplje Zvezde ikada!
Ovaj veoma neočekivani scenario možemo okarakterisati samo jednim epitetom: klasični deja vu. Upravo je, na jednom drugom, ali podjednako kompleksnom terenu, u sportu zvanom bavljenje državom, predsednik Vučić seo na klupu kada je državi otprilike samo toliko i ostalo – stanje na igralištu katastrofalno, rezultat loš, konkurencija prejaka. Navijači skeptični, uprava podeljenja i posvađana.
A, onda, gledaj čuda – pitbulovskim pristupom, nizale su se pobede. Fabrike, mostovi, putevi. Radna mesta, povlačenja priznanja Kosova, građenje bratskih odnosa i na istoku sa Kinom i Rusijom, i u Evropi sa Merkelovom, Makronom…
Uvažavanje prvog Trampovog operativca, poštovanje u Africi. Tajkuni, uključujući i nedodirljivog Miškovića iza rešetaka, klanovi u zatvorima i to oni najopasniji. Povratak nacionalnog dostojanstva. Stiskala je konkurencija, ulagala, potplaćivala sudije, novinare, ali džabe – mleo je naprednjački parni valjak, mimo svih očekivanja, a u interesu Srbije.
Sve idilično? Baš i ne. Kao što nije i u Duljajevoj trenerskoj, ali pre svega igračkoj praksi. Sačuvao je i Vučić mnogo političkih Zidana, domaćih i stranih, ali problem sa kojim se suočio jeste isti koji je Igor imao u igračkoj karijeri i toj čuvenoj “ajmo Milivoje” generaciji Partizana. Lepo su se crno beli sa Mateusom nosili sa velikanima, ali nešto je falilo: falilo je to da je osim Duljaja, u timu vredan pomena bio golmanski tandem Kralj-Đorđe Pantić (što bi u Vučićevom slučaju bio Siniša Mali i njegove ekonomske bravure na golu državne kase), Saša Ilić čija je virtuoznost bila izražena (baš kao što je to u slučaju Miloša Vučevića koji politički odigrava iz prve tako da ostavlja protivnike bez rešenja), egzotični Taribo Vest (što bi u ovom slučaju bio Vulin – čudan, ali neprelazan i posvećen do kraja) i Andrija Delibašić koji je umeo pogoditi (ne kreće se previše, ali gde je tu radi posao, baš kao Ana Brnabić). Ostatak ekipe prosto nije bio na nivou potrebnom da se dodatno iskorači.
Zato će u narednom prelaznom roku, i Vučić i Duljaj imati mnogo dilema. S tim da je prvi pit bul uspeo da se izbori za to da se sam pita tokom tog perioda. Hoće li naprednjaci dobiti izbore? Hoće. Ali, pravi izbori slede posle – kada treba osvežiti tim i ojačati ga. Izbaciti inertne, lišene tehnike, taktike i DISCPLINE. Jer, čini se da je ovaj politički Duljaj rešio da Srbija više ne bude samo učesnik političke i ekonomske Lige šampiona – već da tamo ostavi ozbiljan trag. Sa pojedinima koji su trenutno na terenu se to ne može i Vučić to dobro zna. Ti će izbori biti mnogo bitniji od ovih gde se ubacuju listići.
